Prvi mačići
Naivnost donosi najveći kvalitet i većinu mana ovog engleskog horora (žanr uzeti vrlo uslovno). Kieron Hawkes svoj debi film režira oprezno, školski, iz srca, trudi se i daje skoro sve od sebe. Jedino što se prihvatio žanra u kome početničke korake treba praviti vojničkom čizmom i glavom kroz zid sve dok, kao u slučaju velikih majstora, lukavost ne uspostavi samokontrolu nad stvarima.
Početak filma je kao nekakvo Specijalno vaspitanje sa engleskim Slavkom Štimcem Joeom (Martin Compston) koji radi ćorsokakni posao pismonoše, izložen blagom mobingu od strane svojih kolega i preplašen od sveta koji ga okružuje (čak i u slučajevima kada ga okružuju deca). Živi sam, svestan svog straha i zaglibljenosti u besmisao. A onda u njegov svet svrati njegov brat John, i njegova devojka Claire, i izvuku ga iz ljušture na sunce i Joe počne da se smeje.
Ali, dok nekom ne svane... Posle jednog koškanja u pabu, ekipa na izlazu sačekuje Johna i on završava u bolnici, gde i umire. Bes nagomilan u Joeu još jednom dobija priliku da prokulja, u nemoć i ravnodušnost. Hawkes nije baš neki stručnjak da nam to dočara kroz neki autentičan detalj i uglavnom se oslanja na Joeovu naraciju i prepoznatljive kadrove "tog tipa" iz filmova koji su ih utvrdili kao takve (junak sedi zamišljen, zapušta sebe i stan, pije...).
I to tako traje dok na vrata ne zakuca misteriozni Piggy, koji se predstavlja kao prijatelj njegovog brata, koji želi da mu pomogne da osveti ovoga.
Ono što sledi jeste delimično cenzurisana verzija nasilja i brutalnosti na koju nas je navikao moderan evropski (francuski i engleski) film, možda psihološka studija odbrambenih i borbenih mehanizama ili društvena kritika nasilja (inicijalnog i osvetničkog). A možda i sve to. Kieron Hawkes nije baš znao najbolje. S jedne strane osećalo se da ga fascinira nasilje, dok je s druge strane (barem za horor sladokusce) najslađe delove sakrivao od naših očiju. Joe je poprilično jasno oslikan i njegovi strahovi su vrlo definisano dati da mi se čini da je Kieron tu uneo mnogo više svoje biografije nego što je planirao. Ali najviše od svega boli što se film na kraju rasplinuo u društvenu kritiku koja krug nasilja kritikuje zato što je krug, dok film ne uspeva da se odredi da li beži od žanrovštine osvetničke priče ili želi da pokaže da je psihopatsku crtu nasilnika moguće izazvati i kod najmirndopskijeg čoveka.
Ja sam čitav film očekivao da vidim kako će Kieron izaći na kraj sa očiglednim fajtklabovskim tvistom, a onda se na kraju ispostavilo da to nije slučaj, već je u pitanju nešto daleko konfuznije (barem meni), što skoro da dovodi čitavu postavku u pitanje- ako je Piggy slučajni prolaznik vođen svojim privatnim psihopatijama onda je siroti Joe njegov šegrt koji je popustio pred tako snažnim autoritetom i demonstriranim zlodelima. Hoću da kažem onda je ceo film priča o njegovom posrnuću kroz krugove nasilja, dok ga na kraju i on sam ne počini, tamo gde to nismo očekivali, i upusti se u poslednji segment osvete. Čime Piggy zapravo više biva psihološkom dramom, nego hororom, i to ne naročito originalno realizovanom. Besmislene maske gice na stranu, koje se uvek simbolično skidaju pre akta nasilja.
SELEKTAH: 5/10
Naivnost donosi najveći kvalitet i većinu mana ovog engleskog horora (žanr uzeti vrlo uslovno). Kieron Hawkes svoj debi film režira oprezno, školski, iz srca, trudi se i daje skoro sve od sebe. Jedino što se prihvatio žanra u kome početničke korake treba praviti vojničkom čizmom i glavom kroz zid sve dok, kao u slučaju velikih majstora, lukavost ne uspostavi samokontrolu nad stvarima.
Početak filma je kao nekakvo Specijalno vaspitanje sa engleskim Slavkom Štimcem Joeom (Martin Compston) koji radi ćorsokakni posao pismonoše, izložen blagom mobingu od strane svojih kolega i preplašen od sveta koji ga okružuje (čak i u slučajevima kada ga okružuju deca). Živi sam, svestan svog straha i zaglibljenosti u besmisao. A onda u njegov svet svrati njegov brat John, i njegova devojka Claire, i izvuku ga iz ljušture na sunce i Joe počne da se smeje.
Ali, dok nekom ne svane... Posle jednog koškanja u pabu, ekipa na izlazu sačekuje Johna i on završava u bolnici, gde i umire. Bes nagomilan u Joeu još jednom dobija priliku da prokulja, u nemoć i ravnodušnost. Hawkes nije baš neki stručnjak da nam to dočara kroz neki autentičan detalj i uglavnom se oslanja na Joeovu naraciju i prepoznatljive kadrove "tog tipa" iz filmova koji su ih utvrdili kao takve (junak sedi zamišljen, zapušta sebe i stan, pije...).
I to tako traje dok na vrata ne zakuca misteriozni Piggy, koji se predstavlja kao prijatelj njegovog brata, koji želi da mu pomogne da osveti ovoga.
Ono što sledi jeste delimično cenzurisana verzija nasilja i brutalnosti na koju nas je navikao moderan evropski (francuski i engleski) film, možda psihološka studija odbrambenih i borbenih mehanizama ili društvena kritika nasilja (inicijalnog i osvetničkog). A možda i sve to. Kieron Hawkes nije baš znao najbolje. S jedne strane osećalo se da ga fascinira nasilje, dok je s druge strane (barem za horor sladokusce) najslađe delove sakrivao od naših očiju. Joe je poprilično jasno oslikan i njegovi strahovi su vrlo definisano dati da mi se čini da je Kieron tu uneo mnogo više svoje biografije nego što je planirao. Ali najviše od svega boli što se film na kraju rasplinuo u društvenu kritiku koja krug nasilja kritikuje zato što je krug, dok film ne uspeva da se odredi da li beži od žanrovštine osvetničke priče ili želi da pokaže da je psihopatsku crtu nasilnika moguće izazvati i kod najmirndopskijeg čoveka.
Ja sam čitav film očekivao da vidim kako će Kieron izaći na kraj sa očiglednim fajtklabovskim tvistom, a onda se na kraju ispostavilo da to nije slučaj, već je u pitanju nešto daleko konfuznije (barem meni), što skoro da dovodi čitavu postavku u pitanje- ako je Piggy slučajni prolaznik vođen svojim privatnim psihopatijama onda je siroti Joe njegov šegrt koji je popustio pred tako snažnim autoritetom i demonstriranim zlodelima. Hoću da kažem onda je ceo film priča o njegovom posrnuću kroz krugove nasilja, dok ga na kraju i on sam ne počini, tamo gde to nismo očekivali, i upusti se u poslednji segment osvete. Čime Piggy zapravo više biva psihološkom dramom, nego hororom, i to ne naročito originalno realizovanom. Besmislene maske gice na stranu, koje se uvek simbolično skidaju pre akta nasilja.
SELEKTAH: 5/10
No comments:
Post a Comment