O tome kako je ranjeno srce gore od svake diktature
Ovako je to bilo. Mnogo mi se spavalo. Ali u neke stvari sam siguran, premotavao sam, vraćao, sećam se (nećete me prevariti!)! A jutros sam sišao na imdb da proverim i vidim da ključnu stvar u kompoziciji filma nijedan od recenzenata ne spominje, a oko ostalog se manje-više slažemo (govorim o činjenicama, ne o utiscima). Moja je verzija bolja. U ostalom, zato ste ovde.
Dakle, Pablo Larrain nastavlja da traži uglove gledanja na dane pod Pinochetom. U Fugi smo imali zlog Pinochetovog ministra, u Tony Manero borba protivu dikatature uveliko traje, dok u Post-Mortem konzumiramo poslednje dane nemirne primopredaje vlasti između komunističkog predsednika Salvadora Allendea i njegovog naslednika Augusta (ukoliko niste upoznati sa čileanskom novijom istorijom i ko je tu koga, možda nećete, baš kao ni ja, skapirati to iz samog filma).
Mario (po treći put gledamo sjajnog Alfreda Castra) radi u mrtvačnici kao daktilograf (o, da). On je zaljubljen u svoju komšinicu, Nancy, koja radi u lokalnom "pozorištu na Terazijama" kao plesačica. Njen otac podržava Allendea. U vrlo bizarnom visokooktanskom arthaus spletu okolnosti Mario i Nancy postaju ljubavnici, a ima i genijalna scena u kojoj zajedno plaču (kao anticipacija onoga što se dešava i onoga što će doći, slobodno procenjujem).
Sledi (spojlerični) sporni momenat: na sto za leševe stiže Nancy i mi slušamo da je nalaz da je ona umrla od izgladnjivanja. To nas ne čudi s obzirom da smo u jednoj od prethodnih scena bili svedoci da joj se prebacuje da je previše mršava i da zbog toga ne može da igra, jer perverznjaci u publici žele da visi i ne žulja. Nakon toga kreće flešbek koji treba da nas dovede do Nancy na stolu, jer to je hronološki poslednji trenutak ovog filma. To nijedan od recenzenata ne spominje.
U nastavku priče vidimo kako se Mario, koji je da bi vratio Nancy na scenu vlasniku pozorišta darivao svog novog Fiću, nosi sa njenom slabom zainteresovanošću za njega, ali i sa sve strašnijim prilikama u zemlji. Vojska ubija ljude šakom i kapom, leševa je sve više, a iz gomile se često javljaju oni koji još uvek nisu mrtvi. Za neke od Mariovih kolega to je prilika za nervne slomove. Ne i za njega.
Larrain je u međuvremenu (od Tony-ja do Post-Mortema) gledao filmove Akija Kaurismakija i bukvalno je u svoj film preselio neke od najtipičnijih momenata nekih od najtipičnijih Akijevih filmova: pseudo-teatralnost mizanscena, naizmeničnu scenu replika koja još više doprinosi artificijelnosti dešavanja, apsurdan humor, atipične načine za ispoljavanje emocija/ za zbližavanje među ljudima... U odnosu na stereotipno stilizovanu Fugu i pornobandovsku sirovost Tony Manera, Post-Mortem je potpuno drugačija vrsta stilizacije- kamera je statična, mizanscen spor, fotografija čista i umivena, sa pastelnim bojama, a scenografija je pozorišno funkcionalna.
Post-Mortem je film o čoveku koji svakoga dana gleda leševe, a onda počinje da gleda kako se oni gomilaju i jasno mu je zašto se to dešava, ali vatru u njegovom srcu pokreće tek osećaj ljubomore, pobeđenosti i izneverenosti koji mu priređuje neverna ljuba. To je komično, tragično, ljudski, neljudski, bedno, iskreno, apsurdno, nekaurismakovski, pomalo neočekivano. Izaberite. Ali ta poslednja scena kao da nam kaže da iver ne pada daleko od klade.
Volim što je Larrain i dalje oštar prema svojima, ali ja i Aki(jevština) teško.
