U ratu dva grada pobedu je, ipak, odneo Pariz
Ako je u svom prethodnom "dvodnevnom" filmu, 2 Days In Paris, Julie Delpy delovala kao uspešna pastorka (pun intended) Woody Allena u 2 Days in New York deluje kao osrednje talentovana ćerka Julie Delpy.
U prvom filmu Marion je dovela svog njujorškog momka kod tate u Pariz i izložila ga šarmantnom šovinizmu svojih sunarodnika, dok je paralelno sa tim njihova veza prelazila iz slatkih u gorke faze i otkrivala nam kako su i najbolje ljubavne veze u suštini tek dobro čuvani rezervoari melanholije.
U novom filmu, Marion je udata za Minugusa (koga žešće ne ume da glumi Chris Rock), svako od njih je u brak uneo dete iz prethodne veze, a u goste im dolaze Marionin otac, sestra i njen momak Manu, koji je jedno vrlo kratko vreme bio i Marionin momak. Baš u to vreme Marion ima prodajnu izložbu svojih fotografija (koje se bave time kako izgleda veza od početka do kraja), ali tom prilikom namerava da "srećnom kupcu" proda svoju dušu. Ako ostavimo po strani nesrećnog Chris Rocka sve deluje kao priprema terena za urnebesni susret samozaljubljenih "Francuza" sa "ponosnim ratnicima" Njujorka, međutim koliko je glup i nepotreban momenat kada Marionin otac grebe parkirani Hummer iz čistog hira (nešto što je u Parizu praktikovao kao kaznu za nepropisno parkirane vozače), toliko je glupo i navučeno sve što je u ovom filmu trebalo da bude smešno.
2 Days In New York možda je najbolje razumeti kao mid-life krizu jedne žene koja pod raznoraznim pritiscima na brzinu preispituje svoja životna, emocionalna, estetska, etička stanovišta i čak u jednom trenutku pribegava čisto vudialenvoskom lažiranju svoje (skore) smrti, što na komičnom planu biva poprilično traljavo i formulaično, ali mislim da nam osvetljava psihološki profil naše junakinje i možda neke aspekte radnje čini kompleksnijim nego što će nam se isprva činiti. Naravno, svim ovim ćete se možda baviti samo ako ste blagonakloni prema Julie Delpy i njenom "freeflow" Jean-Pierre Jeunet-izmu koji deluje kao najdobronamernija odrednica za ono što je ona htela da uradi.
Nekako najneočekivanije od svega je što Njujork ne biva naročito prijateljski (ok, na istoku ništa novo), ali šarm grada sagledan je kroz nepodnošljivo nešarmantnog Rocka, licemerne komšije, pohlepnu vlasnicu galerije i superđavolskog Vincent Galloa i bez ikakve tolerancije za isto takvo ponašanje galskih gostiju. Stoga ne čudi da se najveći deo filma odvija u klaustrofobičnim enterijerima koji još više guše ovaj film, ili što bi Marion rekla- stalno sam nešto zgrčena, zgrčena, onda popustim malo, pa sam opet zgrčena, zgrčena...
SELEKTAH: 4plus/ 10
Ako je u svom prethodnom "dvodnevnom" filmu, 2 Days In Paris, Julie Delpy delovala kao uspešna pastorka (pun intended) Woody Allena u 2 Days in New York deluje kao osrednje talentovana ćerka Julie Delpy.
U prvom filmu Marion je dovela svog njujorškog momka kod tate u Pariz i izložila ga šarmantnom šovinizmu svojih sunarodnika, dok je paralelno sa tim njihova veza prelazila iz slatkih u gorke faze i otkrivala nam kako su i najbolje ljubavne veze u suštini tek dobro čuvani rezervoari melanholije.
U novom filmu, Marion je udata za Minugusa (koga žešće ne ume da glumi Chris Rock), svako od njih je u brak uneo dete iz prethodne veze, a u goste im dolaze Marionin otac, sestra i njen momak Manu, koji je jedno vrlo kratko vreme bio i Marionin momak. Baš u to vreme Marion ima prodajnu izložbu svojih fotografija (koje se bave time kako izgleda veza od početka do kraja), ali tom prilikom namerava da "srećnom kupcu" proda svoju dušu. Ako ostavimo po strani nesrećnog Chris Rocka sve deluje kao priprema terena za urnebesni susret samozaljubljenih "Francuza" sa "ponosnim ratnicima" Njujorka, međutim koliko je glup i nepotreban momenat kada Marionin otac grebe parkirani Hummer iz čistog hira (nešto što je u Parizu praktikovao kao kaznu za nepropisno parkirane vozače), toliko je glupo i navučeno sve što je u ovom filmu trebalo da bude smešno.
2 Days In New York možda je najbolje razumeti kao mid-life krizu jedne žene koja pod raznoraznim pritiscima na brzinu preispituje svoja životna, emocionalna, estetska, etička stanovišta i čak u jednom trenutku pribegava čisto vudialenvoskom lažiranju svoje (skore) smrti, što na komičnom planu biva poprilično traljavo i formulaično, ali mislim da nam osvetljava psihološki profil naše junakinje i možda neke aspekte radnje čini kompleksnijim nego što će nam se isprva činiti. Naravno, svim ovim ćete se možda baviti samo ako ste blagonakloni prema Julie Delpy i njenom "freeflow" Jean-Pierre Jeunet-izmu koji deluje kao najdobronamernija odrednica za ono što je ona htela da uradi.
Nekako najneočekivanije od svega je što Njujork ne biva naročito prijateljski (ok, na istoku ništa novo), ali šarm grada sagledan je kroz nepodnošljivo nešarmantnog Rocka, licemerne komšije, pohlepnu vlasnicu galerije i superđavolskog Vincent Galloa i bez ikakve tolerancije za isto takvo ponašanje galskih gostiju. Stoga ne čudi da se najveći deo filma odvija u klaustrofobičnim enterijerima koji još više guše ovaj film, ili što bi Marion rekla- stalno sam nešto zgrčena, zgrčena, onda popustim malo, pa sam opet zgrčena, zgrčena...
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment