U najnajnajnajnajboljem slučaju ovaj film može se sagledati kao podsmeh retardirajućoj radničkoj klasi
Sva je prilika da filmska Britanija polaže velike nade u Ben Wheatleya čiji Down Terrace nisam još uvek gledao, čiji mi se Kill List prilično dopao, i čiji je poslednji film, Sightseers, unisono i gromoglasno pozdravljen od tamošnje štampe, ponekad i dvooštricastim komplimentima poput "najbolja britanska komedija još od Four Lions". Iako sam razumeo satiru Four Lions jedva da sam se nasmejao tokom tog filma. Sa Sightseers stvari stoje još gore.
Iako Wheatley-ev film izgleda besprekorno po pitanju režije, fotografije, rada sa glumcima i kontrole nad ritmom filma, nemoguće je objasniti kako je Ben pristao na ekranizaciju jednog tako predvidljivog i u zemlji Ealing komedije- neoprostivo klišeiziranog koncepta. U najnajnajnajnajboljem slučaju možemo da se pravimo da je Ben nagomilavanjem tolikog broja "opštih mesta" zapravo pravio spuf na model crnohumorne satire kako bi, naročito u odnosu na sam kraj filma, sve pretvorio u naš frontalni sudar sa jednim kitchen-sink-elementima razlupan psihološki profil glavne junakinje. Vau, kakva rečenica!...
Slede spojleri koje treba da pročitate kako biste odustali od gledanja filma i bili mi zahvalni na uštedi sat i po ne toliko strašnog koliko nepotrebno izgubljenog vremena.
Tina (odlična Alice Lowe) ima 34 godine i živi sa majkom i neugaslom uspomenom na majčinog psa Poppy-ja čiju je smrt slučajno izazvala. Ona je na pragu toga da bude "stara devojka" i svega onoga što sa tim ide. Međutim, poznanstvo, a potom i ljubav sa Chrisom dovodi je do prvog ozbiljno odvajanja od majke u vidu sedmodnevnog kampovanja. Sebična majka na sve načine izražava svoje nezadovoljstvo i putem i Chrisom, ali ovi, ipak odlaze. Već prvog dana otkriva nam se psihotični Chrisov profil koji vrlo agresivno reaguje na "stine nepravde" poput bačenog otpatka, nesavesnog odnosa prema "kulturnoj baštini" itd... Ono što isprva deluje kao nesrećan slučaj, već na sledećem tragičnom slučaju nedvosmisleno ukazuje na to da je Chris narcisoidni psihopata. Ono što bi trebalo da bude iznenađenje za nas jeste lakoća sa kojom Tina to prihvata tj lakoća sa kojom ova turistička turnejica po minornijim istorijskim i kulturnim lokalitetima Engleske (gettit- spomenici odgovaraju bitnosti naših junaka?!) postaje neka vrsta engleske verzije Natural Born Killers. Kada kažem "engleske" mislim u svakom smislu deglamurizovane sa dozom tipičnog engleskog apsurdnog humora.
Kako se ubistva gomilaju tako veza između Chrisa i Tine počinje da puca pod pritiskom toga da se sve trzavice među ljubavnicima rešavaju novim ubistvima. Sa radija i televizije povremeno saznajemo da javnost konstatuje počinjena zlodela kao i za to da su Chris i Tina verovatni osumnjičeni, ali "gledanje predela" uglavnom promiče bez mnogo muke i bez mnogo ljudi koji bi vidik kvarili.
