Nadzir i kazna
Hoćemo li prvo o slonu u sobi? Ovaj je velik 19 minuta i tri sekunde, zove se Old Dreams Waiting To Be Realized i zauzima centralno mesto na ovom albumu. Dok su u opticaju bili samo oni rani "likovi" ova stvar je bila u formatu "mutt-ripa" (or whatever) i bila je znatno tiša od ostatka muzike, a s obzirom da se radi o dronu koji se očekivano širi/postaje glasniji kako odmiče, a potom jenjava, uglavnom sam duže vreme čuo samo tišinu, da bih potom pomislio da je album odavno završio. Potom je došlo vreme da se pozabavim njime i njegovom saundtrakičnom formom, da porazmislim zašto bi iko normalan zabo takvu panjinu u sred svog umetničkog dela. I sad sam uvereniji da je ovo pre odraz nekog stava nego poštovanja zvučne geometrije. Da li je to zvuk Evrope? Da li je to rengenski snimak evropske posustalosti, kraja istorije, nedostatka budućnosti, muzika za špicu Hunger Games tj Battle Royale... Da budem iskren, čemu god da ga pripišete mislim da će vas interesovanje za bavljenje njime držati prvih nekoliko puta. Ako ste ikada prošetali uvo po radovima Pan Sonic i solo audiomuralima Mike Vainioa sva je prilika da ste već čuli nešto slično... tamo gde fridžez radi heroin sa nešto arthausičnijom metalurgijom nego što Sunn O))) to praktikuju. Ukoliko vas ova hladna masa zvuka zatekne u pravom trenutku malo je verovatno da će se isti ponoviti, skoro ili ikada. Tako je Old Dream Waiting To Be Realized, barem u mom slučaju, postao stari san za koji je bolje da se nikada ne ostvari.
Sad bi mogli o PR-u. Ne sećam se, ispravite me ako grešim, da su albumima Deep Cuts ili Silent Shout (ili debiju za Fever Ray) prethodila neka uputstva u vidu dopisa ili manifesta. A ono što su The Knife isporučili nestrpljivoj publici bilo je naporno kao neke nadrealističke drame koje sam čitao u školi i već na pola sam odustao. Bolje da ostanem neinformisan, nego da jednog dana budem u skupini ljudi kojoj će se The Knife rugati zato što nisu shvatili šalu. Tj budalaštinu. Ali, dobro, pročitajte par briljantnih (ili nepar solidnih) recenzija ovog albuma na pravim mestima i videćete da se vode ozbiljne diskusije o tome koliko pop muzika (kao muzika pop kulture, a ne kao Britney-pop) odnosno sam zvuk mogu da budu oruđe i/ili oružje društvene borbe. A kako sama Karin kaže u P4K intervjuu mete predstavljaju svi vidovi socijalne, rasne, polne... nepravde i pratećih fobija i fobista. Kako u Švedskoj sve više jača desničarska stranka mlađanog Jimmiea Akessona sva je prilika da Karin i Olof osećaju "građansku obavezu" da nešto od netrpeljivosti spram takvih tokova podele sa svojom publikom, a uz to se i osvrnu na neke druge, možda "svetskije" tokove (fracking, recimo, sa kojim, kao što možete da pročitate, nemaju svi problem). Sve to zajedno interesantno je za razgovor, buđenje svesti i eventualno "delanje", ali, barem u mom slučaju, sasvim nezavisno od muzike. Drugim rečima, da mi niko, pa ni Olof i Karin, nisu rekli kakav koncept stoji iza albuma, ja nikada ne bih primetio. Toliko o tome i pažnji muzičkih kritičara.
The Knife nikada nisu bili samo elektro-pop duo iz Švedske. Oni nisu bili Robyn puta dva ili bilo šta tome slično. Oni su bili talentovani elektro-pop stvaraoci, podjednako sposobni da u svoju muziku inkorporiraju kako retro uticaje, tako i one najkurentnije. Međutim, ono što je od benda stvorilo brend jeste "iščašenost" (er to politički korektan izraz za genije-ludake-totalneludake?) na svakom nivou komunikacije- od muzičkih matrica, preko tekstova pesama, vizuelne prezentacije samog benda (PR i TV kampanje) do kejtbušovski doziranog "live" odnosa sa publikom. Suštinski The Knife su od The Knife (2001) preko Deep Cuts (2003) do Silent Shout (2006) aktivno unapređivali svoju produkciju, uticaje pretvarali u žanrovske koktele i opasno postajali ono što klupska publika preferira kad izađe iz kluba. U tom smislu Shaking The Habitual deluje kao da regularni deo opusa ostavlja po strani i uspostavlja jaču vezu sa namenskom muzikom koju je bend realizovao u istom periodu- saundtrak za švedsku dramu Hannah h med i (daleko više) muziku koju su zajedno uradili sa Planningtorock i Mt. Sims za pozorišni komad baziran na Darwinovom "Postanku vrsta"- Tomorrow, In A Year. U izvesnoj meri muzika sa Shaking The Habitual deluje kao "namenska" muzika za set ideja, mini-p(re)okret koji The Knife žele da kreiraju. Upravo zbog toga album (a verujte mi probao sam sada već skoro trideset puta!) nikako ne uspeva da postane muzika koja će biti "entertainment" deo vašeg dana, već će kontinuirano nalaziti načina da pre dejstvuje kao podsetnik, opomenjivač, (re-)kontekstualizator vašeg društvenog/ estetskog bića. To, ili ste vi već sami izbacili "sporne" delove i izajtjunsovali sebi selekciju koja funkcioniše kao "dobri, stari", a ne "zanimljivi, novi" The Knife.
Pretpostavljam da bi u tom slučaju prvo ispao prvopomenuti dron za koji, kao nenaročit zaljubljenik u takvu vrstu muzike/ zvuka, nemam nekih naročitih reči, ni pro, ni contra. Kao demonstracija stava mi je prijalo, ali u praksi (voženja bajsa) je neviđen kamen spoticanja. Druga za odstrel bi verovatno bila pretposlednja tema na albumu, Fracking Fluid Injection, koja zvuči kao lup eha jata egzotičnih ptica koje su u sezoni parenja. Nešto akademskiji opis možda bi u obzir uzeo Nico ili Diamandu Galas, čije distorzirane krikove je neko umiksovao sa monotonom škripom metalnog sečiva koje se mrda levo-desno. U suštini ovo jesu The Knife, jedino što je ovako nešto nekad bio intro ili intermeco od par sekundi u nekoj pesmi, a sada kolje skoro deset punih minuta. Samo nešto bolje stoji A Cherry On Top čijih prve tri petine zvuče kao muzika za kinesku operu u izvedbi ovih modernih post-(death/ black)metalaca, koja tek nešto malo života udahne pojavom autoironičnog falseta Karin Dreijer. A i bez prcoljaka Crake i Oryx bismo mogli, iako zajedno traju jedva malo više od minuta. I to sve vam je skoro četrdeset minuta muzike na albumu koji traje skoro sat i četrdeset minuta!
Ono što ostaje povremeno prebacuje The Knife standarde. Dobar deo pesama je u ravni sa njihovim boljim i tek poneka sugeriše da bi (i) njenim odstranjivanjem stigli do običnog, jednovinilnog albuma koji je u stanju da većinu iole sličnih izdanja iz ove godine natera da usklade menstruaciju sa njegovom. Kad smo već krenuli od toga šta sa Shaking The Habitual treba/može da leti dodao bih i Networking koja zvuči kao spuf na Goa trans tokom koga usitnjeni Karinin vokal bez problema može da se koristi u novim nastavcima Ringu serijala.
