Nove prilike da mrzite život zato što je prekratak
THE JESELNIK OFFENSIVE (Comedy Central)
Anthony Jeselnik u svetu stendapa važi za mračnog princa čiji humor navodno obitava tamo gde i Louis CK ređe ide. Ako ste gledali njegov mini Comedy Central nastup ili onaj veliki (Caligula) videćete da tu ima više dima, nego vatre. Jeselnik je dobar, ali njegov flou pati od ređanja viceva neujednačenog kvaliteta, umesto da bude inkorporiran u neko kompleksnije parče priče sa ambicioznijom poentom (kako to ozbiljni majstori rade i kako ja to više volim). Ali sve je to stvar ukusa. Međutim, kvazi-tokšou format The Jesselnik Offensive daleko više odgovara tom pristupu i na najbolji mogući način pruža Jeselniku priliku da se otvori na najlepši mogući način- kao jezivo zajedljivi komentator američke/svetske gluposti. U prvom delu programa, u baš kako treba narcisoidno definisanom "savršenom monologu" Anthony se komentarima fokusira na vesti iz zemlje i sveta selebritija, da bi potom prešao na neku od ad hoc formiranih rubrika poput "Sacred Cow" u kojima se bavi topicima koji nisu baš popularni za bavljenje- rak ili kidnapovana deca. Nakon toga, zajedno sa panelom koji uključuje po dva njegova prijatelja (so far: njegova cura Amy Schumer, Azis Ansari, Patton Oswalt, Nick Kroll, Kristen Schaal, Billy Eichner) komentariše "najbolju najgoru vest" i "najgoru goru vest", potom ih tera na razne gluposti ("Latino Voices" je moj favorit), a zatim oni brane svoje tvitove. Sve to uz Jeselnikov demonski osmeh i samopouzdanje koje uprkos klecanju kolena ima muda do kolena. Ovo mi je trenutno najomiljenija emisija na televiziji i moje pravo da se zabavim. Ću gledati po dvaput.
THE FOLLOWING (Fox)
Kevin Bacon igra penzionisanog detektiva koji pored alkoholizma mora da se bori i sa serijskim ubicom koga je pre par godina ućorkio, a ovaj je sada pobegao i seje smrt gde stigne. U čemu je fora? Bacon je bio u vezi sa njegovom ženom, verovatno je pravi otac ubicinog "deteta" (mislim, gledao sam samo dve epizode, pa nisam siguran da sam sve ukačio), ali mnogo bitnije je da nakon hvatanja serijskog ubice mi shvatamo da je ovaj neka vrsta lidera kulta koji je za ono kratko vreme u zatvoru uspeo da napravi mrežu sledbenika voljnih da ga slepo slede i ubijaju u njegovo ime. Bacon sada umesto jednog problema ima 99. Ovo je nešto kao Alcatraz samo što se ubice ne vraćaju iz (ubacite sami svoje viđenje situacije), nego dolaze pravo niotkuda. Meni je premisa blesava i neuverljiva koliko i votka u Baconovoj flajki za vodu. Otkačio sam ga i ako ga volim. Seriju je, inače, kreirao najuspšeniji gej među holivudskim scenaristima (ili je trebalo da kažem obrnuto?), Kevin Williamson, otac Scream serijala, Dawson's Creek i Vampire Diaries. Ću ne gledati dok mi wickED ne javi suprotno.
THE AMERICANS (FX)
Kada sam zamislio da pišem o novim serijama bile su emitovane tek jedna ili dve epizode The Americans i ja sam bio do struka u želji da to batalim. Ne znam zašto sam ostao i sad kad jesam kajem se što nisam posvetio celu MMG šlajfnu samo njoj. Otac serije, Joe Weisberg, nema neko naročito TV iskustvo. Radio je na par epizoda Falling Skies i Damages, a pre toga je bio agent CIA i predavač. Najs. Mislim da u tom neiskustvenom grmu leže klišei i neravnine prvih par epizoda, ali sad kad smo stigli do šeste epizode deluje da stvari dolaze na svoje, daleko lepše mesto. Prvo moram da kažem da se ne slažem sa Novim kadrom kada kaže da je ovo tip serije poput Breaking Bad ili Sopranos u kojoj gledamo kako se jedan "ekskluzivan" problem prelama preko života "obične" porodice. Tačnije, to jeste slučaj, ali ništa više nego što je to u Homeland. Dakle može biti, ali nije bitno. Pre svega, Elizabeth (Keri Russel) i Phillip (Mattthew Rhys) i njihovo dvoje dece nisu "obična" porodica. Elizabeth i Philip su KGB agenti (serija je smeštena u osamdesete koje su sjajno dočarane) koji su pre petnaest godina ubačeni u Ameriku. Ali, čak ni tada, Elizabeth i Philip nisu bili par, oni su "spojeni" da budu u braku- sve što je došlo posle (ljubav, seks, deca...) deo su tog zadatka. Otuda su svi njihovi "porodični" problemi podjednako "ekskluzivni" koliko i njihov život izvan toga.