Na kraju, u posve predvidljivom finalu, Wheatley pokazuje da Tinin iver nije pao daleko od mamine klade, kao i da pravi psihopata ima "uvek okrutnije" načine da sam sebe spase od drugih. Ali u tom trenutku, mi smo već dobrano nezainteresovani za Tinu i Chrisa za koje Wheatley nije uradio ništa da nam ih učini simpatičnim, već ih je iskoristio kao oružje protiv takvih kao što su oni sami, a ne protiv onih protiv kojih se Chris i Tina (s pravom) bore.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Sva je prilika da filmska Britanija polaže velike nade u Ben Wheatleya čiji Down Terrace nisam još uvek gledao, čiji mi se Kill List prilično dopao, i čiji je poslednji film, Sightseers, unisono i gromoglasno pozdravljen od tamošnje štampe, ponekad i dvooštricastim komplimentima poput "najbolja britanska komedija još od Four Lions". Iako sam razumeo satiru Four Lions jedva da sam se nasmejao tokom tog filma. Sa Sightseers stvari stoje još gore.
Iako Wheatley-ev film izgleda besprekorno po pitanju režije, fotografije, rada sa glumcima i kontrole nad ritmom filma, nemoguće je objasniti kako je Ben pristao na ekranizaciju jednog tako predvidljivog i u zemlji Ealing komedije- neoprostivo klišeiziranog koncepta. U najnajnajnajnajboljem slučaju možemo da se pravimo da je Ben nagomilavanjem tolikog broja "opštih mesta" zapravo pravio spuf na model crnohumorne satire kako bi, naročito u odnosu na sam kraj filma, sve pretvorio u naš frontalni sudar sa jednim kitchen-sink-elementima razlupan psihološki profil glavne junakinje. Vau, kakva rečenica!...
Slede spojleri koje treba da pročitate kako biste odustali od gledanja filma i bili mi zahvalni na uštedi sat i po ne toliko strašnog koliko nepotrebno izgubljenog vremena.
Tina (odlična Alice Lowe) ima 34 godine i živi sa majkom i neugaslom uspomenom na majčinog psa Poppy-ja čiju je smrt slučajno izazvala. Ona je na pragu toga da bude "stara devojka" i svega onoga što sa tim ide. Međutim, poznanstvo, a potom i ljubav sa Chrisom dovodi je do prvog ozbiljno odvajanja od majke u vidu sedmodnevnog kampovanja. Sebična majka na sve načine izražava svoje nezadovoljstvo i putem i Chrisom, ali ovi, ipak odlaze. Već prvog dana otkriva nam se psihotični Chrisov profil koji vrlo agresivno reaguje na "stine nepravde" poput bačenog otpatka, nesavesnog odnosa prema "kulturnoj baštini" itd... Ono što isprva deluje kao nesrećan slučaj, već na sledećem tragičnom slučaju nedvosmisleno ukazuje na to da je Chris narcisoidni psihopata. Ono što bi trebalo da bude iznenađenje za nas jeste lakoća sa kojom Tina to prihvata tj lakoća sa kojom ova turistička turnejica po minornijim istorijskim i kulturnim lokalitetima Engleske (gettit- spomenici odgovaraju bitnosti naših junaka?!) postaje neka vrsta engleske verzije Natural Born Killers. Kada kažem "engleske" mislim u svakom smislu deglamurizovane sa dozom tipičnog engleskog apsurdnog humora.
Kako se ubistva gomilaju tako veza između Chrisa i Tine počinje da puca pod pritiskom toga da se sve trzavice među ljubavnicima rešavaju novim ubistvima. Sa radija i televizije povremeno saznajemo da javnost konstatuje počinjena zlodela kao i za to da su Chris i Tina verovatni osumnjičeni, ali "gledanje predela" uglavnom promiče bez mnogo muke i bez mnogo ljudi koji bi vidik kvarili.
Na kraju, u posve predvidljivom finalu, Wheatley pokazuje da Tinin iver nije pao daleko od mamine klade, kao i da pravi psihopata ima "uvek okrutnije" načine da sam sebe spase od drugih. Ali u tom trenutku, mi smo već dobrano nezainteresovani za Tinu i Chrisa za koje Wheatley nije uradio ništa da nam ih učini simpatičnim, već ih je iskoristio kao oružje protiv takvih kao što su oni sami, a ne protiv onih protiv kojih se Chris i Tina (s pravom) bore.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment