STRAY DOGG - Fire's Never Wrong (Samizdat)

Melanholija nad Srbistanom

Pička sam. Priznajem.
Pratim srpsku scenu koliko mislim da zaslužuje. Nimalo.
I onda ovo...

Evo kako je do svega došlo.

Nova Devendrina stvar, Never Seen Such Good Things, mi je fenomenalna. I ja to istvitujem i dodam kako bi Stray Dogg (za koga sam negde pročitao da je sarađivao sa Devendrom na (n)ovom albumu) sad mogao da nađe curu i da Srbija dobije macana, a ne trubadura. I @StrayDogg_, fin, gospodin momak mi na to odgovori da je "našao gospođu", na šta ja njemu kažem da sad okači amerikanu o klin i i baci se na Gainsbourga i Tropicaliju.
A ja shvatim da bih mogao i sam da preslušam njegov novi album, Fire's Never Wrong, koji svi toliko vole i hvale.

(Full disclosure: Ja mislim da je sestra Stray Dogga jedna sjajna i supertalentovana cura i jedva čekam da mi fotka dete. Kako mi je ona to obećala još odavno, ovaj tekst nije dođeš mi-dođem ti što će fanovi Federera među vama prvi pomisliti)

Slušao sam Fire's Never Wrong i na poslu i kod kuće dva dana neprekidno. I to je u uslovima konstantnog zatrpavanja novom muzikom sada najslušaniji album na mom ajpodu (odmah iza Let England Shake koji debelo šije sve ostale). Prvo sam ga slušao da ga čujem, pristojan broj puta, a onda sam uhvatio sebe da uživam, da mi mane nisu bitne i da se radi o jednom od najuspešnije realizovanih, a ne-toliko-originalnih koncepata međ' novijom (i meni poznatom) srpskom produkcijom. I ne toliko nebitno- na engleskom jeziku.

Svi Srbi koji su se okušali na engleskom jeziku, naročito u oblastima Amerikane, poput Ventolin i Mothership Orchestra, ostali su zarobljeni u procepu želja i mogućnosti. Ja, lično, mislim da im nije lako. Prvo misliti i osećati na engleskom, a onda to otpevati, popustiti emocijama, ispoštovati akcenat, dikciju, unutrašnju filozofiju samog jezika. Zajebano. Stray Dogg to radi bez problema. Ne baš kao da mu je engleski maternji, ali skoro kao Devendra koji ga je učio bežeći iz Meksika. Zapravo, Stray Dogg, a kažem to bez trunke zameranja i uz ogromno divljenje za odabrani pristup, zvuči kao da imitira Devendru i na bazi  njegove dikcije i fraziranja gradi svoju. O uspehu te misije najbolje, u mom slučaju, govori činjenica da slušajući album nisam provalio kada peva Devendra, koji gostuje u čudesnoj pesmi Time, a kada Stray Dogg.

Fire's Never Wrong je naslov koji mi nije jasan i sa kojim se apsolutno slažem. I na ovom albumu mi smo na zgarištu. Možda na plaži na kojoj vatra jedva tinja. Time changes nothing, it just goes in circles... pevaju Stray i Devendra. Time has told me nothing, it just stops whenever you go... pevaju Stray i Devendra. Ako ste živeli, ako ste voleli, onda pevaju i onome što se vama desilo. I uspomene mogu da tinjaju. Imate ljude koji se ravnaju prema vatrama koje bukte u mraku prošlosti i one koji to čine prema vatrama u mraku budućnosti. Fire's Never Wrong je jedna nenaročito vesela pesma uz koju mogu da mazim svoje brige kao mačku, u čijem prisustvu, inače, ne uživam naročito.

Lambchop, onaj post-Nixonovski
Jeff Buckley, sa Sketches for My Sweetheart the Drunk
Bill Callahan, pre nego Smog
Devendra, naravno
Red House Painters (drugi album)
Sons Of Noel and Adrian
T. Rex (rani, kao što me je Miloš Ivanović učio)

To su neke stvari na koje bih ovaj album nadovezovao i u kojima bi Stray Dogg uživao, ako već nije. Fire's Never Wrong je album na kome je producent Boris Mladenović postigao malo čudo, pre svega zbog toga što je napravio dovoljno prostora da mladi Stray (bolje nego mladi Dogg) može da plamti. Bilo bi mi žao da u njemu već sada ima toliko bola i čemera za ove kantrifilne, aranžmanski elegantne balade. Radije bih da verujem da se radi o specifičnom sado-mazo uživanju u specifičnoj emociji muzike. Istina je da bih nešto slično mogao da kažem i za svoje slušalačke pobude.

Fire's Never Wrong je jedan late night album, kome su glas i gitara osnov za skicirane (pre nego raspričane) ispovesti o ljubavi, samoći, prijateljima i bolu. Šta drugo može da ispuni dane i noći jednog mladog čoveka, na prinudnom životu u Srbiji?! I nemam trunke sumnje u njega. Jer i Neil Young je priznao da samomitologizacija jeste iskren oblik življenja, naročito u mladosti. I zato je sasvim OK da uvodna stvar na ovom albumu, Disappear, bude iz ugla šta je to što je "dobro" za njega, autora, Dogga. I da joj vrlo ukusno i sneno aranžirani vokali daju himničnu, parsonsovsku anđeoskost (to reč?).

Strayov glas je vrlo kontrolisan, i tek povremeno kao u Sail Away deluje da bi se rado otrgao slatkim okovima engleskog jezika i popustio slovenskom dertu, i zavapio, i pocepao se, podivljao. Razbuktao. Zbog pesme kao što je ta voleo bih da čujem šta je Stray u stanju da učini na maternjem srpskom, kao i kakvu vrstu slobode bi mu to dalo. Ako bi. Soul, u blagom midtempu, možda vama liči na Wilco (bljak), te ću  ja radije posegnuti za sjajnim poslednjim albumom Marka Eitzela, kao dražom referencom za ovu mešavinu soula i rocka.

Fire's never wrong, it's burning down my home peva Stray Dogg u naslovnoj temi dajući jednu od najlepših definicija odrastanja (možda i bez te namere). Stojiš i gledaš kako ti izgore detinjstvo. Pomiren, dakle spreman.

Nisam pomiren. Nisam spreman. Zatečen sam.
Prolongiram uz ovaj album.

SELEKTAH: 8/ 10

INFORMACIJA OD KORISTI: