Sa izuzetkom vrlo specifičnog Whatever Works, ovo je verovatno najbolji Allenov film u poslednjih 15 godina. A možda i više
Moj sud naravno neće tako delovati svima (ahahahahahahahahahahahahahahahahahaha - prim. aut.).
Pre svega jer je na scenarističkom nivou To Rome With Love potpuni raspad sistema kakav pred cenjene profesore FDU-a ne bi izneo ni student koji već računa sa tim da neće biti primljen. U omnibusnoj formi pratimo nekoliko paralelnih, mahom ljubavnih priča, koje su na različitim nivoima raspisanosti, dramske funkcionalnosti, smisla ili interesantnosti. Reč je o kupusijadi čiji su dramski momenti verovatno pre motivisani komercijalnim interesima (koji ostarelom Allenu, ipak, obezbeđuju da radi), nego specifičnim umetničkim interesovanjima. Nakon uspeha Vicky u Barseloni, "ponoći" u Parizu, očigledno su producenti bili veoma motivisani da Allena ugoste još negde u Evropi i on je navrat nanos iz nekoliko ideja sastavio jednu koju će grad kakav je Rim uspeti da zadrži na jednom mestu.
Tako izgleda. Ali možda nije tako bilo.
Mislim da sam jednom pročitao da je jedan od omiljenih Allenovih filmova Fellinijev 8 1/2. Sećate se tog nepodnošljivo dosadnog oniričnog lutanja jednog reditelja kroz svoje bivše živote, filmove, junake i glumce iz istih? Kasnije je pokušan i podjednako nepodnošljiv mjuzikl rimejk istog. Mislim da je taj film, uz Roma istog reditelja, poslužio kao inspiracija Allenu za kreiranje jednog miksa romanse, humora i satire za koji mu se učinilo da je direktno vezan za Rim. Rezultat je film koji trasama najslavnijih italijanskih majstora ne previše originalno, ali dovoljno simpatično, kombinuje Allenove "life is a panic attack" opsesije sa histerijom grada voljnog da iste prihvati sa osmehom.
U jednoj priči pratimo dva oca, Amerikanke i Rimljanina, koji na neobičan način satirizuju italijansku ljubav prema operi. U drugoj priči imamo "duholikog" američkog arhitektu koji se možda vraća u svoju mladost, a možda samo supervizuje tuđu kroz prisustvo u savestima dvoje mladih. U trećoj dvoje mladih Italijana dolazi u Rim i kroz bizaran splet okolnosti, tako tipičan za evropske komedije, redefiniše svoju emocionalnu i seksualnu zrelost. U četvrtoj priči Roberto Benigni ilustruje u kojoj meri je italijanska opsesija slavnima uzela maha. Istina je da bi bavljenje samo jednom od ovih priča nekada pre bilo dovoljno da Allen snimi sjajan film, ali ja mislim da on oseća da više nema ni vremena, ni koncentracije, ni zainteresovanih producenata da ga u tome podrže. Međutim, za razliku od sladunjavih ispljuvaka poput Midnight in Paris ili meni neiskrenih bavljenja tipičnim pseudo krizama duha/ morala u ostalim "ozbiljnijim" ostvarenjima poslednjih godina, u To Rome With Love gorčina se ne da sakriti. Da li je to frustracija zbog starosti, tržišnih limita na umetnost, strah od smrti, generalni "dislajk" života, ili se ja učitavam- ne znam.
Ali, u svakoj od priča, koliko god one imale vedar i zabavan ton, krije se jedva skrivena i poprilično opora razočaranost ljubavlju i životom. Kao avangardni operski režiser Allen deluje kao da se sprda sa svojim životnim delom, dok njegov pevač koji ima glasa samo dok se tušira, pa tako i nastupa na sceni, kao da pokazuje koliko malo prostora sam Allen ima i koliko mora da se dovija da bi se čuo. Pa, ipak na kraju završava kao "imbecilje". Ljubav nije ništa čednija i lepša ni mladom arhitekti zaljubljenom u "fatalnu" sobomopsednutu glumicu, baš kao ni mladom paru koji se prepušta "grešnim" seksualnim igrama, jer brak sa svojim striktnostima sigurno neće biti odgovor na sve njihove želje. Priča o slavnosti usled (ničim izazvanim) bivanjem slavnim s druge strane sprda se onim ko je na njenom začelju i paradoksalno najzaslužniji za održavanje slavnih u životu. Tobom.
Možda preterujem, ali ukus te gorke pilule (koja je u Whatever Works skoro pržila usta) ruži sreću ovog stilizovanog, oniričnog prikaza Rima kao grada u kome se svaki dan (iako neke priče traju i više dana ili nedelja, što je još jedna od proizvoljnosti) dešava trista čuda. To Rome With Love nije toliko Allenovo ljubavno pismo samom gradu koliko italijanskoj kinematografiji, temama i opsesijama od kojih su neke našle mesto i u Allenovom opusu. I u tom omažu nije bilo samo jeftinog divljenja i predsmrtnog odavanja počasti, već i prilike da se bude besan, ciničan, pa i nostalgičan spram motiva koji su ga jednom davno zaveli.
SELEKTAH: 8/ 10
Moj sud naravno neće tako delovati svima (ahahahahahahahahahahahahahahahahahaha - prim. aut.).
Pre svega jer je na scenarističkom nivou To Rome With Love potpuni raspad sistema kakav pred cenjene profesore FDU-a ne bi izneo ni student koji već računa sa tim da neće biti primljen. U omnibusnoj formi pratimo nekoliko paralelnih, mahom ljubavnih priča, koje su na različitim nivoima raspisanosti, dramske funkcionalnosti, smisla ili interesantnosti. Reč je o kupusijadi čiji su dramski momenti verovatno pre motivisani komercijalnim interesima (koji ostarelom Allenu, ipak, obezbeđuju da radi), nego specifičnim umetničkim interesovanjima. Nakon uspeha Vicky u Barseloni, "ponoći" u Parizu, očigledno su producenti bili veoma motivisani da Allena ugoste još negde u Evropi i on je navrat nanos iz nekoliko ideja sastavio jednu koju će grad kakav je Rim uspeti da zadrži na jednom mestu.
Tako izgleda. Ali možda nije tako bilo.
Mislim da sam jednom pročitao da je jedan od omiljenih Allenovih filmova Fellinijev 8 1/2. Sećate se tog nepodnošljivo dosadnog oniričnog lutanja jednog reditelja kroz svoje bivše živote, filmove, junake i glumce iz istih? Kasnije je pokušan i podjednako nepodnošljiv mjuzikl rimejk istog. Mislim da je taj film, uz Roma istog reditelja, poslužio kao inspiracija Allenu za kreiranje jednog miksa romanse, humora i satire za koji mu se učinilo da je direktno vezan za Rim. Rezultat je film koji trasama najslavnijih italijanskih majstora ne previše originalno, ali dovoljno simpatično, kombinuje Allenove "life is a panic attack" opsesije sa histerijom grada voljnog da iste prihvati sa osmehom.
U jednoj priči pratimo dva oca, Amerikanke i Rimljanina, koji na neobičan način satirizuju italijansku ljubav prema operi. U drugoj priči imamo "duholikog" američkog arhitektu koji se možda vraća u svoju mladost, a možda samo supervizuje tuđu kroz prisustvo u savestima dvoje mladih. U trećoj dvoje mladih Italijana dolazi u Rim i kroz bizaran splet okolnosti, tako tipičan za evropske komedije, redefiniše svoju emocionalnu i seksualnu zrelost. U četvrtoj priči Roberto Benigni ilustruje u kojoj meri je italijanska opsesija slavnima uzela maha. Istina je da bi bavljenje samo jednom od ovih priča nekada pre bilo dovoljno da Allen snimi sjajan film, ali ja mislim da on oseća da više nema ni vremena, ni koncentracije, ni zainteresovanih producenata da ga u tome podrže. Međutim, za razliku od sladunjavih ispljuvaka poput Midnight in Paris ili meni neiskrenih bavljenja tipičnim pseudo krizama duha/ morala u ostalim "ozbiljnijim" ostvarenjima poslednjih godina, u To Rome With Love gorčina se ne da sakriti. Da li je to frustracija zbog starosti, tržišnih limita na umetnost, strah od smrti, generalni "dislajk" života, ili se ja učitavam- ne znam.