SELEKTAH: 4plus/ 10
Ovako je to bilo. Mnogo mi se spavalo. Ali u neke stvari sam siguran, premotavao sam, vraćao, sećam se (nećete me prevariti!)! A jutros sam sišao na imdb da proverim i vidim da ključnu stvar u kompoziciji filma nijedan od recenzenata ne spominje, a oko ostalog se manje-više slažemo (govorim o činjenicama, ne o utiscima). Moja je verzija bolja. U ostalom, zato ste ovde.
Dakle, Pablo Larrain nastavlja da traži uglove gledanja na dane pod Pinochetom. U Fugi smo imali zlog Pinochetovog ministra, u Tony Manero borba protivu dikatature uveliko traje, dok u Post-Mortem konzumiramo poslednje dane nemirne primopredaje vlasti između komunističkog predsednika Salvadora Allendea i njegovog naslednika Augusta (ukoliko niste upoznati sa čileanskom novijom istorijom i ko je tu koga, možda nećete, baš kao ni ja, skapirati to iz samog filma).
Mario (po treći put gledamo sjajnog Alfreda Castra) radi u mrtvačnici kao daktilograf (o, da). On je zaljubljen u svoju komšinicu, Nancy, koja radi u lokalnom "pozorištu na Terazijama" kao plesačica. Njen otac podržava Allendea. U vrlo bizarnom visokooktanskom arthaus spletu okolnosti Mario i Nancy postaju ljubavnici, a ima i genijalna scena u kojoj zajedno plaču (kao anticipacija onoga što se dešava i onoga što će doći, slobodno procenjujem).
Sledi (spojlerični) sporni momenat: na sto za leševe stiže Nancy i mi slušamo da je nalaz da je ona umrla od izgladnjivanja. To nas ne čudi s obzirom da smo u jednoj od prethodnih scena bili svedoci da joj se prebacuje da je previše mršava i da zbog toga ne može da igra, jer perverznjaci u publici žele da visi i ne žulja. Nakon toga kreće flešbek koji treba da nas dovede do Nancy na stolu, jer to je hronološki poslednji trenutak ovog filma. To nijedan od recenzenata ne spominje.
U nastavku priče vidimo kako se Mario, koji je da bi vratio Nancy na scenu vlasniku pozorišta darivao svog novog Fiću, nosi sa njenom slabom zainteresovanošću za njega, ali i sa sve strašnijim prilikama u zemlji. Vojska ubija ljude šakom i kapom, leševa je sve više, a iz gomile se često javljaju oni koji još uvek nisu mrtvi. Za neke od Mariovih kolega to je prilika za nervne slomove. Ne i za njega.
Larrain je u međuvremenu (od Tony-ja do Post-Mortema) gledao filmove Akija Kaurismakija i bukvalno je u svoj film preselio neke od najtipičnijih momenata nekih od najtipičnijih Akijevih filmova: pseudo-teatralnost mizanscena, naizmeničnu scenu replika koja još više doprinosi artificijelnosti dešavanja, apsurdan humor, atipične načine za ispoljavanje emocija/ za zbližavanje među ljudima... U odnosu na stereotipno stilizovanu Fugu i pornobandovsku sirovost Tony Manera, Post-Mortem je potpuno drugačija vrsta stilizacije- kamera je statična, mizanscen spor, fotografija čista i umivena, sa pastelnim bojama, a scenografija je pozorišno funkcionalna.
Post-Mortem je film o čoveku koji svakoga dana gleda leševe, a onda počinje da gleda kako se oni gomilaju i jasno mu je zašto se to dešava, ali vatru u njegovom srcu pokreće tek osećaj ljubomore, pobeđenosti i izneverenosti koji mu priređuje neverna ljuba. To je komično, tragično, ljudski, neljudski, bedno, iskreno, apsurdno, nekaurismakovski, pomalo neočekivano. Izaberite. Ali ta poslednja scena kao da nam kaže da iver ne pada daleko od klade.
Volim što je Larrain i dalje oštar prema svojima, ali ja i Aki(jevština) teško.
SELEKTAH: 4plus/ 10
što se više ljubi sopstvena slika, to je jasnije da s njom nešto nije u redu. "neverna ljuba" - epski momenat sa prazilukom kao prilogom. i def. je jasno da je fridom sve vreme bio samo slobodan. i zato smo ovde. grozničavo se čeka fajterska packa zipa yome o ovoj seljani.
ReplyDelete