Meni je neobično da (mi) je (i dalje) najbolja stvar na albumu Stay Out Here koju su The Knife uradili zajedno sa Shannon Funchess iz sastava Light Asylum (koji se bejzikli može opisati kao mešavina Grace Jones i The Knife) i koja funkcioniše kao mračna, militaristička, pobednička pesma paralelne Evrovizije, na kojoj pravo učešća imaju samo ilegalni emigranti iz zemalja učesnica. Stay Out Here je klupski Ebony and Ivory koji ima dovoljno testosterona u sebi da prestanemo da ga karakterišemo kao "ženski duet". Uzevši u obzir sve što je bend manifestno hteo, ova stvar deluje kao otelotvorenje te ideje na svim nivoima. I bez problema nokautira.
Po sličnom kriterijumu među favorite bih ubrojio i Without You My Life Would Be Boring koja mi zvuči kao The Knife rimejk neke stvari Dead Can Dance (sa Lisom Gerrard na vokalu) sa više nego efektno upotrebljenim orijentalnim ritmovima kao refleksijom prijateljske, muslimanske emigracije u Evropi. Ako govorimo o diskretnijim koracima po mesecu, Wrap Your Arms Around Me impresionira pre svega fantastičnom kontrolom koju The Knife imaju nad pesmom i nema sumnje da se ovde radi o ekstenziji Karininih napora da na bazi Ian Hammerove Miami Vice teme napravi sopstveni masterpis (nešto što joj je pod firmom Fever Ray pošlo za rukom više puta), samo ovaj put daleko mračniji i jeziviji. Kao da je u pitanju Baltimore Vice. Konačno, kao i većina fanova The Knife, moram da se poklonim pred Raging Lung koja funkcioniše kao Marble House ovog albuma samo sa četvorominutnim epilogom koji zvuči kao rekvijem za "gvozdena pluća". A volim i drugi singl, A Tooth For An Eye, kao verovatno najkonvencionalniju The Knife pesmu ovde.
Shaking The Habitual verovatno najuspešnije od svega utvrđuje bazu i dodatno profiliše brend. Ovo neće biti krosover hit kao Deep Cuts i Silent Shout, i verovatno neće dosegnuti njihove komercijalne uspehe, ali će kod onih koji se osećaju kao fanovi The Knife i/ili preferiraju da njihova muzika pored muda ima i mozga i/ili barem neko vreme zvuči kao "next hipster's thing" dugoročnije ojačati osećaj da su The Knife izuzetno originalan i unikatan bend na evropskoj i svetskoj (pop) sceni. Sad mi se čini da će njihov sledeći album, pre nego ovaj, odlučiti i njihovu sudbinu i sudbinu ovog albuma- jer ako bude povratak konvencionalnijoj pop pesmi, pa još i dobar, The Knife će se etablirati među višealbumsku elitu u klasi Radiohead i sličnih, ali ako bude još radikalnije skretanje u anti-pop formate bojim se da će publika izgubiti živce i za njih i za Shaking, i ostati samo na albumima čija bizarnost nije delovala kao grljenje sa ježom.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Hoćemo li prvo o slonu u sobi? Ovaj je velik 19 minuta i tri sekunde, zove se Old Dreams Waiting To Be Realized i zauzima centralno mesto na ovom albumu. Dok su u opticaju bili samo oni rani "likovi" ova stvar je bila u formatu "mutt-ripa" (or whatever) i bila je znatno tiša od ostatka muzike, a s obzirom da se radi o dronu koji se očekivano širi/postaje glasniji kako odmiče, a potom jenjava, uglavnom sam duže vreme čuo samo tišinu, da bih potom pomislio da je album odavno završio. Potom je došlo vreme da se pozabavim njime i njegovom saundtrakičnom formom, da porazmislim zašto bi iko normalan zabo takvu panjinu u sred svog umetničkog dela. I sad sam uvereniji da je ovo pre odraz nekog stava nego poštovanja zvučne geometrije. Da li je to zvuk Evrope? Da li je to rengenski snimak evropske posustalosti, kraja istorije, nedostatka budućnosti, muzika za špicu Hunger Games tj Battle Royale... Da budem iskren, čemu god da ga pripišete mislim da će vas interesovanje za bavljenje njime držati prvih nekoliko puta. Ako ste ikada prošetali uvo po radovima Pan Sonic i solo audiomuralima Mike Vainioa sva je prilika da ste već čuli nešto slično... tamo gde fridžez radi heroin sa nešto arthausičnijom metalurgijom nego što Sunn O))) to praktikuju. Ukoliko vas ova hladna masa zvuka zatekne u pravom trenutku malo je verovatno da će se isti ponoviti, skoro ili ikada. Tako je Old Dream Waiting To Be Realized, barem u mom slučaju, postao stari san za koji je bolje da se nikada ne ostvari.
