Malick sa istoka
San nas je dobrano lomio. Oprostite. Ali mi smo roditelji, marketinški radnici, ne znamo uvek kakvu fizičku spremu film traži od nas. I dok god odbijate da u "objektivnu" recenziju uračunate mene samog i životna mi priključenija vi nikada nećete razumeti ni ovaj blog, ni šta se ovde i "zašto ovako?" piše.
Prvih sat vremena ovog, inače tek 82 minuta dugog filma, su skoro neizdržljivi za umorno oko. U nekom gradu na Tajlandu pratimo kako teku dani Akea, mladića koji je nakon nesreće ostao paralizovan od pojasa na dole, i njegovog medicinskog asistenta (al' sam PC!) Puna. Aku je dete bogatog oca, čija je majka umrla pre par godina i sa par ljudi u posluzi on živi "novi život" mahom ležeći u svojoj sobi. Pun je njegovo jedino društvo tj osoba sa kojom i progovori neku. Za razliku od njega Pun je dete "iz unutrašnjosti", iz velike porodice, čija je majka takođe prerano umrla.
Anocha Suwichakornpong (AS nadalje iz očiglednih razloga) u dokumentarističkom tonu prikazuje najtipičnije momente njihovog zajedničkog bivstvovanja- od onih kad i sam Pun zaspi koliko je dosadno (Ake uglavnom ne spava) do onih kada mi žmurimo od neprijatnosti (kada Pun presvlači i na najpipavije načine opslužuje Akea). Ima i scena u kojoj siroti Ake neuspešno pokušava da masturbira u kadi, ali i scena u kojoj Pun sa starom kuvaricom sedi na stpenicama kuće, dok ona puši, kao što to uvek čini kada "vetar lagano duva". Život je to što je. Nema mnogo drame. Ake se povukao u sebe, njegov otac ne zna kako da mu priđe, Pun tek povremeno uspeva da razmrda Akeovu rutinu i otupelost, i to uglavnom kada izađu iz sobe, da kisnu po pljusku ili tokom šetnje po vodenom akvarijumu. Ključan momenat je da Ake često gleda u plafon svoje sobe kao da je iznad njega nebo.
Postoji mala mogućnost da je Terence Malick gledao ovaj film, jer ono što se desi u poslednjih dvadeset minuta filma filozofsko je vozdizanje u sfere koje je i Malick ponudio u svom Tree Of Life kombinacijom svakodnevnog života i kosmosa koji je svuda oko njega, i kroz istoriju i kroz budućnost.
U tom poslednjem parčetu filma AS beži iz "svakodnevice" u kosmos, jedan dugački usporeni zum kroz kosmos tokom koga slušamo priču o tome šta je zvezda, kako živi i kako supernovično umire. Taj kosmos uspostavlja se kao balans onom "životiću" koji smo do malo pre gledali, i na samom kraju filma Kubrickovski izlazi na jedan (carskim kasapljenjem?) porođaj- surov, sirov i čudesan kakav nikada niste videli. Novi život.
Da li je kosmos sve ono što Ake sanja, što je izgubio nesrećom (čije okolnosti ne saznajemo ili smo ih prespavali)? Da li AS pokazuje kako je mali naš život, čak i kad ga neka okolnost još više tragično smanji spram onoga što se dešava u kosmosu? Ili želi da nas pita da li imamo pravo da nešto toliko dragoceno ugnjetavamo bez obzira na razloge spram tako kolosalnog i čudesnog "postojanja"? Da li je beba koja se rodi na kraju filma taj "prešs" momenat koji treba da se nadahne snagom univerzuma i kasnije u životu ne dozvoli sebi malodušnost, kao ni da ga išta od onoga što život nosi pobedi? Ili je ta beba već pobeđena, jer ono što život nosi i što kosmos pruža dve su različite stvari? I tako... mnogo pitanja.
Ali, ta priča o supernovi i prizor rađanja bebe deluju dosta efektno uz muziku koja dobrano liči na Explosions In The Sky. Razbudili su me i pritisnut njima kasnije nisam dugo mogao odmah da zaspim.
SELEKTAH: 6plus/ 10
San nas je dobrano lomio. Oprostite. Ali mi smo roditelji, marketinški radnici, ne znamo uvek kakvu fizičku spremu film traži od nas. I dok god odbijate da u "objektivnu" recenziju uračunate mene samog i životna mi priključenija vi nikada nećete razumeti ni ovaj blog, ni šta se ovde i "zašto ovako?" piše.
Prvih sat vremena ovog, inače tek 82 minuta dugog filma, su skoro neizdržljivi za umorno oko. U nekom gradu na Tajlandu pratimo kako teku dani Akea, mladića koji je nakon nesreće ostao paralizovan od pojasa na dole, i njegovog medicinskog asistenta (al' sam PC!) Puna. Aku je dete bogatog oca, čija je majka umrla pre par godina i sa par ljudi u posluzi on živi "novi život" mahom ležeći u svojoj sobi. Pun je njegovo jedino društvo tj osoba sa kojom i progovori neku. Za razliku od njega Pun je dete "iz unutrašnjosti", iz velike porodice, čija je majka takođe prerano umrla.
Anocha Suwichakornpong (AS nadalje iz očiglednih razloga) u dokumentarističkom tonu prikazuje najtipičnije momente njihovog zajedničkog bivstvovanja- od onih kad i sam Pun zaspi koliko je dosadno (Ake uglavnom ne spava) do onih kada mi žmurimo od neprijatnosti (kada Pun presvlači i na najpipavije načine opslužuje Akea). Ima i scena u kojoj siroti Ake neuspešno pokušava da masturbira u kadi, ali i scena u kojoj Pun sa starom kuvaricom sedi na stpenicama kuće, dok ona puši, kao što to uvek čini kada "vetar lagano duva". Život je to što je. Nema mnogo drame. Ake se povukao u sebe, njegov otac ne zna kako da mu priđe, Pun tek povremeno uspeva da razmrda Akeovu rutinu i otupelost, i to uglavnom kada izađu iz sobe, da kisnu po pljusku ili tokom šetnje po vodenom akvarijumu. Ključan momenat je da Ake često gleda u plafon svoje sobe kao da je iznad njega nebo.
Postoji mala mogućnost da je Terence Malick gledao ovaj film, jer ono što se desi u poslednjih dvadeset minuta filma filozofsko je vozdizanje u sfere koje je i Malick ponudio u svom Tree Of Life kombinacijom svakodnevnog života i kosmosa koji je svuda oko njega, i kroz istoriju i kroz budućnost.
U tom poslednjem parčetu filma AS beži iz "svakodnevice" u kosmos, jedan dugački usporeni zum kroz kosmos tokom koga slušamo priču o tome šta je zvezda, kako živi i kako supernovično umire. Taj kosmos uspostavlja se kao balans onom "životiću" koji smo do malo pre gledali, i na samom kraju filma Kubrickovski izlazi na jedan (carskim kasapljenjem?) porođaj- surov, sirov i čudesan kakav nikada niste videli. Novi život.
Da li je kosmos sve ono što Ake sanja, što je izgubio nesrećom (čije okolnosti ne saznajemo ili smo ih prespavali)? Da li AS pokazuje kako je mali naš život, čak i kad ga neka okolnost još više tragično smanji spram onoga što se dešava u kosmosu? Ili želi da nas pita da li imamo pravo da nešto toliko dragoceno ugnjetavamo bez obzira na razloge spram tako kolosalnog i čudesnog "postojanja"? Da li je beba koja se rodi na kraju filma taj "prešs" momenat koji treba da se nadahne snagom univerzuma i kasnije u životu ne dozvoli sebi malodušnost, kao ni da ga išta od onoga što život nosi pobedi? Ili je ta beba već pobeđena, jer ono što život nosi i što kosmos pruža dve su različite stvari? I tako... mnogo pitanja.
Ali, ta priča o supernovi i prizor rađanja bebe deluju dosta efektno uz muziku koja dobrano liči na Explosions In The Sky. Razbudili su me i pritisnut njima kasnije nisam dugo mogao odmah da zaspim.
SELEKTAH: 6plus/ 10
No comments:
Post a Comment