Prvo se obračunati sa pretencioznošću
Iako je ovaj, prvi film snimio relativno kasno (sa 30 godina) Pablo Larrain je u njemu pokazao sve početničke mane, pre svega na planu ambicioznosti zamišljenog, pretencioznosti realizovanog, arthaus overdoza i konačno poprilično banalnog ishoda čitave stvari. Ako ste čitali mladog Krležu onda znate. Taj je jeo tramvaj ceo...
Fuga (nazvan prema vrsti muzičkog dela, ali računajući sa sličnošću španskoj reči "bekstvo") je arthaus triler koji se kroz tri različita perioda iz života jednog kompozitora, s jedne strane bavi rešavanjem ubistva kompozitorove sestre, a s druge strane finalizacijom njegovog dela koje je "direktno" nastalo kao posledica tog ubistva. Fuga sa svojim ponavljanjem motiva razrešena je kroz različito ponavljanje pomenutog muzičkog dela, dok je motiv sestrine smrti ono od čega glavni junak ne može da pobegne i što obeleževa čitav njegov život.
Kao dečak Eliseo Montablan je video kako čovek siluje i ubija njegovu sestru na klaviru. U maniru takotipičnom ovoj vrsti filma, dečak je čuo par nota koje je mrtva ruke njegove sestre napravila na klaviru, a potom je ispritiskao par dirki isprskanih krvlju. Ti zvuci kasnije će poslužiti kao uvod u njegovu "Makabr rapsodiju" koju će komponovati kao odrastao mladić. Međutim, na premijeri ovog komada za klavir i orkestar, pijanistkinja (koja je u međuvremenu postala Eliseova cura) će dobiti moždani udar i umreti od pritiska i intenziteta izvođenja. Kompozicija nikada nije izvedena do kraja, Eliseo je uništio sve notne zapise iste i sam završio u ludnici. Par godina kasnije argentinski pijanista i kompozitor, koji je prisustvovao izvođenju, u ostacima zgrade ludnice u kojoj je Eliseo boravio na zidu nalazi nekompletan zapis kompozicije i sad pokušava da istu sa svojim kvartetom rekonstruiše, a potom i nađe kompozitora za koga već nekoliko godina niko ne zna gde je.
Mi u izlomljenim flešbekovima lutamo Eliseovim detinjstvom, zatim periodom kada je zaljubljen u mladu pijanistkinju spremao izvođenje, vidimo kako je provodio vreme u ludnici i iz nje pobegao... Larrain neke momente stilizuje do nivoa nerealističnosti (ubistvo sestre), a neke, poput ludnice, prikazuje u sirovom izdanju hiperrealistički dočaranih ludaka, njihovih kostima i prostorija u kojima borave. Oni drugi segmenti, u kojima vidimo kako Eliseov otac, ministar, i brižna majka jednu tragediju zamenjuju drugom, izgledaju kao čuvena TV drama "Gospoda Glembajevi" zagrebačke ispostave JRT-a, samo prebačeni kojih stotinak godina kasnije. Ali za te "građanske" drame prepoznatljivi motivi izgubljene, umetničke duše, skoro incestuozne majke i zlog, dijaboličnog oca su tu. Na isti način kao i pre.
Finale filma je možda najbolji primer Larrainovog početničkog ludila. Nakon što je preko Elisea bukvalno raskomodao nekoliko koncertnih klavira, on priču dovodi na otvoreno more (zašto, ne znamo) gde argentinski kvartet i Eliseo treba da nađu inspiraciju da završe delo tj da se Eliseo seti kako ga je/ kako bi ga završio (nije baš najjasnije). Jedan ogroman koncertni klavir specijalno je dopremljen na ovu metalnu platformu... I tu se odigrava psihološki dozlaboga neuverljiv obračun, koji otvara put simboličnom nastanku kraja "Rapsodije", a potom i njenom poslednjem izvođenju... Sve lepo, sve divno, sve sumanuto. Toliko da je cirkus progutao suze.
Bitno je da je Larrain sa sebe zbacio kožu mladog Krleže.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Iako je ovaj, prvi film snimio relativno kasno (sa 30 godina) Pablo Larrain je u njemu pokazao sve početničke mane, pre svega na planu ambicioznosti zamišljenog, pretencioznosti realizovanog, arthaus overdoza i konačno poprilično banalnog ishoda čitave stvari. Ako ste čitali mladog Krležu onda znate. Taj je jeo tramvaj ceo...
Fuga (nazvan prema vrsti muzičkog dela, ali računajući sa sličnošću španskoj reči "bekstvo") je arthaus triler koji se kroz tri različita perioda iz života jednog kompozitora, s jedne strane bavi rešavanjem ubistva kompozitorove sestre, a s druge strane finalizacijom njegovog dela koje je "direktno" nastalo kao posledica tog ubistva. Fuga sa svojim ponavljanjem motiva razrešena je kroz različito ponavljanje pomenutog muzičkog dela, dok je motiv sestrine smrti ono od čega glavni junak ne može da pobegne i što obeleževa čitav njegov život.
Kao dečak Eliseo Montablan je video kako čovek siluje i ubija njegovu sestru na klaviru. U maniru takotipičnom ovoj vrsti filma, dečak je čuo par nota koje je mrtva ruke njegove sestre napravila na klaviru, a potom je ispritiskao par dirki isprskanih krvlju. Ti zvuci kasnije će poslužiti kao uvod u njegovu "Makabr rapsodiju" koju će komponovati kao odrastao mladić. Međutim, na premijeri ovog komada za klavir i orkestar, pijanistkinja (koja je u međuvremenu postala Eliseova cura) će dobiti moždani udar i umreti od pritiska i intenziteta izvođenja. Kompozicija nikada nije izvedena do kraja, Eliseo je uništio sve notne zapise iste i sam završio u ludnici. Par godina kasnije argentinski pijanista i kompozitor, koji je prisustvovao izvođenju, u ostacima zgrade ludnice u kojoj je Eliseo boravio na zidu nalazi nekompletan zapis kompozicije i sad pokušava da istu sa svojim kvartetom rekonstruiše, a potom i nađe kompozitora za koga već nekoliko godina niko ne zna gde je.
Mi u izlomljenim flešbekovima lutamo Eliseovim detinjstvom, zatim periodom kada je zaljubljen u mladu pijanistkinju spremao izvođenje, vidimo kako je provodio vreme u ludnici i iz nje pobegao... Larrain neke momente stilizuje do nivoa nerealističnosti (ubistvo sestre), a neke, poput ludnice, prikazuje u sirovom izdanju hiperrealistički dočaranih ludaka, njihovih kostima i prostorija u kojima borave. Oni drugi segmenti, u kojima vidimo kako Eliseov otac, ministar, i brižna majka jednu tragediju zamenjuju drugom, izgledaju kao čuvena TV drama "Gospoda Glembajevi" zagrebačke ispostave JRT-a, samo prebačeni kojih stotinak godina kasnije. Ali za te "građanske" drame prepoznatljivi motivi izgubljene, umetničke duše, skoro incestuozne majke i zlog, dijaboličnog oca su tu. Na isti način kao i pre.
Finale filma je možda najbolji primer Larrainovog početničkog ludila. Nakon što je preko Elisea bukvalno raskomodao nekoliko koncertnih klavira, on priču dovodi na otvoreno more (zašto, ne znamo) gde argentinski kvartet i Eliseo treba da nađu inspiraciju da završe delo tj da se Eliseo seti kako ga je/ kako bi ga završio (nije baš najjasnije). Jedan ogroman koncertni klavir specijalno je dopremljen na ovu metalnu platformu... I tu se odigrava psihološki dozlaboga neuverljiv obračun, koji otvara put simboličnom nastanku kraja "Rapsodije", a potom i njenom poslednjem izvođenju... Sve lepo, sve divno, sve sumanuto. Toliko da je cirkus progutao suze.
Bitno je da je Larrain sa sebe zbacio kožu mladog Krleže.
SELEKTAH: 3plus/ 10
meni je mladi krleza bas dobar ako je mladi krleza filip latinovic i na rubu pameti... ili je to midlife crisis krleza ?
ReplyDeletei meni je na rubu pameti, ko Bernhard iz najplodonosnijih dana
Deletemislio sam i na kolumba, i na galiciju, i na smrt bludnice marije, i na veliki meštar sviju hulja, i na povratak filipa latinoviCZa (koji je dobar, ali je tako nekako...). mada trebalo bi da se vratim i čitam ponovo da znam u sta sam tačno uperio prstom. ali, vi, pametniji, već razumete.
Deleteočekujem talas ovih drugih...