Sad bi mogli o PR-u. Ne sećam se, ispravite me ako grešim, da su albumima Deep Cuts ili Silent Shout (ili debiju za Fever Ray) prethodila neka uputstva u vidu dopisa ili manifesta. A ono što su The Knife isporučili nestrpljivoj publici bilo je naporno kao neke nadrealističke drame koje sam čitao u školi i već na pola sam odustao. Bolje da ostanem neinformisan, nego da jednog dana budem u skupini ljudi kojoj će se The Knife rugati zato što nisu shvatili šalu. Tj budalaštinu. Ali, dobro, pročitajte par briljantnih (ili nepar solidnih) recenzija ovog albuma na pravim mestima i videćete da se vode ozbiljne diskusije o tome koliko pop muzika (kao muzika pop kulture, a ne kao Britney-pop) odnosno sam zvuk mogu da budu oruđe i/ili oružje društvene borbe. A kako sama Karin kaže u P4K intervjuu mete predstavljaju svi vidovi socijalne, rasne, polne... nepravde i pratećih fobija i fobista. Kako u Švedskoj sve više jača desničarska stranka mlađanog Jimmiea Akessona sva je prilika da Karin i Olof osećaju "građansku obavezu" da nešto od netrpeljivosti spram takvih tokova podele sa svojom publikom, a uz to se i osvrnu na neke druge, možda "svetskije" tokove (fracking, recimo, sa kojim, kao što možete da pročitate, nemaju svi problem). Sve to zajedno interesantno je za razgovor, buđenje svesti i eventualno "delanje", ali, barem u mom slučaju, sasvim nezavisno od muzike. Drugim rečima, da mi niko, pa ni Olof i Karin, nisu rekli kakav koncept stoji iza albuma, ja nikada ne bih primetio. Toliko o tome i pažnji muzičkih kritičara.
The Knife nikada nisu bili samo elektro-pop duo iz Švedske. Oni nisu bili Robyn puta dva ili bilo šta tome slično. Oni su bili talentovani elektro-pop stvaraoci, podjednako sposobni da u svoju muziku inkorporiraju kako retro uticaje, tako i one najkurentnije. Međutim, ono što je od benda stvorilo brend jeste "iščašenost" (er to politički korektan izraz za genije-ludake-totalneludake?) na svakom nivou komunikacije- od muzičkih matrica, preko tekstova pesama, vizuelne prezentacije samog benda (PR i TV kampanje) do kejtbušovski doziranog "live" odnosa sa publikom. Suštinski The Knife su od The Knife (2001) preko Deep Cuts (2003) do Silent Shout (2006) aktivno unapređivali svoju produkciju, uticaje pretvarali u žanrovske koktele i opasno postajali ono što klupska publika preferira kad izađe iz kluba. U tom smislu Shaking The Habitual deluje kao da regularni deo opusa ostavlja po strani i uspostavlja jaču vezu sa namenskom muzikom koju je bend realizovao u istom periodu- saundtrak za švedsku dramu Hannah h med i (daleko više) muziku koju su zajedno uradili sa Planningtorock i Mt. Sims za pozorišni komad baziran na Darwinovom "Postanku vrsta"- Tomorrow, In A Year. U izvesnoj meri muzika sa Shaking The Habitual deluje kao "namenska" muzika za set ideja, mini-p(re)okret koji The Knife žele da kreiraju. Upravo zbog toga album (a verujte mi probao sam sada već skoro trideset puta!) nikako ne uspeva da postane muzika koja će biti "entertainment" deo vašeg dana, već će kontinuirano nalaziti načina da pre dejstvuje kao podsetnik, opomenjivač, (re-)kontekstualizator vašeg društvenog/ estetskog bića. To, ili ste vi već sami izbacili "sporne" delove i izajtjunsovali sebi selekciju koja funkcioniše kao "dobri, stari", a ne "zanimljivi, novi" The Knife.
Pretpostavljam da bi u tom slučaju prvo ispao prvopomenuti dron za koji, kao nenaročit zaljubljenik u takvu vrstu muzike/ zvuka, nemam nekih naročitih reči, ni pro, ni contra. Kao demonstracija stava mi je prijalo, ali u praksi (voženja bajsa) je neviđen kamen spoticanja. Druga za odstrel bi verovatno bila pretposlednja tema na albumu, Fracking Fluid Injection, koja zvuči kao lup eha jata egzotičnih ptica koje su u sezoni parenja. Nešto akademskiji opis možda bi u obzir uzeo Nico ili Diamandu Galas, čije distorzirane krikove je neko umiksovao sa monotonom škripom metalnog sečiva koje se mrda levo-desno. U suštini ovo jesu The Knife, jedino što je ovako nešto nekad bio intro ili intermeco od par sekundi u nekoj pesmi, a sada kolje skoro deset punih minuta. Samo nešto bolje stoji A Cherry On Top čijih prve tri petine zvuče kao muzika za kinesku operu u izvedbi ovih modernih post-(death/ black)metalaca, koja tek nešto malo života udahne pojavom autoironičnog falseta Karin Dreijer. A i bez prcoljaka Crake i Oryx bismo mogli, iako zajedno traju jedva malo više od minuta. I to sve vam je skoro četrdeset minuta muzike na albumu koji traje skoro sat i četrdeset minuta!
Ono što ostaje povremeno prebacuje The Knife standarde. Dobar deo pesama je u ravni sa njihovim boljim i tek poneka sugeriše da bi (i) njenim odstranjivanjem stigli do običnog, jednovinilnog albuma koji je u stanju da većinu iole sličnih izdanja iz ove godine natera da usklade menstruaciju sa njegovom. Kad smo već krenuli od toga šta sa Shaking The Habitual treba/može da leti dodao bih i Networking koja zvuči kao spuf na Goa trans tokom koga usitnjeni Karinin vokal bez problema može da se koristi u novim nastavcima Ringu serijala.
Meni je neobično da (mi) je (i dalje) najbolja stvar na albumu Stay Out Here koju su The Knife uradili zajedno sa Shannon Funchess iz sastava Light Asylum (koji se bejzikli može opisati kao mešavina Grace Jones i The Knife) i koja funkcioniše kao mračna, militaristička, pobednička pesma paralelne Evrovizije, na kojoj pravo učešća imaju samo ilegalni emigranti iz zemalja učesnica. Stay Out Here je klupski Ebony and Ivory koji ima dovoljno testosterona u sebi da prestanemo da ga karakterišemo kao "ženski duet". Uzevši u obzir sve što je bend manifestno hteo, ova stvar deluje kao otelotvorenje te ideje na svim nivoima. I bez problema nokautira.