Moj problem sa The Americans u početku (i to nije sasvim izbledelo) bio je što serija prebrzo ulazi u ozbiljne akcije (ovde se dešava stvari u deset minuta koliko u AMC-ijevoj produkciji u deset epizoda) sa previše scenarističke naivnosti (čitava priča o načinu na koji je postavljen prisluškivač u dom ministra spoljnih poslova), a da su pri tome glavni junaci kroz zaista Šerbedžijevski nepodnošljive "ruske" flešbekove olako žigosani ozbiljnim traumama (Elizabeth). Međutim, kako serija odmiče, stvari se amortizuju i The Americans sebe vidi kao direktan pandan Homeland, samo iz, uslovno rečeno, "druge vizure" i pretenduje da podjednaku pažnju usmerava i na akciju (špijuni, trileri) i na karaktere (kakva vrsta veze povezuje Elizabeth i Philipa i ko tu koga više ili uopšte voli i ko od njih više voli svoju novu, a ko staru domovinu). Sa uvođenjem Caludije (Margo Martindale) kao novog supervizora naših agenata stvari se dodatno oneobičuju i ukazuju na to da bi The Americans ubrzo mogao da postane prvoklasna TV zabava.
Videću da se po završetku sezone još jednom osvrnem na odgledano i progovorim o nekim stvarima o kojima ovde nisam.
Ću gledati i već sada se nekako na nedeljnom epizodu najviše radujem baš ovoj seriji.
HOUSE OF CARDS (Netflix)
Nisam gledao britanski original prema kome je urađen ovaj rimejk sa Kevinom Spaceyem.
House Of Cards je imala kratak internet baz s obzirom na bizarnu odluku "produkcijske kuće" (pre nego TV kanala) Netflix da čitavu sezonu odjednom (u jednom danu!) ponudi svojim pretplatnicima. Na taj način, napravljena je mini-revolucija u TV prezentaciji tj distribuciji serijskog materijala, ali sada, nakon mesec dana od premijere, deluje da je "Ikarov let" trajao mnogo kraće od planiranog. House Of Cards jeste dobila solidne kritike, ali sumnjam da ste od nekoga čuli da je to nešto "što morate da gledate". Čak i ako jeste.
Seriju je za Ameriku preradio Beau Willimon (ne znam da li je u srodstvu sa Biljanom) koji iza sebe već ima tematski sličan (i pristojan) uradak Ides Of March.
House Of Cards bavi se senatorom Frankom Underwoodom (Spacey), inače vođom Demokrata u parlamentu, koji nakon predsedničke trke u kojoj je pobedio kandidat kome je on "savetima" osigurao pobedu shvata da mu ovaj neće dati obećano mesto ministra spoljnjih poslova. Razočaran i pogođen time Frank kreće u privatnu vendetu protiv predsednika odnosno ljudi koje ovaj planira da uposli na Frankovo mesto ili uopšte. Na tom planu House Of Cards funkcioniše kao Boss, a Spacey nije ništa manje maligan od Kelsey Grammera tj Toma Kanea. Baš kao što ni Frankova isušena, visoka, plava, sposobna, namazana, ambiciozna i podmukla supruga, Claire (Robin Wright) nije ni milimetar drugačija od Tomove Meredith.
House Of Cards ima neobičan, i za sada, po mom mišljenju, nepotreban momenat Frankovog "objašnjavajućeg" obraćanja u kameru koji uspeva samo u tome da ozbiljno postavljeni politički triler za sekund pretvori u sprdajuću, ironičnu satiru. I to klackanje može da bude ozbiljan kamen spoticanja u uživljavanju u seriju.
Frank i njegov nemirujući monstruozni um i njegova makbetasta supruga odlično funkcionišu i sa njihovim segmentom priče nemam problem (nakon odgledane dve epizode), ali mi Frankovo partnerstvo sa mladom novinarkom Zoe, kojoj likuje priče o svojim neprijateljima, deluje naivno i formulaično i na tom planu očekujem daleko više iznenađenja i dešavanja.
Ću gledati, jer uvek volim da gledam kako komšiji u Americi crkava krava.
UTOPIA (Channel 4)
Utopia je nešto sasvim sasvim drugačije od prethodnog hita autora Dennisa Kelly-ja, Pulling, koji se bavio sarasilvermanizacijom prilika mlade, singl žene u Engleskoj (i u najvećoj meri zasnivao se na komičarskim kvalitetima Sharon Horgan). Utopia je deo post-Black Mirror (TV) sveta (da, već možemo o tome da govorimo!) unutar koga se najhladnokrvnije moguće kombinuju vrlo sumorna predviđanja naše budućnosti, nasilje i apsurdni momenti/junaci koji ne bi bilo toliko štrčeći u nekoj Monthy Pythonovskoj produkciji. U isto vreme, ona kao i The Fades, bez pardona komunicira isključivo sa mlađom demografijom (16-35) i dobar deo svoje dramaturgije zasniva na kombinaciji strip estetike i lajfstajlu koji je najsvojstveniji socijalnim mrežama (LOL nasilje i :( empatija).
U Utopiji, igrom slučaja, nekoliko mladih ljudi i jedan klinac (a posle i jedna klinka) postaju glavni akteri u misterioznom, apsurdnom trileru o stripu u kome se krije odgonetka identiteta misterioznog Mr. Rabbita (a možda i struktura molekula biovirusa) i konspiracije koja na državnom nivou pokušava da se pozabavi problemom prenaseljenosti planete (pokušao sam da stvari ostavim što nejasnijim zarad nespojlerisanja). Vlada ima vrlo nasilne metode držanja stvari pod kontrolom i možda ih je najbolje opisati kao "Natural Born Killers" u izvedbi braće Coen. S druge strane, protiv nje se bori spontano kreirani tim Internet prijatelja/hakera koji polaže ozbiljne žrtve zarad kontroverznog spasavanja ljudske populacije.
Utopia nije baš najsrećnije rešila odnose u timu, a famozna Jessica Hyde ne uspeva da bude ni toliko bitna ni toliko famozna jednom kad se pojavi i njena uloga (sve do poslednjih pet minuta serije) je poprilično iskonstruisana zarad lažnog saspensa nego što ima dramsku svrhu.
Verovatno najveći uspeh ove serije predstavlja narečeni post-Black Mirror momenat koji na "rešenje" za ljudsku civilizaciju u budućnosti gleda dovoljno ambivalentno da junaci oko njega mogu da se podele, a da ni nama samima nije najjasnije koja strana je "strana zla".
Komponovana muzika je fenomenalna i dugo nisam gledao seriju u kojoj je to jedan momenat koji zaista doprinosi formiranju kako atmosfere, tako i utiska o seriji.
Ću sam gledao.
THE BURN WITH JEFF ROSS (Comedy Central)
Ću bih gledao i na neviđeno!
Iako ovaj komičarski šou Jeffa Rossa ide još od prošle godine (šest epizoda), tek sam skoro pogledao prvu epizodu. U dvadesetak minuta on funkcioniše kao spinof daleko popularnijeg serijala (Celebrity) Roast u kome su već uspešno goreli Flavor Flav, David Hasselhoff, Donald Trump... i u kome je Jeff Ross rado viđen gost-domaćin.
Sam smisao emisije je teška sprdačina sa slavnim osobama i njihovim privatnim i profesionalnim dogodovštinama. U prvom delu Ross ima solo prozivke u kojima je dovoljno nemilosrdan da od početka imate pravo da se pitate "too soon?!". Potom mu se pridružuju tri prijatelja komičara i onda se malo međusobno prozivaju ili prozivaju druge ljude, i sve deluje dovoljno drugarski da vam bude toplo oko srca. Možžžda najslabiji momenat jeste prethodno snimljeni segment u kome Ross izlazi na ulicu i proziva običan svet (u prvoj epizodi to su parking servis naplatioci).
MY MAD FAT DIARY (Channel 4)
Biću okrutan. My Mad Fat Diary je za ljude koji nisu lepi i atraktivni i kul kao oni u Skins. I zbog svega toga ona je manje lepa, manje atraktivna i manje kul nego što je to Skins bila u najslabijim momentima (poslednja sezona?). I ne gledam sve to samo kroz/zbog izgleda naše glavne junakinje- ne budite pizde! Fakat je da Rae izgleda kako nefer serije obično prikazuju nesimpatične zle debeljuce- kao debeljuca sa bubuljicama i dugačkom masnom kosom, ali My Mad Fat Diary uopšte ne pretenduje na samoglamurizaciju kakvoj se Skins prepustio od prvog kadra, uprkos činjenici da se bavio problemima koji bi potopili i najrealističkiju kitchen sink dramu. My Mad Fat Diary voli svoj prljavi, realistički svet, tek malčice obložen mekanim emocijama svoje glavne junakinje.
Rađena prema tinejdžerskim dnevnicima spisateljice Rae Earl koje je ova kao bucmasta fanica The Smiths/Morrisseya pisala tokom osamdesetih MMFD samo izmešta radnju u cvat Britpopa, iako se meni čini da bi "originalna era" bila daleko, daleko zabavnija (u ostalom This Is England je već pokazao da je to moguće). Za razliku od svojih vršnjaka iz Skins, Rae na početku serije izlazi iz institucije za pomoć osobama sa mentalnim problemima (što mi deluje kao debelo loš transfer prakse iz osamdesetih) i vraća se životu sa majkom koja sada ima mlađeg ljubavnika, persijskog porekla.
Rae se potom pridružuje, uslovno rečeno, starom društvu i pokušava da se nosi sa tipskim problemima svakog tinejdžera na način koji, sem na planu okrutne samorefleksivnosti, izgleda isto kao i u drugim tinejdžerskim serijama koje smo gledali do sada. Uključujući i Skins- jedino što je tamo samoglamurizacija otvorila put krajnje egzotičnim dramskim, psihološkim, estetskim rešenjima. U My Mad Fat Diary sve je to i dalje debelo podobno za porodični prajmtajm.
Ću sam prestao da gledam nakon prve epizode.
NB Izvinjavam se Ivanu Klajnu i redakciji na (zlo)upotrebi stranih reči tzv "posrbicama" koje ukazuju na našu brzu i laku prilagodljivost i skoro nikakvu maštovitost.
THE JESELNIK OFFENSIVE (Comedy Central)
Anthony Jeselnik u svetu stendapa važi za mračnog princa čiji humor navodno obitava tamo gde i Louis CK ređe ide. Ako ste gledali njegov mini Comedy Central nastup ili onaj veliki (Caligula) videćete da tu ima više dima, nego vatre. Jeselnik je dobar, ali njegov flou pati od ređanja viceva neujednačenog kvaliteta, umesto da bude inkorporiran u neko kompleksnije parče priče sa ambicioznijom poentom (kako to ozbiljni majstori rade i kako ja to više volim). Ali sve je to stvar ukusa. Međutim, kvazi-tokšou format The Jesselnik Offensive daleko više odgovara tom pristupu i na najbolji mogući način pruža Jeselniku priliku da se otvori na najlepši mogući način- kao jezivo zajedljivi komentator američke/svetske gluposti. U prvom delu programa, u baš kako treba narcisoidno definisanom "savršenom monologu" Anthony se komentarima fokusira na vesti iz zemlje i sveta selebritija, da bi potom prešao na neku od ad hoc formiranih rubrika poput "Sacred Cow" u kojima se bavi topicima koji nisu baš popularni za bavljenje- rak ili kidnapovana deca. Nakon toga, zajedno sa panelom koji uključuje po dva njegova prijatelja (so far: njegova cura Amy Schumer, Azis Ansari, Patton Oswalt, Nick Kroll, Kristen Schaal, Billy Eichner) komentariše "najbolju najgoru vest" i "najgoru goru vest", potom ih tera na razne gluposti ("Latino Voices" je moj favorit), a zatim oni brane svoje tvitove. Sve to uz Jeselnikov demonski osmeh i samopouzdanje koje uprkos klecanju kolena ima muda do kolena. Ovo mi je trenutno najomiljenija emisija na televiziji i moje pravo da se zabavim. Ću gledati po dvaput.
