Zadivljen neverovatnošću same priče film nije odgovorio ni na jedno pitanje koje (nenamerno) postavlja
Rodriguez je (bio) wanna-be Dylan sa osetno bogatije rešenim aranžmanima koji je početkom sedamdesetih objavio dva folk-rok albuma koja su se u Americi prodala u tiražu manjem nego Aleksandra Kovač u Srbiji, ali su ga zato u Južnoafričkoj Republici učinila većom zvezdom od Elvisa. Bavio sam se sa (prvim od njih) Cold Facts još kada ga je Light In The Attic reizdao 2008. i nisam odmakao dalje od toga da Devendra Banhart i Beck radije podmiruju moje potrebe za ovakvim zvukom. Ili Paul Simon. Što ne znači da je Rodriguez loš, samo je sa četrdeset godina zakašnjenja ušao u takmičenje.
Evo neverovatne priče: Rodriguez je, dakle, snimio ta dva albuma. Ovaj pomenuti, Cold Facts, prema legendi, neka devojka je donela u JR iz Amerike i isti je preko butlega tokom godina postao zabava miliona. Sa jasnom, levičarskom porukom album je pronašao put do aparthejdom zgađenih mladih ljudi i nadahnuo ih da se bore za svoja i tuđa prava. Film ne nudi dokaze koji bi izjednačili Rodrigueza i socijalne proteste, a činjenice, navodim to bez potecenjivanja svih aktera, ipak, kažu da se aparthejd raspao skoro četvrt veka kasnije. Čini mi se pre pod uticajem globalnih, post-pad Berlina promena u svetu, nego zbog Rodriguezove muzike ili bilo čega drugog. Film više insistira na "život piše priče" aspektu pa tako saznajemo da je Rodriguez nakon dva komercijalna promašaja nestao sa muzičke scene i naredne godine nastavio da za život zarađuje baveći se teškim fizikalisanjem u najgorim od najgorih američkih gradova- Detroitu. U međuvremenu, u JR se proširila urbana legenda da se Rodriguez ubio na sceni (čak i da se polio benzinom i zapalio!) i skoro trideset godina niko se nije bavio njegovim likom i delom... Sve dok jedan vlasnik prodavnice ploča i jedan muzikolog/novinar nisu udružili snage da saznaju šta je stvarno bilo sa Rodriguezom. Možete samo da naslutite kuda su stvari otišle kad su saznali da je on živ i zdrav...
U nastavku filma, koji funkcioniše kao neka vrsta epiloga uvodu ("sredine" nema) saznajemo kako je Rodriguez pronađen, upoznajemo njegove tri ćerke, prisustvujemo njegovom (povratničkom) koncertu u JR i (trebalo bi) generalno ostajemo u čudu kako je sve "to" moguće, ali sa nekom toplinom u srcu zato što kosmička pravda nalazi put do svog ostvarenja.
Moje problem sa Searching For The Sugar Man jeste što on ne nudi odgovore na to kako je sve to bilo moguće, što ovu konkretnu priču ne podiže na nivo fenomena koji bi, recimo, mogao da objasni koliko je strašna bila "nekomunikacija" za vreme Hladnog rata, pa je bilo moguće da neko bude "Elvis" u jednom delu sveta, a da kod kuće ni ne znaju za to. U ostalom i sam aparthejd je sve do juče praktično bio nepoznanica za najveći deo svetske javnosti i svi mi nismo se borili protiv njega koliko je trebalo, jer je JR bila takav "supergeto". Autori filma ne ulaze u to zašto je takav "supergeto" tako dugo potrajao i kako je moguće da je bio tako otporan. Ne kažem da svaka priča mora da ima taj nad-nivo, ali ovde bi to objašnjenje bilo podjednako, ako ne i više zanimljivo od osnovne priče. Južnoafrička Republika jeste bila izolovana, ali stepen te izolacije je bio impresivan, baš koliko i indiferentnost sveta prema tome- jer ja ne znam šta je drugo moglo da joj omogući da bude toliko jaka.
Reda radi pokušaj da se kroz trag neisplaćenih Rodriguezovih honorara stigne do Amerike i otkrije kako barem on nije bio obavešten da negde tamo zarađuje silne pare završio se na umereno prijatnom razgovoru sa Clarencom Avantom, šefom Sussex Recordsa i Rodriguezovim izdavačem za Ameriku, koji je polu-ljutito odjebao autore filma po principu "sine, er ti misliš da će neko da se bavi time šta je bilo pre četrdeset godina?". Drugim rečima, autorima filma koji su baš time planirali da se bave uskraćeno je to pravo i oni ga više nisu ni tražili. Kao da im je bilo dovoljno samo to što su se prvi dosetili da svetu ispričaju ovu neverovatnu priču. I ništa drugo.
Searching For Sugar Man ne objašnjava kako je sve to bilo moguće, od toga ni ne pokušava da napravi neko komentar na svet u kome je to bilo moguće, ne donosi nikakvu pravdu, pa čak ni onu moralnu (jer prst osude nije uprt realno ni prema kome), već sa 15 godina zakašnjenja (Rodriguez se 1998. vratio na scenu tj prvi put je osetio kolika je zvezda u JR i priča o njemu je već tada stavljena "na raspolaganje") pričaju priču koja i za same aktere više nije ništa više od onoga što će pričati svojim unucima. Meni je čak zabavno što autori filma ne zbijaju šalu ni na svoj račun zbog činjenice da im je trebalo toliko vremena da se sete da se pozabave Rodriguezom, a više im ništa nije stajalo na putu.
Jedina dobra stvar je što će neki gledaoci ovog filma možda otići i kupiti neki Rodriguezov album ili otići na njegov koncert i on će možda dobiti neke pare od toga. Pošto je zaslužio.
SELEKTAH: 4/ 10
Rodriguez je (bio) wanna-be Dylan sa osetno bogatije rešenim aranžmanima koji je početkom sedamdesetih objavio dva folk-rok albuma koja su se u Americi prodala u tiražu manjem nego Aleksandra Kovač u Srbiji, ali su ga zato u Južnoafričkoj Republici učinila većom zvezdom od Elvisa. Bavio sam se sa (prvim od njih) Cold Facts još kada ga je Light In The Attic reizdao 2008. i nisam odmakao dalje od toga da Devendra Banhart i Beck radije podmiruju moje potrebe za ovakvim zvukom. Ili Paul Simon. Što ne znači da je Rodriguez loš, samo je sa četrdeset godina zakašnjenja ušao u takmičenje.
Evo neverovatne priče: Rodriguez je, dakle, snimio ta dva albuma. Ovaj pomenuti, Cold Facts, prema legendi, neka devojka je donela u JR iz Amerike i isti je preko butlega tokom godina postao zabava miliona. Sa jasnom, levičarskom porukom album je pronašao put do aparthejdom zgađenih mladih ljudi i nadahnuo ih da se bore za svoja i tuđa prava. Film ne nudi dokaze koji bi izjednačili Rodrigueza i socijalne proteste, a činjenice, navodim to bez potecenjivanja svih aktera, ipak, kažu da se aparthejd raspao skoro četvrt veka kasnije. Čini mi se pre pod uticajem globalnih, post-pad Berlina promena u svetu, nego zbog Rodriguezove muzike ili bilo čega drugog. Film više insistira na "život piše priče" aspektu pa tako saznajemo da je Rodriguez nakon dva komercijalna promašaja nestao sa muzičke scene i naredne godine nastavio da za život zarađuje baveći se teškim fizikalisanjem u najgorim od najgorih američkih gradova- Detroitu. U međuvremenu, u JR se proširila urbana legenda da se Rodriguez ubio na sceni (čak i da se polio benzinom i zapalio!) i skoro trideset godina niko se nije bavio njegovim likom i delom... Sve dok jedan vlasnik prodavnice ploča i jedan muzikolog/novinar nisu udružili snage da saznaju šta je stvarno bilo sa Rodriguezom. Možete samo da naslutite kuda su stvari otišle kad su saznali da je on živ i zdrav...
U nastavku filma, koji funkcioniše kao neka vrsta epiloga uvodu ("sredine" nema) saznajemo kako je Rodriguez pronađen, upoznajemo njegove tri ćerke, prisustvujemo njegovom (povratničkom) koncertu u JR i (trebalo bi) generalno ostajemo u čudu kako je sve "to" moguće, ali sa nekom toplinom u srcu zato što kosmička pravda nalazi put do svog ostvarenja.
Moje problem sa Searching For The Sugar Man jeste što on ne nudi odgovore na to kako je sve to bilo moguće, što ovu konkretnu priču ne podiže na nivo fenomena koji bi, recimo, mogao da objasni koliko je strašna bila "nekomunikacija" za vreme Hladnog rata, pa je bilo moguće da neko bude "Elvis" u jednom delu sveta, a da kod kuće ni ne znaju za to. U ostalom i sam aparthejd je sve do juče praktično bio nepoznanica za najveći deo svetske javnosti i svi mi nismo se borili protiv njega koliko je trebalo, jer je JR bila takav "supergeto". Autori filma ne ulaze u to zašto je takav "supergeto" tako dugo potrajao i kako je moguće da je bio tako otporan. Ne kažem da svaka priča mora da ima taj nad-nivo, ali ovde bi to objašnjenje bilo podjednako, ako ne i više zanimljivo od osnovne priče. Južnoafrička Republika jeste bila izolovana, ali stepen te izolacije je bio impresivan, baš koliko i indiferentnost sveta prema tome- jer ja ne znam šta je drugo moglo da joj omogući da bude toliko jaka.
Reda radi pokušaj da se kroz trag neisplaćenih Rodriguezovih honorara stigne do Amerike i otkrije kako barem on nije bio obavešten da negde tamo zarađuje silne pare završio se na umereno prijatnom razgovoru sa Clarencom Avantom, šefom Sussex Recordsa i Rodriguezovim izdavačem za Ameriku, koji je polu-ljutito odjebao autore filma po principu "sine, er ti misliš da će neko da se bavi time šta je bilo pre četrdeset godina?". Drugim rečima, autorima filma koji su baš time planirali da se bave uskraćeno je to pravo i oni ga više nisu ni tražili. Kao da im je bilo dovoljno samo to što su se prvi dosetili da svetu ispričaju ovu neverovatnu priču. I ništa drugo.
Searching For Sugar Man ne objašnjava kako je sve to bilo moguće, od toga ni ne pokušava da napravi neko komentar na svet u kome je to bilo moguće, ne donosi nikakvu pravdu, pa čak ni onu moralnu (jer prst osude nije uprt realno ni prema kome), već sa 15 godina zakašnjenja (Rodriguez se 1998. vratio na scenu tj prvi put je osetio kolika je zvezda u JR i priča o njemu je već tada stavljena "na raspolaganje") pričaju priču koja i za same aktere više nije ništa više od onoga što će pričati svojim unucima. Meni je čak zabavno što autori filma ne zbijaju šalu ni na svoj račun zbog činjenice da im je trebalo toliko vremena da se sete da se pozabave Rodriguezom, a više im ništa nije stajalo na putu.
Jedina dobra stvar je što će neki gledaoci ovog filma možda otići i kupiti neki Rodriguezov album ili otići na njegov koncert i on će možda dobiti neke pare od toga. Pošto je zaslužio.
SELEKTAH: 4/ 10
Detroit - najbolji od svih najboljih americkih gradova
ReplyDelete