Ali, u svakoj od priča, koliko god one imale vedar i zabavan ton, krije se jedva skrivena i poprilično opora razočaranost ljubavlju i životom. Kao avangardni operski režiser Allen deluje kao da se sprda sa svojim životnim delom, dok njegov pevač koji ima glasa samo dok se tušira, pa tako i nastupa na sceni, kao da pokazuje koliko malo prostora sam Allen ima i koliko mora da se dovija da bi se čuo. Pa, ipak na kraju završava kao "imbecilje". Ljubav nije ništa čednija i lepša ni mladom arhitekti zaljubljenom u "fatalnu" sobomopsednutu glumicu, baš kao ni mladom paru koji se prepušta "grešnim" seksualnim igrama, jer brak sa svojim striktnostima sigurno neće biti odgovor na sve njihove želje. Priča o slavnosti usled (ničim izazvanim) bivanjem slavnim s druge strane sprda se onim ko je na njenom začelju i paradoksalno najzaslužniji za održavanje slavnih u životu. Tobom.
Možda preterujem, ali ukus te gorke pilule (koja je u Whatever Works skoro pržila usta) ruži sreću ovog stilizovanog, oniričnog prikaza Rima kao grada u kome se svaki dan (iako neke priče traju i više dana ili nedelja, što je još jedna od proizvoljnosti) dešava trista čuda. To Rome With Love nije toliko Allenovo ljubavno pismo samom gradu koliko italijanskoj kinematografiji, temama i opsesijama od kojih su neke našle mesto i u Allenovom opusu. I u tom omažu nije bilo samo jeftinog divljenja i predsmrtnog odavanja počasti, već i prilike da se bude besan, ciničan, pa i nostalgičan spram motiva koji su ga jednom davno zaveli.
SELEKTAH: 8/ 10
ja tebe ne razumem. nikako da proniknem u to sta bi ti se dopalo. to me dovodi do zakljucka: ili sam gluplji od tebe, ili si ti suvise random. kada pises, samouveren si. a posto si abnormalno mnogo obavesten, moram da ti verujem. medjutim, bedak mi je sto ti se ne dopadaju poslednji allenovi filmovi. meni nisu neiskreni. kako izgleda iskrenost? kako je prepoznati? da li je moguca? narocito u filmu...
ReplyDeleteni ja tebe ne razumem. ne vidim potrebu za pronicanjem, kad ja već na sva zona govorim šta mi se dopalo, a šta nije.
Deletejedini način da preživiš u srbiji među budalama jeste da budeš samouvereniji od njih.
što se allena tiče i meni je bedak. ali mi je zaista drago da se tebi dopadaju. pretpostavljam da je iskrenost kad kažeš ili uradiš nešto što pusti nekog drugog malo u tebe. tako gledano meni se čini da allen uopšte nije zainteresovan da se time bavi. da i ne voli svoju publiku previše. iz mog ugla samo su whatever works i, sad, to rome with love prikazali nešto novo od allena koga znamo- nešto što meni deluje kao iskreno, u odnosu na njegove godine, iskustvo, karijeru i kako ja sve to vidim
deluje mi kao da se ljuti. i da nas malčice pušta da to vidimo.
ali kod filma je super što svako od nas gleda svoj film, iako sedimo na istoj bioskopskoj projekciji.
pa da, kad shvatis neizbeznost subjektivne percepcije, onda samouverenost nema notu arogancije, vec oslobodjenja, jer je besmisleno propovedati, moguce je samo podeliti sebe sa nekim..
DeleteA vudi je i sam u intervjuima posredno priznao to sto kazes, izgleda da je sve to sebi (najverovatnije svesno) dozvolio - zbog starosti rekao bih. Sada valjda nema sta da dokazuje. Ali dobro je kada u poznoj fazi u radu umetnika ima novina, promena u stilu.. Pritom je to na neki nacin novi nivo iskrenosti, jer kada covek gradi karijeru tesko je ne ponasati se promotivno. A kada je zatvara, mnogo je slobodniji. Meni je u stvari sve to strasno zanimljivo.
odem ja na tvoj blog kad ono WTF! moj komentar ispod slike tvoje devojcice. Kul, bilo mi je bas drago :)
BTW FYI to sam ja, milutin prvi, znamo se od ranije sa ovog istog bloga
"jedini način da preživiš u srbiji među budalama jeste da budeš samouvereniji od njih."
ReplyDeletetakav stav uopšte ne isključuje mogućnost da si ipak veća budala od njih.
it's all good
Delete