THE FOLLOWING (Fox)
Kevin Bacon igra penzionisanog detektiva koji pored alkoholizma mora da se bori i sa serijskim ubicom koga je pre par godina ućorkio, a ovaj je sada pobegao i seje smrt gde stigne. U čemu je fora? Bacon je bio u vezi sa njegovom ženom, verovatno je pravi otac ubicinog "deteta" (mislim, gledao sam samo dve epizode, pa nisam siguran da sam sve ukačio), ali mnogo bitnije je da nakon hvatanja serijskog ubice mi shvatamo da je ovaj neka vrsta lidera kulta koji je za ono kratko vreme u zatvoru uspeo da napravi mrežu sledbenika voljnih da ga slepo slede i ubijaju u njegovo ime. Bacon sada umesto jednog problema ima 99. Ovo je nešto kao Alcatraz samo što se ubice ne vraćaju iz (ubacite sami svoje viđenje situacije), nego dolaze pravo niotkuda. Meni je premisa blesava i neuverljiva koliko i votka u Baconovoj flajki za vodu. Otkačio sam ga i ako ga volim. Seriju je, inače, kreirao najuspšeniji gej među holivudskim scenaristima (ili je trebalo da kažem obrnuto?), Kevin Williamson, otac Scream serijala, Dawson's Creek i Vampire Diaries. Ću ne gledati dok mi wickED ne javi suprotno.
THE AMERICANS (FX)
Kada sam zamislio da pišem o novim serijama bile su emitovane tek jedna ili dve epizode The Americans i ja sam bio do struka u želji da to batalim. Ne znam zašto sam ostao i sad kad jesam kajem se što nisam posvetio celu MMG šlajfnu samo njoj. Otac serije, Joe Weisberg, nema neko naročito TV iskustvo. Radio je na par epizoda Falling Skies i Damages, a pre toga je bio agent CIA i predavač. Najs. Mislim da u tom neiskustvenom grmu leže klišei i neravnine prvih par epizoda, ali sad kad smo stigli do šeste epizode deluje da stvari dolaze na svoje, daleko lepše mesto. Prvo moram da kažem da se ne slažem sa Novim kadrom kada kaže da je ovo tip serije poput Breaking Bad ili Sopranos u kojoj gledamo kako se jedan "ekskluzivan" problem prelama preko života "obične" porodice. Tačnije, to jeste slučaj, ali ništa više nego što je to u Homeland. Dakle može biti, ali nije bitno. Pre svega, Elizabeth (Keri Russel) i Phillip (Mattthew Rhys) i njihovo dvoje dece nisu "obična" porodica. Elizabeth i Philip su KGB agenti (serija je smeštena u osamdesete koje su sjajno dočarane) koji su pre petnaest godina ubačeni u Ameriku. Ali, čak ni tada, Elizabeth i Philip nisu bili par, oni su "spojeni" da budu u braku- sve što je došlo posle (ljubav, seks, deca...) deo su tog zadatka. Otuda su svi njihovi "porodični" problemi podjednako "ekskluzivni" koliko i njihov život izvan toga.
Moj problem sa The Americans u početku (i to nije sasvim izbledelo) bio je što serija prebrzo ulazi u ozbiljne akcije (ovde se dešava stvari u deset minuta koliko u AMC-ijevoj produkciji u deset epizoda) sa previše scenarističke naivnosti (čitava priča o načinu na koji je postavljen prisluškivač u dom ministra spoljnih poslova), a da su pri tome glavni junaci kroz zaista Šerbedžijevski nepodnošljive "ruske" flešbekove olako žigosani ozbiljnim traumama (Elizabeth). Međutim, kako serija odmiče, stvari se amortizuju i The Americans sebe vidi kao direktan pandan Homeland, samo iz, uslovno rečeno, "druge vizure" i pretenduje da podjednaku pažnju usmerava i na akciju (špijuni, trileri) i na karaktere (kakva vrsta veze povezuje Elizabeth i Philipa i ko tu koga više ili uopšte voli i ko od njih više voli svoju novu, a ko staru domovinu). Sa uvođenjem Caludije (Margo Martindale) kao novog supervizora naših agenata stvari se dodatno oneobičuju i ukazuju na to da bi The Americans ubrzo mogao da postane prvoklasna TV zabava.
Videću da se po završetku sezone još jednom osvrnem na odgledano i progovorim o nekim stvarima o kojima ovde nisam.
Ću gledati i već sada se nekako na nedeljnom epizodu najviše radujem baš ovoj seriji.
HOUSE OF CARDS (Netflix)
Nisam gledao britanski original prema kome je urađen ovaj rimejk sa Kevinom Spaceyem.
House Of Cards je imala kratak internet baz s obzirom na bizarnu odluku "produkcijske kuće" (pre nego TV kanala) Netflix da čitavu sezonu odjednom (u jednom danu!) ponudi svojim pretplatnicima. Na taj način, napravljena je mini-revolucija u TV prezentaciji tj distribuciji serijskog materijala, ali sada, nakon mesec dana od premijere, deluje da je "Ikarov let" trajao mnogo kraće od planiranog. House Of Cards jeste dobila solidne kritike, ali sumnjam da ste od nekoga čuli da je to nešto "što morate da gledate". Čak i ako jeste.
Seriju je za Ameriku preradio Beau Willimon (ne znam da li je u srodstvu sa Biljanom) koji iza sebe već ima tematski sličan (i pristojan) uradak Ides Of March.
House Of Cards bavi se senatorom Frankom Underwoodom (Spacey), inače vođom Demokrata u parlamentu, koji nakon predsedničke trke u kojoj je pobedio kandidat kome je on "savetima" osigurao pobedu shvata da mu ovaj neće dati obećano mesto ministra spoljnjih poslova. Razočaran i pogođen time Frank kreće u privatnu vendetu protiv predsednika odnosno ljudi koje ovaj planira da uposli na Frankovo mesto ili uopšte. Na tom planu House Of Cards funkcioniše kao Boss, a Spacey nije ništa manje maligan od Kelsey Grammera tj Toma Kanea. Baš kao što ni Frankova isušena, visoka, plava, sposobna, namazana, ambiciozna i podmukla supruga, Claire (Robin Wright) nije ni milimetar drugačija od Tomove Meredith.
House Of Cards ima neobičan, i za sada, po mom mišljenju, nepotreban momenat Frankovog "objašnjavajućeg" obraćanja u kameru koji uspeva samo u tome da ozbiljno postavljeni politički triler za sekund pretvori u sprdajuću, ironičnu satiru. I to klackanje može da bude ozbiljan kamen spoticanja u uživljavanju u seriju.
Frank i njegov nemirujući monstruozni um i njegova makbetasta supruga odlično funkcionišu i sa njihovim segmentom priče nemam problem (nakon odgledane dve epizode), ali mi Frankovo partnerstvo sa mladom novinarkom Zoe, kojoj likuje priče o svojim neprijateljima, deluje naivno i formulaično i na tom planu očekujem daleko više iznenađenja i dešavanja.
Ću gledati, jer uvek volim da gledam kako komšiji u Americi crkava krava.
UTOPIA (Channel 4)
Utopia je nešto sasvim sasvim drugačije od prethodnog hita autora Dennisa Kelly-ja, Pulling, koji se bavio sarasilvermanizacijom prilika mlade, singl žene u Engleskoj (i u najvećoj meri zasnivao se na komičarskim kvalitetima Sharon Horgan). Utopia je deo post-Black Mirror (TV) sveta (da, već možemo o tome da govorimo!) unutar koga se najhladnokrvnije moguće kombinuju vrlo sumorna predviđanja naše budućnosti, nasilje i apsurdni momenti/junaci koji ne bi bilo toliko štrčeći u nekoj Monthy Pythonovskoj produkciji. U isto vreme, ona kao i The Fades, bez pardona komunicira isključivo sa mlađom demografijom (16-35) i dobar deo svoje dramaturgije zasniva na kombinaciji strip estetike i lajfstajlu koji je najsvojstveniji socijalnim mrežama (LOL nasilje i :( empatija).
U Utopiji, igrom slučaja, nekoliko mladih ljudi i jedan klinac (a posle i jedna klinka) postaju glavni akteri u misterioznom, apsurdnom trileru o stripu u kome se krije odgonetka identiteta misterioznog Mr. Rabbita (a možda i struktura molekula biovirusa) i konspiracije koja na državnom nivou pokušava da se pozabavi problemom prenaseljenosti planete (pokušao sam da stvari ostavim što nejasnijim zarad nespojlerisanja). Vlada ima vrlo nasilne metode držanja stvari pod kontrolom i možda ih je najbolje opisati kao "Natural Born Killers" u izvedbi braće Coen. S druge strane, protiv nje se bori spontano kreirani tim Internet prijatelja/hakera koji polaže ozbiljne žrtve zarad kontroverznog spasavanja ljudske populacije.
