Zabavna strana istorije na dosadan način (vidi Argo)
Bio je ovo Pablo Larrainov film od koga sam najviše očekivao i neplanirano najmanje dobio. Filmovi koji se bave modernom istorijom i/ili modernim istorijskim ličnostima spadaju među moje omiljene (The Queen, Game Change, Baader Meinhoff Komplex, Carlos, Frost/ Nixon, Munich...) čak i kad nisu naročito uspeli (Che I i Che II). Baš kao i Affleckovom Argu osnovna premisa je obećavala interesantan ("po istinitom događaju") aspekt bavljenja pričom, a Larrain je u prethodna tri ostvarenja pokazao da nema milosti u bavljenju istorijom svoga naroda.
Dobijeni film je emotivno ravan, za nepoznavaoca prilika i ljudi bez sočnih detalja, dramski pasivan, a u pogledu portretisanja glavnih pratagonista skoro neoprostivo banalan (vidi Argo).
Dakle, bio jednom jedan Pinochet i on je od 1973. hebao kevu Čileancima uzduž i popreko. Petnaest godina kasnije, pod pritiskom međunarodne zajednice, konačno su se stekli uslovi da se nađe "miran put" da se diktator prebaci na neko drugo radno mesto, a Čile zakorači u američki tip demokratije (vidi Srbija 1996- 2000). Pinochet je pristao na održavanje referenduma na kome će narod jednostavnim izborom za SI (za Pinocheta) ili NO (naslov filma) odlučiti sudbinu zemlje. Jedan mladi kopirajter, Rene Saavedra (Gael Garcia Bernal), pozvan je da opozicionom bloku pomogne oko kampanje za referendum. U isto vreme, njegov kreativni gazda Lucho (ponovo Alfredo Costra) radi za suprotnu stranu. U opozicionom bloku je sedamnaest manjih stranaka i levog i desnog bloka, komunjare i nacoši, i nije im lako udovoljiti. Sama kampanja uglavnom se, pored uličnih akcija, svodila na 15 TV minuta koje su obe opcije dobile u prajmtajmu i (u) kojima je vođen "medijski rat".
Na početku filma vidimo kako Rene i Lucho pičuju (tako se kaže u našem poslu) klijentu TV spot za gazirano nealkoholno piće crne boje Free koji ima duh, stil i izgled Coca-Colinih spotova, sve sa prepoznatljivo ogavnim hedonizmom. Klijent nije baš najoduševljeniji. Nešto kasnije, Rene će isti koncept ponuditi opozicionarima kao dobitnu kampanju za referendum, pod sloganom "Sreća dolazi". Oni će biti još manje oduševljeni. Ali, narod Čilea je bio kupljen obećanjem tog optimističnog života, za koji je potrebno samo reći "no" ovom starom. A kad već spojlujem, na samom kraju filma, u "oslobođenom" Čileu, Lucho i Rene nastavljaju da rade i ovaj put pičuju klijentu promo spot (ako sam dobro razumeo) za neku sapunicu ili rijaliti šou (tipa Bachelor) i to je sve što vidimo od "novih vremena". Kao znak, poruka je jasna- oslobodili smo zemlju i to će sada postati domovina mnogim fastfud generacijama koje će pamet jačati na ovakvim sadržajima. Tmurno, ali istinito, a? (vidi Srbija 2000-2113)
Iako je kampanja Čileancima donela zasluženu slobodu ne možemo, a da čitav "istiniti događaj" ne posmatramo kao "ilustrativan" za niz revolucija (zaključno sa ovim nekako s proleća u arapskim zemljama) u kojima će njihov samo-advertajzing odigrati veću ulogu nego ideologija koja ih pokreće. Narodu više nije dovoljno dati turpiju da pobegne iz zatvora, već istu treba upakovati u atraktivnu ambalažu, oko toga kreirati interesantnu kampanju koja će prepoznavajući pravi insajt "lenjog zombija" naći način da mu u novoj zemlji istine, ljubavi i slobode garantuje odgovarajući lajfstajl. No je lep za ovakva, ispravna ili pogrešna, razmišljanja.
Ono što ostaje za gledanje zanimljivije je u aspektu iskorištenih arhivskih snimaka (TV segmenti, "revolucija na ulici"), nego u razigravanju istorije koja treba da ih poveže. Larrainove osamdesete deluju lepo, snimane su gerilski, iz ruke i bez mnogo ekstra svetla, i montirane toliko manično brzo da uopšte nemate problem što dva čovek jedan petominutni razgovor vode na deset lokacija u gradu tokom celog dana. A, ipak, dramska tenzija izostaje, za razliku od utiska da ste vi bili malo silovani.
Bernal je beživotan koliko i film, ali tu je više za kriviti Larraina koji mu uprkos ulozi koju je imao u "revoluciji" nije ponudio nijednu pristojnu repliku. Njegov raspali brak podjednako je u opštim mestima koliko i njegov mogao-je-biti-dijaboličan odnos sa šefom. Ostali junaci nemaju ni toliko.
SELEKTAH: 3/10
Bio je ovo Pablo Larrainov film od koga sam najviše očekivao i neplanirano najmanje dobio. Filmovi koji se bave modernom istorijom i/ili modernim istorijskim ličnostima spadaju među moje omiljene (The Queen, Game Change, Baader Meinhoff Komplex, Carlos, Frost/ Nixon, Munich...) čak i kad nisu naročito uspeli (Che I i Che II). Baš kao i Affleckovom Argu osnovna premisa je obećavala interesantan ("po istinitom događaju") aspekt bavljenja pričom, a Larrain je u prethodna tri ostvarenja pokazao da nema milosti u bavljenju istorijom svoga naroda.
Dobijeni film je emotivno ravan, za nepoznavaoca prilika i ljudi bez sočnih detalja, dramski pasivan, a u pogledu portretisanja glavnih pratagonista skoro neoprostivo banalan (vidi Argo).
Dakle, bio jednom jedan Pinochet i on je od 1973. hebao kevu Čileancima uzduž i popreko. Petnaest godina kasnije, pod pritiskom međunarodne zajednice, konačno su se stekli uslovi da se nađe "miran put" da se diktator prebaci na neko drugo radno mesto, a Čile zakorači u američki tip demokratije (vidi Srbija 1996- 2000). Pinochet je pristao na održavanje referenduma na kome će narod jednostavnim izborom za SI (za Pinocheta) ili NO (naslov filma) odlučiti sudbinu zemlje. Jedan mladi kopirajter, Rene Saavedra (Gael Garcia Bernal), pozvan je da opozicionom bloku pomogne oko kampanje za referendum. U isto vreme, njegov kreativni gazda Lucho (ponovo Alfredo Costra) radi za suprotnu stranu. U opozicionom bloku je sedamnaest manjih stranaka i levog i desnog bloka, komunjare i nacoši, i nije im lako udovoljiti. Sama kampanja uglavnom se, pored uličnih akcija, svodila na 15 TV minuta koje su obe opcije dobile u prajmtajmu i (u) kojima je vođen "medijski rat".
Na početku filma vidimo kako Rene i Lucho pičuju (tako se kaže u našem poslu) klijentu TV spot za gazirano nealkoholno piće crne boje Free koji ima duh, stil i izgled Coca-Colinih spotova, sve sa prepoznatljivo ogavnim hedonizmom. Klijent nije baš najoduševljeniji. Nešto kasnije, Rene će isti koncept ponuditi opozicionarima kao dobitnu kampanju za referendum, pod sloganom "Sreća dolazi". Oni će biti još manje oduševljeni. Ali, narod Čilea je bio kupljen obećanjem tog optimističnog života, za koji je potrebno samo reći "no" ovom starom. A kad već spojlujem, na samom kraju filma, u "oslobođenom" Čileu, Lucho i Rene nastavljaju da rade i ovaj put pičuju klijentu promo spot (ako sam dobro razumeo) za neku sapunicu ili rijaliti šou (tipa Bachelor) i to je sve što vidimo od "novih vremena". Kao znak, poruka je jasna- oslobodili smo zemlju i to će sada postati domovina mnogim fastfud generacijama koje će pamet jačati na ovakvim sadržajima. Tmurno, ali istinito, a? (vidi Srbija 2000-2113)
Iako je kampanja Čileancima donela zasluženu slobodu ne možemo, a da čitav "istiniti događaj" ne posmatramo kao "ilustrativan" za niz revolucija (zaključno sa ovim nekako s proleća u arapskim zemljama) u kojima će njihov samo-advertajzing odigrati veću ulogu nego ideologija koja ih pokreće. Narodu više nije dovoljno dati turpiju da pobegne iz zatvora, već istu treba upakovati u atraktivnu ambalažu, oko toga kreirati interesantnu kampanju koja će prepoznavajući pravi insajt "lenjog zombija" naći način da mu u novoj zemlji istine, ljubavi i slobode garantuje odgovarajući lajfstajl. No je lep za ovakva, ispravna ili pogrešna, razmišljanja.
Ono što ostaje za gledanje zanimljivije je u aspektu iskorištenih arhivskih snimaka (TV segmenti, "revolucija na ulici"), nego u razigravanju istorije koja treba da ih poveže. Larrainove osamdesete deluju lepo, snimane su gerilski, iz ruke i bez mnogo ekstra svetla, i montirane toliko manično brzo da uopšte nemate problem što dva čovek jedan petominutni razgovor vode na deset lokacija u gradu tokom celog dana. A, ipak, dramska tenzija izostaje, za razliku od utiska da ste vi bili malo silovani.
Bernal je beživotan koliko i film, ali tu je više za kriviti Larraina koji mu uprkos ulozi koju je imao u "revoluciji" nije ponudio nijednu pristojnu repliku. Njegov raspali brak podjednako je u opštim mestima koliko i njegov mogao-je-biti-dijaboličan odnos sa šefom. Ostali junaci nemaju ni toliko.
SELEKTAH: 3/10
No comments:
Post a Comment