POPSTRANGERS - Antipodes (Carpark)

Vi dvostruko mlađi od mene trebalo bi da nađete načina da dvostruko više uživate

Volim da pišem muzičke recenzije...

Tame Impala su šit. Deluju mi kao netalentovani Flaming Lips. Ili kao Black Mountain za ljude koji vole drugi album The Horrors. Totalno me zabole za njih. S moje strane, bilo je ozbiljnih pokušaja da preslušam njihov poslednji album.

...jer možeš da ih pišeš kako god ti hoćeš.

A to ne pokušava mnogo ljudi.
To je sva filozofija u vezi sa njima.

Popstrangers su sa Novog Zelanda. U nekoj kritici neko je napisao da sviraju "psych pop" i to im je bilo OK. U nekoj kritici neko je napisao da članovi benda sigurno vole The Bends i OK Computer, Radiohead, i to mi nije bilo OK. Prve singlove su objavili za (treba li i kome napominjati?) legendarnu novozelandsku etiketu Flying Nun, a ovaj, svoj debi, album objavili su za Carpark za koje su ploče & kasete objavljivali i Beach House i Dan Deacon i Cloud Nothings i Memory Tapes i TEEN. I ako bi sada neki hipster (mlađi od18) rekao da mu Popstrangers zvuče kao mešavina svega toga, verovatno bi bio u pravu.

Probavao sam ja to kao "strejt" recenzija. Ne ide. Dosadi mi pre nego što stignem na pola. I sav sam ozbiljan i sve nešto ispravljam kičmu u stolici dok pišem.

Mnogi novozelandski bendovi su bili mladi i talentovani i van granica "indi inostranstva" nisu postigli mnogo. Čak i ako su uspeli u tome da im se spot zavrti kod Paul Kinga u "120 Minutes". The Renderers, 3Ds, The Chills, The Clean, Ruby Suns, The Verlaines.

Nisam znao da su Crowded House sa Novog Zelanda. Eto izuzetka.

Popstrangers bi i mogli i ne bi mogli da tu promene nešto. S jedne strane imaju fenomenalan album koji bi uz pravu podršku (svoj doprinos upravo dajem) mogao da ih stavi na čelo još uvek nepostojećeg povampirenja indi popa ranih devedesetih, s druge strane od njihovog imena, preko imidža, preko "zemlje porekla" nema ničega posebno zanimljivog da bi se pravio hajp. Novi Wu Lyf ovo nisu.

Međutim, Popstrangers nisu samo jednosmerni nostalgičari, zgodni i podobni za kritiku i publiku koja je baš ovih dana voljna da preko njih pohvali heroje svoje mladosti. Popstrangers, pored svih pomenutih bendova novozelandske scene, deluju kao da su voleli i Orange Juice, i rane My Bloody Valentine i Jesus and Mary Chain, ali i Dinosaur Jr, a onda i Adorable, Galaxie 500, House Of Love, sve te što su voleli da emotivnu i "catchy" pesmicu uviju u nešto malo buke.

A onda uvek dođe taj deo koji se osećam obaveznim da napišem, o samom albumu, o samim pesmama. Od kojih mi neke prostruje samo prostruje kroz uši prvi put, drugi put, iksti put, pa ih ujurim mnogo nedelja nakon pisanja recenzije. Ili mi tek onda zazvuče ovako ili onako, a sigurno ne kao onda kada sam pisao. Intuicija je važna.

Intuicija je esencijalna.
Pored toga važno je da sebe ne shvatate ozbiljno. Tome služe čitaoci.

U poslednje vreme uvek krenem od omiljene.

Na ovom albumu to mi je pesma Cats Eyes. Uvod zvuči kao rani The Verve, malčice dinamičnije, ali ista ta tmurna atmosfera je tu, samo bas cepa kao u ranim New Order. Ne liči ni malo na The Verve. Precrtajte to. Strofe su tmurne, a refrenu je kao Strangelove. Da, kao Strangelove! Oseća se da je neka muka, jauče čovek, a onda u sekundi promena- hladnoća, melodija, skoro valcer ritam.

Nije uvek lako opisati.

Jane, na početku albuma, podseća na Strawberry Wine. Ili Psychocandy. Ali ima srca, nije samo kožna jakna. Ali, već sa In Some Ways i Witches Head (uprkos Mercury Rev efektu na vokalu), malčice smo više na američkoj teritoriji, skoro među ranim Yo La Tengo (njih sam zaboravio da vam spomenem kao ozbiljnu referencu zašto ćete voleti Popstrangers), seta i buka- skoro svaka pesma Yo La Tengo ima ta dva sastojka. U ostalom, YLT su i sami odrasli na "novozelandskom zvuku". Složio bih se sa vama, naročito na primeru Full Fat, da čitav zvuk Popstrangers zapravo nikada ne mrda sa Novog Zelanda, ali s obzirom da živimo u globalnom YouTube selu samo to bi bilo neozbiljno tvrditi. Singl Heaven bi, da ima pravde, trebalo da bude u svakoj epizodi završne sezone Skins, jer ima savršen huk, skoro madčesterski ritam, a opet se radi o čistokrvnoj gitarskoj stvari da u nju stane sva sonična omladina iz svih sezona ove serije.

Da, ovo je loudquietloud rok. Ali to niste čuli od mene. Samo vam kažem da je sve ovo moglo i kraće da se napiše.

Imam dvadesetak godina. Jurim nove naočare za sunce. Džankfud mi ništa ne može.
Neću reći svojoj curi da je volim, jer ima vremena za to.
Svet je kao lopta ispred praznog gola.
Popstrangers danas sutra who gives a fuck...

Nije teško.

Gitarski album godine u kategoriji "mlađi od 25 za mlađe od 25".

SELEKTAH: 8plus/ 10