Utopia nije baš najsrećnije rešila odnose u timu, a famozna Jessica Hyde ne uspeva da bude ni toliko bitna ni toliko famozna jednom kad se pojavi i njena uloga (sve do poslednjih pet minuta serije) je poprilično iskonstruisana zarad lažnog saspensa nego što ima dramsku svrhu.
Verovatno najveći uspeh ove serije predstavlja narečeni post-Black Mirror momenat koji na "rešenje" za ljudsku civilizaciju u budućnosti gleda dovoljno ambivalentno da junaci oko njega mogu da se podele, a da ni nama samima nije najjasnije koja strana je "strana zla".
Komponovana muzika je fenomenalna i dugo nisam gledao seriju u kojoj je to jedan momenat koji zaista doprinosi formiranju kako atmosfere, tako i utiska o seriji.
Ću sam gledao.
THE BURN WITH JEFF ROSS (Comedy Central)
Ću bih gledao i na neviđeno!
Iako ovaj komičarski šou Jeffa Rossa ide još od prošle godine (šest epizoda), tek sam skoro pogledao prvu epizodu. U dvadesetak minuta on funkcioniše kao spinof daleko popularnijeg serijala (Celebrity) Roast u kome su već uspešno goreli Flavor Flav, David Hasselhoff, Donald Trump... i u kome je Jeff Ross rado viđen gost-domaćin.
Sam smisao emisije je teška sprdačina sa slavnim osobama i njihovim privatnim i profesionalnim dogodovštinama. U prvom delu Ross ima solo prozivke u kojima je dovoljno nemilosrdan da od početka imate pravo da se pitate "too soon?!". Potom mu se pridružuju tri prijatelja komičara i onda se malo međusobno prozivaju ili prozivaju druge ljude, i sve deluje dovoljno drugarski da vam bude toplo oko srca. Možžžda najslabiji momenat jeste prethodno snimljeni segment u kome Ross izlazi na ulicu i proziva običan svet (u prvoj epizodi to su parking servis naplatioci).
MY MAD FAT DIARY (Channel 4)
Biću okrutan. My Mad Fat Diary je za ljude koji nisu lepi i atraktivni i kul kao oni u Skins. I zbog svega toga ona je manje lepa, manje atraktivna i manje kul nego što je to Skins bila u najslabijim momentima (poslednja sezona?). I ne gledam sve to samo kroz/zbog izgleda naše glavne junakinje- ne budite pizde! Fakat je da Rae izgleda kako nefer serije obično prikazuju nesimpatične zle debeljuce- kao debeljuca sa bubuljicama i dugačkom masnom kosom, ali My Mad Fat Diary uopšte ne pretenduje na samoglamurizaciju kakvoj se Skins prepustio od prvog kadra, uprkos činjenici da se bavio problemima koji bi potopili i najrealističkiju kitchen sink dramu. My Mad Fat Diary voli svoj prljavi, realistički svet, tek malčice obložen mekanim emocijama svoje glavne junakinje.
Rađena prema tinejdžerskim dnevnicima spisateljice Rae Earl koje je ova kao bucmasta fanica The Smiths/Morrisseya pisala tokom osamdesetih MMFD samo izmešta radnju u cvat Britpopa, iako se meni čini da bi "originalna era" bila daleko, daleko zabavnija (u ostalom This Is England je već pokazao da je to moguće). Za razliku od svojih vršnjaka iz Skins, Rae na početku serije izlazi iz institucije za pomoć osobama sa mentalnim problemima (što mi deluje kao debelo loš transfer prakse iz osamdesetih) i vraća se životu sa majkom koja sada ima mlađeg ljubavnika, persijskog porekla.
Rae se potom pridružuje, uslovno rečeno, starom društvu i pokušava da se nosi sa tipskim problemima svakog tinejdžera na način koji, sem na planu okrutne samorefleksivnosti, izgleda isto kao i u drugim tinejdžerskim serijama koje smo gledali do sada. Uključujući i Skins- jedino što je tamo samoglamurizacija otvorila put krajnje egzotičnim dramskim, psihološkim, estetskim rešenjima. U My Mad Fat Diary sve je to i dalje debelo podobno za porodični prajmtajm.
Ću sam prestao da gledam nakon prve epizode.
NB Izvinjavam se Ivanu Klajnu i redakciji na (zlo)upotrebi stranih reči tzv "posrbicama" koje ukazuju na našu brzu i laku prilagodljivost i skoro nikakvu maštovitost.
No comments:
Post a Comment