Košulja srećnog čoveka
Razmišljajmo na sledeći način- (čak i ako to od nas traži posebne ograde, napomene i korekcije u ukusu) da su Timbaland i Timberlake ono što su svojevremeno bili Quincy Jones i Michael Jackson, i da je tako gledano Justified bio Timberlakeov Off The Wall (počinjemo sa solo karijerom), FutureSex/LoveSounds njegov Thriller (pomeramo granice), onda je pristigli The 20/20 Experience njegov Bad (superstar pokušava da zadrži prvo mesto). Međutim, 20/20 pre zvuči kao nešto što bi fenomenalno došlo par godina nakon Jacksonovog Dangerous i bilo daleko bolje od svega što je ovaj objavio nakon tog albuma (HIStory, Blood On The Tracks, Invincible). 20/20 zvuči kao pokušaj da se uspešna pop formula ne odbaci, čak i ako mora da se radikalno izmeni. Ali taj postupak pre deluje kao nešto što je bio plod brejnstorminga, a ne pravca u kome srce vuče. 20/20 je trebao solidno uspešnom holivudskom glumcu da podseti publiku da je jednom davno imao i uspešnu pop karijeru, i JT je od tog podsećanja uspešno bežao skoro sedam godina i sve deluje kao da više nije imao gde da pobegne. Pretpostavljam da je, s druge strane, ovaj album bio preko potreban i samom Timbalandu čiji je brend poprilično zamro pre svega mlakim ili nikakvim impaktom njegovog drugog solo-albuma, zatim tragično lošim poslednjim albumom Nelly Furtado, ali i kadćevišedaizađe neobjavljenim novim albumom svog primarnog promotera Missy Elliott. 20/20 je album na kome je Timba morao da se pokaže (jer bolje prilike teško da ima na vidiku), a Justin nije imao ništa protiv- jer u ovom trenutku deluje da bi on radije da ga kritika voli i ceni, nego da ga tinejdžeri kupuju. I 20/20 deluje da će biti upravo takav album.
VIP pop scena koja je u jednom trenutku (baš kada su se Timba i Pharrell prihvatili njenog remodelovanja) bila fenomenalna danas je došla na to da je hebeni Usher faca od koje očekujemo da uradi nešto neobično (Climax jeste bio dobar, priznajem), ali tamo gde ne vlada Adele i njoj slične ostalo je malo prostora za, recimo, Beyonce i Rihannu da probaju nešto drugačije, ali ako poslednji album Beyonce ostavimo po strani kao nešto što nije pomerilo stvari u napred, već u stranu, Rihanna je uglavnom uspešnija prihvatitetljka trendova, nego trendseterka. Lady Gaga je ostala jedina (bela) pop zvezda koja je nešto uradila dok Justin nije bio tu.
The 20/20 Experience je prog-pop, ali pop! I u mirenju te dve kontradiktornosti leži njegov najveći kvalitet. Tek dve pesme na ovom albumu traju kraće od 6 minuta, samo tri manje od 7, a, ipak, nemate utisak da ste zalutali među Princeove B-strane gde ste okruženi extended verzijama sa predugim uvodima i još dužim brejkovima. Justin i Timba su uspeli da naprave set od 10 pop pesama (12 na iTunesovoj verziji) koje u 9 od 10 slučajeva ne deluju dosadno ili vam ne pružaju priliku da osetite da traju skoro dvostruko duže od prosečne pop doze. Moj jedini problem (to je ovaj deseti slučaj) jeste završna pesma, Blue Ocean Floor, koja pre svega štrči iz prepoznatljivog T&T zvuka, nema nikakvog ritma i Justin uspešno, ali nepotrebno pravi pesmu koja bi se mogla naći na bonus izdanju King Of Limbs. Recimo. Hebiga, ako vama ništa od rečenog ne predstavlja ništa impresivno u žanru koji je uglavnom samoretardizovan sopstvenom ciljnom grupom i dodatno cenzurisan korporativnim interesima, vratite se svojim vilkoima i dejvid bouvijima, ovo za vas nikada biti neće.
