Leto ide dalje
Ovo je bio film meseca u prvom "Sight And Soundu" koji sam kupio još daleke 2007. Film sam našao par godina kasnije, a pogledao sam ga tek pre par dana. Mislim da je ovo prvi film Andre Techinea koji sam gledao u životu.
Mislim da mi se dopao. Ali ne znam koliko.
Osamdesete su tek počele. Leto je. Jedna spisateljica dečijih knjiga, Sarah, rađa dete i ubrzo potom shvata da ona baš nije za to. Njen muž, Mehdi, je detektiv iz odeljenja za droge. Njen prijatelj, Adrien, je lekar i gej. A njegov mladi, novi ljubavnik zove se Manu, i oko njega se skoro sve vrti. Adrien, koji je skoro dvostruko stariji od njega, zaljubljuje se do ušiju, samo da bi ubrzo shvatio da mu je Manu pobegao u naručje nešto starijeg Mehdija koji pravoniotkuda shvata da je biseksualac. Sarah, baš kao i Manuova sestra su samo scenografija.
Osamdesete odmiču. Stiže jesen. Manu se razboljeva. U pitanju je "nova bolest" koja već uveliko seče gej populaciju duž obe obale Amerike. Mehdi je u panici, Adrien stiže u pomoć. Sarah, baš kao i Manuova sestra su samo scenografija. Ovaj put to je još malčice podcrtanije kroz distancu koju oni prave prema ostalim likovima usled svojih profesionalnih karijera. One su možda svedoci. A osamdesete su dekada muškaraca.
Film u kome neko umire od side teško je percipirati samo kao tragičnu, intimnu priču. Sida je bolest koja je obeležila osamdesete i nastavila da bude mračna senka devedesetih, pa i kasnijih godina. Ona je znak. Giljotina koja pada ne hedonizam, bezbrižnost. Ona je odrastanje na najružniji mogući način. Ona je strah koji se uvlači pod kožu. Virus koji je podjednako zarazio društvo koliko i neke pojedince. Rekao bih da Techine to sve ostavlja po strani i pokušava da pokaže (da se seti?) kako je to bilo. Čega su se ljudi plašili, kako su reagovali i što je najbitnije- kako su njihovi životi išli dalje uprkos svemu.
U tom pokušaju njegov film nije ponudio baš najoriginalniji "flešbek". Ako ostavimo po strani činjenicu da su neempatični ostali neempatični, da su hrabri pokazali malo kukavičluka, a da su neustrašivi pogledali smrti u oči, bolest koja ubija Manua mogla je biti i neka druga, bez obzira koliko je Techine plastično i ponekad duhovito dočarao.
Sam Manu je momak kao hiljade njih. Zatečen u velikom gradu, sa željom da živi, voli, raduje se životu. Odlučan da prikrije umiranje koliko god to može, a da onda ne umre, nego da sam sebi oduzme život. Iako simpatičan i drag, Manu manjka objašnjenjem čime je očarao dva tako različita čoveka kao što su dinamični i agresivni Mehdi i relativno povučeni i obrazovani Adrien. S druge strane deluje da u njemu ima najviše života od sviju njih. Ali, s druge druge strane, to bi značilo da kao ljudi imamo pravo da samo na jedan živimo život ako želimo da živimo.
Meni je najupečatljivije od svega, a to bih istakao kao najveću vrednost ovog filma, bilo to što mi se čini da Manuova smrt ni kod koga nije promenila ništa. Sarah i Mehdi su ostali zajedno, ali ni bolji, ni gori nego što su bili. Adrien je našao novog, mlađeg, privremenog ljubavnika. A na kraju filma Techine ih vraća u istu ono kuću pod isto ono sunce sa početka filma. Lišavajući ih čak i nemih pogleda koji bi mogli da sugerišu Manuovo postojanje. U tom gestu vidim prostora da se ona zlokobna sida kao "društveni virus" vrati u priču- Techine kaže: desila se velika nesreća, život joj je našao mesto u svom naručju i nastavio dalje. I to je sva okrutnost. I to je život. I tome smo svedoci.
I ne treba nas kriviti.
SELEKTAH: 6plus/ 10
Ovo je bio film meseca u prvom "Sight And Soundu" koji sam kupio još daleke 2007. Film sam našao par godina kasnije, a pogledao sam ga tek pre par dana. Mislim da je ovo prvi film Andre Techinea koji sam gledao u životu.
Mislim da mi se dopao. Ali ne znam koliko.
Osamdesete su tek počele. Leto je. Jedna spisateljica dečijih knjiga, Sarah, rađa dete i ubrzo potom shvata da ona baš nije za to. Njen muž, Mehdi, je detektiv iz odeljenja za droge. Njen prijatelj, Adrien, je lekar i gej. A njegov mladi, novi ljubavnik zove se Manu, i oko njega se skoro sve vrti. Adrien, koji je skoro dvostruko stariji od njega, zaljubljuje se do ušiju, samo da bi ubrzo shvatio da mu je Manu pobegao u naručje nešto starijeg Mehdija koji pravoniotkuda shvata da je biseksualac. Sarah, baš kao i Manuova sestra su samo scenografija.
Osamdesete odmiču. Stiže jesen. Manu se razboljeva. U pitanju je "nova bolest" koja već uveliko seče gej populaciju duž obe obale Amerike. Mehdi je u panici, Adrien stiže u pomoć. Sarah, baš kao i Manuova sestra su samo scenografija. Ovaj put to je još malčice podcrtanije kroz distancu koju oni prave prema ostalim likovima usled svojih profesionalnih karijera. One su možda svedoci. A osamdesete su dekada muškaraca.
Film u kome neko umire od side teško je percipirati samo kao tragičnu, intimnu priču. Sida je bolest koja je obeležila osamdesete i nastavila da bude mračna senka devedesetih, pa i kasnijih godina. Ona je znak. Giljotina koja pada ne hedonizam, bezbrižnost. Ona je odrastanje na najružniji mogući način. Ona je strah koji se uvlači pod kožu. Virus koji je podjednako zarazio društvo koliko i neke pojedince. Rekao bih da Techine to sve ostavlja po strani i pokušava da pokaže (da se seti?) kako je to bilo. Čega su se ljudi plašili, kako su reagovali i što je najbitnije- kako su njihovi životi išli dalje uprkos svemu.
U tom pokušaju njegov film nije ponudio baš najoriginalniji "flešbek". Ako ostavimo po strani činjenicu da su neempatični ostali neempatični, da su hrabri pokazali malo kukavičluka, a da su neustrašivi pogledali smrti u oči, bolest koja ubija Manua mogla je biti i neka druga, bez obzira koliko je Techine plastično i ponekad duhovito dočarao.
Sam Manu je momak kao hiljade njih. Zatečen u velikom gradu, sa željom da živi, voli, raduje se životu. Odlučan da prikrije umiranje koliko god to može, a da onda ne umre, nego da sam sebi oduzme život. Iako simpatičan i drag, Manu manjka objašnjenjem čime je očarao dva tako različita čoveka kao što su dinamični i agresivni Mehdi i relativno povučeni i obrazovani Adrien. S druge strane deluje da u njemu ima najviše života od sviju njih. Ali, s druge druge strane, to bi značilo da kao ljudi imamo pravo da samo na jedan živimo život ako želimo da živimo.
Meni je najupečatljivije od svega, a to bih istakao kao najveću vrednost ovog filma, bilo to što mi se čini da Manuova smrt ni kod koga nije promenila ništa. Sarah i Mehdi su ostali zajedno, ali ni bolji, ni gori nego što su bili. Adrien je našao novog, mlađeg, privremenog ljubavnika. A na kraju filma Techine ih vraća u istu ono kuću pod isto ono sunce sa početka filma. Lišavajući ih čak i nemih pogleda koji bi mogli da sugerišu Manuovo postojanje. U tom gestu vidim prostora da se ona zlokobna sida kao "društveni virus" vrati u priču- Techine kaže: desila se velika nesreća, život joj je našao mesto u svom naručju i nastavio dalje. I to je sva okrutnost. I to je život. I tome smo svedoci.
I ne treba nas kriviti.
SELEKTAH: 6plus/ 10
emanuel bear, what the hell happened, od relativno interesantnog lica postala je kreten kao i jedan veci broj zena kojima zafali neka daska u glavi, fotosop je dovoljno los sta tek reci o plastcnoj hirurgiji
ReplyDelete