Ko zna kako svet izgleda kad ga posmatrate kao starac
Alain Resnais ima 90 godina.
U njegovom novom filmu došli smo na sahranu. Čuveni dramski pisac i autor "Euridike" je umro i na njegovu sahranu pozvani su čuveni francuski glumci koji su (u dve različite izvedbe) igrali u tom njegovom komadu. Svi glumci igraju sami sebe, čime počinje igra sa realnošću i testamentarnim akrobacijama samog Resnaisa. Po dolasku oni saznaju da im je pokojni pisac priredio oproštaj u vidu snimka izvedbe njegovog komada u Kolumbiji. Glumci sedaju u prostoriju veličine i izgleda ispražnjenog turskog kupatila, koju batler naziva dnevnom sobom, i posmatraju predstavu. Međutim, poznate replike u njima bude stare likove i oni, obično u duelima, počinju da govore tekst i još jednom igraju komad. U tom trenutku ono malo realističnosti curi iz filma i on se pretvara u miks medija, miks komada (tri postave, tri predstave), miks sećanja, usahlih osećanja, neraščišćene prošlosti... I to tako traje do kraja komada, a onda dolazi tvist, pa jedna poetska poenta, pa druga, pa treća, pa Tree Of Life momenat i... fin!
Komad "Euridika" pokojnog pisca je priča o Euridikinom neverstvu i svodi se na to da li je ona zaslužila da Orfej krene za njom. Iako je komad smešten u sadašnje vreme i pokojni autor deluje kao da je umro relativno mlad, pa čak iako mu je komad iz mladosti, on zvuči kao Prever iz XVIII veka, raspisanih misli i osećanja, sav u samopropitivanjima, replikama koje traže barem 10 sekundi za razmevanje po izgovaranju, zvuči arhaično i dozlabogadosadno. Zamoljeni smo da verujemo da je u pitanju veliki komad koji je imao veliki uspeh.
Ljubav i smrt rvu se sve vreme. Glumci različitih dobi demonstriraju različite strasti. Resnais ih uglavnom slika u minimalistički postavljenim scenografijama, koje povremeno samo sugerišu mesto dešavanja (soba, stanica, bistro), ali uglavnom deluju kao sartrovski uređene lokacije na putu iz ovog života u onaj tamo. Resnais se poigrava medijima- prenosi nam predstavu, meša filmska rešenja sa pozorišnim scenama, koristi chroma key da bi povećao realističnost scene (ili je voz koji prolazi iza bistroa na stanici bio 4real?!)... U ostalom, čitavo odigravanje "Euridike" sa ove strane ekrana je u glavama i srcima glumaca, kao neka vrsta privatne iluzije, zrnce života koje odnosimo sa sobom. Priznajem, može se lepo razmišljati o ovom filmu. Naročito i kada nam on otvori put ka pitanjima- šta je smrt? koje je vreme umiranja? koje je pravo vreme umiranja? koje je tačno vreme umiranja? da li, kako i u kojoj meri umetničko delo nadživljuje umetnika? koja je Euridika vredna Orfejovog čina? da li je smrt samo privremeni odlazak po neku Euridiku? da li se pokojni pisac vratio po svoju (")Euridiku(")?...
Ali teško za gledanje. "Euridika" je nepodnošljiva kao neki komadi Krleže. Previše reči. Patetično. Dosadno. Sa pseudomislima o pseudotemama. Vous n'avez... boluje od statičnosti, od cementiranosti nekih prizora, bolje reći... Od pseudoteatralnosti.
Žao mi je što vam ne mogu reći da li unutar Resnaisovog opusa ovaj film, odabrana tema i specifičnost njene obrade ima neko jasnije značenje. Ali čak i ako to jeste slučaj, ako imate "kod", sumnjam da će vam to ulepšati ili olakšati gledanje. Mislim da ova vrsta pristupa umetnosti umire sa ovakvim umetnicima. Eto, možda vam je to neki podstrek.
SELEKTAH: 3/10
Alain Resnais ima 90 godina.
U njegovom novom filmu došli smo na sahranu. Čuveni dramski pisac i autor "Euridike" je umro i na njegovu sahranu pozvani su čuveni francuski glumci koji su (u dve različite izvedbe) igrali u tom njegovom komadu. Svi glumci igraju sami sebe, čime počinje igra sa realnošću i testamentarnim akrobacijama samog Resnaisa. Po dolasku oni saznaju da im je pokojni pisac priredio oproštaj u vidu snimka izvedbe njegovog komada u Kolumbiji. Glumci sedaju u prostoriju veličine i izgleda ispražnjenog turskog kupatila, koju batler naziva dnevnom sobom, i posmatraju predstavu. Međutim, poznate replike u njima bude stare likove i oni, obično u duelima, počinju da govore tekst i još jednom igraju komad. U tom trenutku ono malo realističnosti curi iz filma i on se pretvara u miks medija, miks komada (tri postave, tri predstave), miks sećanja, usahlih osećanja, neraščišćene prošlosti... I to tako traje do kraja komada, a onda dolazi tvist, pa jedna poetska poenta, pa druga, pa treća, pa Tree Of Life momenat i... fin!
Komad "Euridika" pokojnog pisca je priča o Euridikinom neverstvu i svodi se na to da li je ona zaslužila da Orfej krene za njom. Iako je komad smešten u sadašnje vreme i pokojni autor deluje kao da je umro relativno mlad, pa čak iako mu je komad iz mladosti, on zvuči kao Prever iz XVIII veka, raspisanih misli i osećanja, sav u samopropitivanjima, replikama koje traže barem 10 sekundi za razmevanje po izgovaranju, zvuči arhaično i dozlabogadosadno. Zamoljeni smo da verujemo da je u pitanju veliki komad koji je imao veliki uspeh.
Ljubav i smrt rvu se sve vreme. Glumci različitih dobi demonstriraju različite strasti. Resnais ih uglavnom slika u minimalistički postavljenim scenografijama, koje povremeno samo sugerišu mesto dešavanja (soba, stanica, bistro), ali uglavnom deluju kao sartrovski uređene lokacije na putu iz ovog života u onaj tamo. Resnais se poigrava medijima- prenosi nam predstavu, meša filmska rešenja sa pozorišnim scenama, koristi chroma key da bi povećao realističnost scene (ili je voz koji prolazi iza bistroa na stanici bio 4real?!)... U ostalom, čitavo odigravanje "Euridike" sa ove strane ekrana je u glavama i srcima glumaca, kao neka vrsta privatne iluzije, zrnce života koje odnosimo sa sobom. Priznajem, može se lepo razmišljati o ovom filmu. Naročito i kada nam on otvori put ka pitanjima- šta je smrt? koje je vreme umiranja? koje je pravo vreme umiranja? koje je tačno vreme umiranja? da li, kako i u kojoj meri umetničko delo nadživljuje umetnika? koja je Euridika vredna Orfejovog čina? da li je smrt samo privremeni odlazak po neku Euridiku? da li se pokojni pisac vratio po svoju (")Euridiku(")?...
Ali teško za gledanje. "Euridika" je nepodnošljiva kao neki komadi Krleže. Previše reči. Patetično. Dosadno. Sa pseudomislima o pseudotemama. Vous n'avez... boluje od statičnosti, od cementiranosti nekih prizora, bolje reći... Od pseudoteatralnosti.
Žao mi je što vam ne mogu reći da li unutar Resnaisovog opusa ovaj film, odabrana tema i specifičnost njene obrade ima neko jasnije značenje. Ali čak i ako to jeste slučaj, ako imate "kod", sumnjam da će vam to ulepšati ili olakšati gledanje. Mislim da ova vrsta pristupa umetnosti umire sa ovakvim umetnicima. Eto, možda vam je to neki podstrek.
SELEKTAH: 3/10
No comments:
Post a Comment