Sećam se kada sam prvi put čuo/slušao FutureSex/LoveSounds i, mislim, pisao recenziju za "Huper" (valja proveriti) da sam bio pod utiskom da je čitava postavka (pop hitovi + "live aid" balade) maznuta od Jacksona i da tu nema baš toooliko dobrih pesama. Par godina kasnije prihvatio sam da ih ima dovoljno toooliko dobrih, da neke i dalje nisu baš nešto, kao i da mi MJ koncept više ne smeta. 20/20 je daleko ujednačeniji, u potpunosti zvuči kao nešto što je delo T&T tima i prilično sam siguran da ćete sa svakim slušanjem imati sve više da čujete na ovom albumu, kao i da će vam se pop esencija otvoriti i tamo gde je isprva niste čuli. Dozvoljavam da će "bačeni biseri" poput Let The Groove Get In neke s pravom podsećati na Ricky Martina ili Tarkana, ili Jacksona i Wanna Be Starting Something i da će u zavisnosti od toga zavisiti i vaš stav prema ovom albumu, kao i procena njegovog kvaliteta. Ako mene pitate, za pomenutu pesmu važi sve od pobrojanog i možda je baš zbog toga ona budući letnji megahit, od crnogorskog primorja do Kieran Hebdenovog barbikjua.
20/20 Experience, ako ostavite formalne karakteristike poput dužine pesama kao pomenutu atipičnost za pop muziku, ne deluje kao dovoljno radikalno izdanje na koje je vredelo čekati sedam godina. Lepota ovog albuma je u vašoj spremnosti da zaronite u svaku pesmu posebno i uverite se u kojoj meri je njena prividna lakoća i tečnost satkana od niza aranžmanskih rešenja, zvučnih vinjeta i rastegljivosti Justinovog glasa. Prethodni "sukob" ove dvojice na relaciji- Timbalandov grubo seckani ritam protivu Justinove težnje ka himničnim melodijskim linijama ovde je spušten na nivo daleko podmuklijeg "ratovanja" gde Timba blajha svoj ritam, ali ga zato overdozira drugim ritmuckavim zvucima, dok Justin pristaje da bude "više različitih pevača" tokom jedne pesme. Već vam je prva pesma na albumu, Pusher Love Girl, odličan primer za sve rečeno. Drugi deo ove pesme zvuči kao Coldcut remiks njene prve polovine.
Dva relativno sinhrono izdata singla, Suit & Tie i Mirrors, odlično ukazuju na dve struje koje su u sukobu (prestao sam da stavljam navodnike na sporne reči)- prvi je prezreli primerak toga kako Timbaland zamišlja modernog Marvin Gayea, a druga pokazuje da je Timberlake skroz svoj na svome ako pesma iole vuče ka baladi. Timbaland je crn, a Justin nije. I to je jedino što im smeta da budu novi Quincy i Michael. Ono što daje na posebnosti njihove kolaboracije u isto vreme je i njen limit. Zato pesme poput That Girl zvuče kao da ih je "u originalu" možda izvodio Van Morrison, a možda D'Angelo.
U pesmama poput Don't Hold The Wall uprkos odlično sprovedenoj nameri možemo da prebacimo Timbalandu da je mogao sebi da postavi malo teži zadatak od semplovanja Bollywooda s obzirom da je na Tweetinoj Ooops (Oh My) već postavio zlatni standard za to, ali neke stvari spontano postanu trejdmark kao ono "fike, fike, fike". U većini pesama se jako puno toga dešava i unutar muzičke matrice i u načinu na koji je Justin otpevao sve što je "bilo do njega", pa tako i naoko usputni pesmuljci poput Strawberry Bubblegum tek nakon više slušanja otkrivaju svoj "evergreen" potencijal. Strawberry Bubblegum su, inače, dve pesme u jednoj i ova druga tretira bosanovu kao makro kurvu- doteruje je da bi radila ono što joj se naredi.
Tunnel Vision mi je trenutno najomiljenija. U ovoj pesmi ritmu klecaju kolena, Justin preklapa jedan falseto, preko drugoga, ali u pozadini prisustvujemo nastanku duge od simfo linija. U jednom trenutku imaćete utisak da pesmu slušate u aerodromskoj čekaonici, jer će Timba u toj meri zatrpati osnovnu temu sitnim zvukovima da će kakofonija postati kompozicija za sebe. Poslednja dva minuta su čist M83.
Srećan sam što uspešan mejnstrim pop zvuči ovako. Timbaland i Timberlake su se dokazali i njihovo mesto u istoriji je spremno. The 20/20 Experience ne impresionira toliko da se složimo da im samo zbog njega isto pripada, ali svakako potvrđuje da nismo pogrešili.
SELEKTAH: 8/ 10
NB Vašoj pažnji preporučujem i dva bonusa, naročito skroz džeksonovsku Dress On koja poseduje erotičnost koja bi daleko bolje legla integralnoj verziji albuma nego Blue Ocean Floor. Body Count (drugi bonus) mi je previše u ogavnom Senorita fazonu.
Razmišljajmo na sledeći način- (čak i ako to od nas traži posebne ograde, napomene i korekcije u ukusu) da su Timbaland i Timberlake ono što su svojevremeno bili Quincy Jones i Michael Jackson, i da je tako gledano Justified bio Timberlakeov Off The Wall (počinjemo sa solo karijerom), FutureSex/LoveSounds njegov Thriller (pomeramo granice), onda je pristigli The 20/20 Experience njegov Bad (superstar pokušava da zadrži prvo mesto). Međutim, 20/20 pre zvuči kao nešto što bi fenomenalno došlo par godina nakon Jacksonovog Dangerous i bilo daleko bolje od svega što je ovaj objavio nakon tog albuma (HIStory, Blood On The Tracks, Invincible). 20/20 zvuči kao pokušaj da se uspešna pop formula ne odbaci, čak i ako mora da se radikalno izmeni. Ali taj postupak pre deluje kao nešto što je bio plod brejnstorminga, a ne pravca u kome srce vuče. 20/20 je trebao solidno uspešnom holivudskom glumcu da podseti publiku da je jednom davno imao i uspešnu pop karijeru, i JT je od tog podsećanja uspešno bežao skoro sedam godina i sve deluje kao da više nije imao gde da pobegne. Pretpostavljam da je, s druge strane, ovaj album bio preko potreban i samom Timbalandu čiji je brend poprilično zamro pre svega mlakim ili nikakvim impaktom njegovog drugog solo-albuma, zatim tragično lošim poslednjim albumom Nelly Furtado, ali i kadćevišedaizađe neobjavljenim novim albumom svog primarnog promotera Missy Elliott. 20/20 je album na kome je Timba morao da se pokaže (jer bolje prilike teško da ima na vidiku), a Justin nije imao ništa protiv- jer u ovom trenutku deluje da bi on radije da ga kritika voli i ceni, nego da ga tinejdžeri kupuju. I 20/20 deluje da će biti upravo takav album.
VIP pop scena koja je u jednom trenutku (baš kada su se Timba i Pharrell prihvatili njenog remodelovanja) bila fenomenalna danas je došla na to da je hebeni Usher faca od koje očekujemo da uradi nešto neobično (Climax jeste bio dobar, priznajem), ali tamo gde ne vlada Adele i njoj slične ostalo je malo prostora za, recimo, Beyonce i Rihannu da probaju nešto drugačije, ali ako poslednji album Beyonce ostavimo po strani kao nešto što nije pomerilo stvari u napred, već u stranu, Rihanna je uglavnom uspešnija prihvatitetljka trendova, nego trendseterka. Lady Gaga je ostala jedina (bela) pop zvezda koja je nešto uradila dok Justin nije bio tu.