Po sličnom kriterijumu među favorite bih ubrojio i Without You My Life Would Be Boring koja mi zvuči kao The Knife rimejk neke stvari Dead Can Dance (sa Lisom Gerrard na vokalu) sa više nego efektno upotrebljenim orijentalnim ritmovima kao refleksijom prijateljske, muslimanske emigracije u Evropi. Ako govorimo o diskretnijim koracima po mesecu, Wrap Your Arms Around Me impresionira pre svega fantastičnom kontrolom koju The Knife imaju nad pesmom i nema sumnje da se ovde radi o ekstenziji Karininih napora da na bazi Ian Hammerove Miami Vice teme napravi sopstveni masterpis (nešto što joj je pod firmom Fever Ray pošlo za rukom više puta), samo ovaj put daleko mračniji i jeziviji. Kao da je u pitanju Baltimore Vice. Konačno, kao i većina fanova The Knife, moram da se poklonim pred Raging Lung koja funkcioniše kao Marble House ovog albuma samo sa četvorominutnim epilogom koji zvuči kao rekvijem za "gvozdena pluća". A volim i drugi singl, A Tooth For An Eye, kao verovatno najkonvencionalniju The Knife pesmu ovde.
Shaking The Habitual verovatno najuspešnije od svega utvrđuje bazu i dodatno profiliše brend. Ovo neće biti krosover hit kao Deep Cuts i Silent Shout, i verovatno neće dosegnuti njihove komercijalne uspehe, ali će kod onih koji se osećaju kao fanovi The Knife i/ili preferiraju da njihova muzika pored muda ima i mozga i/ili barem neko vreme zvuči kao "next hipster's thing" dugoročnije ojačati osećaj da su The Knife izuzetno originalan i unikatan bend na evropskoj i svetskoj (pop) sceni. Sad mi se čini da će njihov sledeći album, pre nego ovaj, odlučiti i njihovu sudbinu i sudbinu ovog albuma- jer ako bude povratak konvencionalnijoj pop pesmi, pa još i dobar, The Knife će se etablirati među višealbumsku elitu u klasi Radiohead i sličnih, ali ako bude još radikalnije skretanje u anti-pop formate bojim se da će publika izgubiti živce i za njih i za Shaking, i ostati samo na albumima čija bizarnost nije delovala kao grljenje sa ježom.
SELEKTAH: 7minus/ 10
A Full of Fire, singl /2023/ god? Čekaj, nisam, niti ću čuti novi Flaming Lips, mada sam skinuo /jedan Gale Kerber je dovoljan poznatom kosmosu/, ali mi je nezamislivo da je 3+ ocene bolji, čak i ako se izuzmu izuzete i nezasluženo nepomenuta... ,-( Without you my life would be boring opisuje se kao japanska čajanka u recenzijama koje nisi čitao, a Networking kao ovaj moj rad sad, nemušta posledica dugoočekivane, a izostale tvoje katarze.
ReplyDeleteako možeš da artikulišeš svoje mišljenje u sličan broj karaktera, rad sam ga publikovati ovde
Deletelep tekst si napisao. prilično dobro opisuje moj problem koji imam sa ovim albumom. izgleda da višak švedskog komfora stvara post adolescentnu bunt adolescenciju. za nas uranijumom osiromašene srbe, nekako deluje naivno (manifest zapadne new age savesti). u muzičkom "progresivnom" smislu skoro da nema ništa novo - ceo taj zvučno eksperimentalni avangardni industro elektro nadrkani pristup je već odavno u igri - psychic tv npr. od the knife sam više očekivao (ili je bolje reći drugačije i na drugu loptu hrabrije), te iako se ne može reći da nije interesantan album ipak je kratko igrao na mom repertoaru i nemam specijalnu želju da ga ponovo (i dalje) slušam. srce mi rađe ostaje u prošlosti uz fever ray.
ReplyDeletemozda ce Shaking The Habitual da bude malo jasniji kad dodje Ikea u Srbiju. nije to nikakav komfor. "Nema mučnijeg osećanja od teskobe". The Knife su presli sa open source na (za njih verovatno) besplatan ableton push i live, ali... mrsko mi je dalje da pisem.
ReplyDelete