The 20/20 Experience je prog-pop, ali pop! I u mirenju te dve kontradiktornosti leži njegov najveći kvalitet. Tek dve pesme na ovom albumu traju kraće od 6 minuta, samo tri manje od 7, a, ipak, nemate utisak da ste zalutali među Princeove B-strane gde ste okruženi extended verzijama sa predugim uvodima i još dužim brejkovima. Justin i Timba su uspeli da naprave set od 10 pop pesama (12 na iTunesovoj verziji) koje u 9 od 10 slučajeva ne deluju dosadno ili vam ne pružaju priliku da osetite da traju skoro dvostruko duže od prosečne pop doze. Moj jedini problem (to je ovaj deseti slučaj) jeste završna pesma, Blue Ocean Floor, koja pre svega štrči iz prepoznatljivog T&T zvuka, nema nikakvog ritma i Justin uspešno, ali nepotrebno pravi pesmu koja bi se mogla naći na bonus izdanju King Of Limbs. Recimo. Hebiga, ako vama ništa od rečenog ne predstavlja ništa impresivno u žanru koji je uglavnom samoretardizovan sopstvenom ciljnom grupom i dodatno cenzurisan korporativnim interesima, vratite se svojim vilkoima i dejvid bouvijima, ovo za vas nikada biti neće.
Sećam se kada sam prvi put čuo/slušao FutureSex/LoveSounds i, mislim, pisao recenziju za "Huper" (valja proveriti) da sam bio pod utiskom da je čitava postavka (pop hitovi + "live aid" balade) maznuta od Jacksona i da tu nema baš toooliko dobrih pesama. Par godina kasnije prihvatio sam da ih ima dovoljno toooliko dobrih, da neke i dalje nisu baš nešto, kao i da mi MJ koncept više ne smeta. 20/20 je daleko ujednačeniji, u potpunosti zvuči kao nešto što je delo T&T tima i prilično sam siguran da ćete sa svakim slušanjem imati sve više da čujete na ovom albumu, kao i da će vam se pop esencija otvoriti i tamo gde je isprva niste čuli. Dozvoljavam da će "bačeni biseri" poput Let The Groove Get In neke s pravom podsećati na Ricky Martina ili Tarkana, ili Jacksona i Wanna Be Starting Something i da će u zavisnosti od toga zavisiti i vaš stav prema ovom albumu, kao i procena njegovog kvaliteta. Ako mene pitate, za pomenutu pesmu važi sve od pobrojanog i možda je baš zbog toga ona budući letnji megahit, od crnogorskog primorja do Kieran Hebdenovog barbikjua.
20/20 Experience, ako ostavite formalne karakteristike poput dužine pesama kao pomenutu atipičnost za pop muziku, ne deluje kao dovoljno radikalno izdanje na koje je vredelo čekati sedam godina. Lepota ovog albuma je u vašoj spremnosti da zaronite u svaku pesmu posebno i uverite se u kojoj meri je njena prividna lakoća i tečnost satkana od niza aranžmanskih rešenja, zvučnih vinjeta i rastegljivosti Justinovog glasa. Prethodni "sukob" ove dvojice na relaciji- Timbalandov grubo seckani ritam protivu Justinove težnje ka himničnim melodijskim linijama ovde je spušten na nivo daleko podmuklijeg "ratovanja" gde Timba blajha svoj ritam, ali ga zato overdozira drugim ritmuckavim zvucima, dok Justin pristaje da bude "više različitih pevača" tokom jedne pesme. Već vam je prva pesma na albumu, Pusher Love Girl, odličan primer za sve rečeno. Drugi deo ove pesme zvuči kao Coldcut remiks njene prve polovine.
Dva relativno sinhrono izdata singla, Suit & Tie i Mirrors, odlično ukazuju na dve struje koje su u sukobu (prestao sam da stavljam navodnike na sporne reči)- prvi je prezreli primerak toga kako Timbaland zamišlja modernog Marvin Gayea, a druga pokazuje da je Timberlake skroz svoj na svome ako pesma iole vuče ka baladi. Timbaland je crn, a Justin nije. I to je jedino što im smeta da budu novi Quincy i Michael. Ono što daje na posebnosti njihove kolaboracije u isto vreme je i njen limit. Zato pesme poput That Girl zvuče kao da ih je "u originalu" možda izvodio Van Morrison, a možda D'Angelo.
U pesmama poput Don't Hold The Wall uprkos odlično sprovedenoj nameri možemo da prebacimo Timbalandu da je mogao sebi da postavi malo teži zadatak od semplovanja Bollywooda s obzirom da je na Tweetinoj Ooops (Oh My) već postavio zlatni standard za to, ali neke stvari spontano postanu trejdmark kao ono "fike, fike, fike". U većini pesama se jako puno toga dešava i unutar muzičke matrice i u načinu na koji je Justin otpevao sve što je "bilo do njega", pa tako i naoko usputni pesmuljci poput Strawberry Bubblegum tek nakon više slušanja otkrivaju svoj "evergreen" potencijal. Strawberry Bubblegum su, inače, dve pesme u jednoj i ova druga tretira bosanovu kao makro kurvu- doteruje je da bi radila ono što joj se naredi.
Tunnel Vision mi je trenutno najomiljenija. U ovoj pesmi ritmu klecaju kolena, Justin preklapa jedan falseto, preko drugoga, ali u pozadini prisustvujemo nastanku duge od simfo linija. U jednom trenutku imaćete utisak da pesmu slušate u aerodromskoj čekaonici, jer će Timba u toj meri zatrpati osnovnu temu sitnim zvukovima da će kakofonija postati kompozicija za sebe. Poslednja dva minuta su čist M83.
Srećan sam što uspešan mejnstrim pop zvuči ovako. Timbaland i Timberlake su se dokazali i njihovo mesto u istoriji je spremno. The 20/20 Experience ne impresionira toliko da se složimo da im samo zbog njega isto pripada, ali svakako potvrđuje da nismo pogrešili.
SELEKTAH: 8/ 10
NB Vašoj pažnji preporučujem i dva bonusa, naročito skroz džeksonovsku Dress On koja poseduje erotičnost koja bi daleko bolje legla integralnoj verziji albuma nego Blue Ocean Floor. Body Count (drugi bonus) mi je previše u ogavnom Senorita fazonu.
" Timbaland je crn, a Justin nije. I to je jedino što im smeta da budu novi Quincy i Michael." - pa i Michael je bio beo? Ovo sa Van Morrisonom stoji i za "All Over Again" sa Futuresex / Lovesounds
ReplyDeleteadje ima da se kupi taj huper? mora da je u pitanju fenomenalno uspešan mejnstrim pop magazin ako se u njemu kriju ovol'ko uspešne mejnstrim recenzije ovako uspešnih mejnstrim pop albuma.
ReplyDeleteA Lana Del Rey?
ReplyDeleteiako to nije lepo od mene, mislim da je ona završila u segmentu "adele i njoj slične", kao potpuno druga vrsta (adult?) popa
Deleteevo ja se vracam svom vilkou i dejvidu bouviju samo da naglasim, za mene je princ(e) uvek bio0 veca faca veci muzicar (da kazem ogavnu rec-veci umetnik) od dzeksona. kad je umro bilo neko drustvo pa smo pricali ko je veci itd. (uzaludna prica ali ajd sad), ja sam drzao stranu da sad izadjemo na ulicu prosecni gradjanin ce znati 3 puta vise madoninih ili princovih pesama nego dzeksonovih, o naslednicima da ne govorim. hence-ako nisi 1984 imao 13-20 godina ne znam kako sad da uzivam u necemu sto se pretvorilo u ljigavstinu heal the world na pr. da skratim, simpatican je dzastin, ne znam ciji je sin muzicki ali sto bre adel da ne volis??
ReplyDeleteko je rekao da ne volim adele?
DeleteA ok izvini
Deletedzastinova ruka spasa pruzena zaparlozenom timbalandu-meni je to epohalan cin. sve zamisljam neki bromance film. nema lose pesme na albumu, iskljucujuci bonuse. genijalna recenzija.
ReplyDeleteivan
far too kind
Deleteselo gori a baba se češlja.
ReplyDeletejos pitchfork da krene sa pohvalama nastavka Gangnam Stylea
ReplyDelete