SUEDE - Bloodsports (Warner)

Pitaće te starost gde ti je bila nju dženerejšn mladost

Povratak Suede, koliko god (mi) drag i mio bio, pokazuje koliko je život jedna lokomotiva od čvrstog čelika i vrele pare koja nezaustavljivo srlja napred. Bez obzira što će negde usput izgubiti paru, početi da lebdi par milimetara iznad šina i ići još brže i još brže i još brže... Kada smo bili mladi mislili smo da će Suede, baš kao i naši so yahhhng dani trajati večno. Ili da će se eventualno, pre u njihovom, nego u našem slučaju, završiti nekim overdozom, nekom blentavom markbolanovaskom nesrećom, nekim brajandžonsovskim davljenjem u bazenu ili makar lindzilohanovskim fejd autom. A zapravo im se desilo isto što i nama. Neki su otišli iz zemlje, neki su našli poslove u endžio strukturama, neki su raspustili bend i vratili se starim ljubavima, neki su zadržali po neki hobi, čisto da se ne kaže da su odrasli i umrli, neki su se otreznili, našli stalne frajere, stalne ribe, dobili decu, bacili sakoe od pliša i obukli najke.

Nekako nemam utisak da ih deset godina nije bilo, barem ne u ovom formatu. Bili su tu oni The Tears (skoro pa nepotrebno), pa Brett Andersonovi solo (skoro samo za fanove), pa su se ljudi dovijali na razne načine sa francfernandima i sličnima da zadovolje potražnje srca. A onda su se Suede javili mini povratkom da podrže dobrotvornu organizaciju Teenage Cancer Trust (imam majicu, fala Boane & Baba!), a potom je usledilo još par povratničkih koncerata, pa turneja, pa turneje, pa su krenule priče o novom albumu i sredinom marta stigao je Bloodsports.

Kakav sam album očekivao ja koji nikada nisam očekivao da se vrate? Sigurno ne nešto što će kritičari najćešće opisati kao "siguran povratak u formu". To mi zvuči kao Mick Jagger u srebrnim helankama i mantilu sa zavrnutim rukavima. Zatim sledi i pitanje- u koju formu? Suede su i na svom debiju bili u (top) formi. Na DogManStar to je već bio drugi bend, daleko otvoreniji za ideju samomitlogizacije, dok su sa Coming Up oni (s razlogom) postali pop bend za mase, na verovatno poslednjem velikom albumu Britpop ere (rad sam čuti i drugačija mišljenja). Nebitno nespominjanja nije i spektakularna kompilacija njihovih b-strana singlova Sci-Fi Lullabies koja pokazuje da je bend kroz dobar deo karijere i sa tzv. "drugonamenskim" pesmama bio za par kopalja iznad konkurencije. Tj bio je u različitim formama dobre forme.

Dakle, kakav album? Brett je onomad, kad je bio biseksualac koji nikada nije imao homoseksualno iskustvo, imao 25 godina. Sada ima 45. To je duplo manje od Jaggera, ali svejedno. Šta posle svega, posle svih snova koje nam je prepričao, posle svih ultraurbanih ultraljubavi, šta posle ekstaze i ekstazija, šta taj čovek (i njegov bend!) imaju da nam saopšte pod firmom "Suede"?! Ja mislim ništa. Ja mislim neki afterafterparty rezime, mračan, poražen. Jer ne želim optimizam, idemo dalje, pičim pičim pičiću... Nešto kao Kate Bush. Iz svog zamka, na obali mora. Želim iluzije. Zabole me za real life i povratak u (bilo koju od) formi.

Bloodsports je Head Music. Koji uopšte nije bio loš album. Koji uopšte nije loš. Samo zvuči zdravije. Kao Mick Jagger. Bend je navežban, kompaktan, siguran, poseduje samopouzdanje nekoga ko je preživeo. Pesme su uglavnom energične, pitke, jakih refrena. Raspored pesama i atmosfere sličan je debiju, rekao bih, sa bombastičnijim stvarima u prvoj polovini (A-strani) i par balada u drugoj. Iako sam album preslušao više od deset puta, nijedna pesma mi ne deluje kao "greatest hit" materijal, ali Sabotage više nego uspešno rekreira staru we'reohsolostwe'reohsoinlove magiju. A najviše mi se, možda zbog "starosti" i životnih iskustava dopada balada What Are You Not Telling Me. U ovoj drugoj mi Brett, naravno, deluje iskreno ili onako folirajuće iskreno/ folirajuće lažno. Kao nekada. A baš tu sintagmu bih da ne spominjem. Razumete li?

Moj utisak je da je bend kod bržih stvari jurio Trash, recimo u Hit Me (pozamašna sličnost) ili pomenuta Sabotage, ali da baš kao u slučaju poslednjeg albuma The Strokes manjka "ono nešto malo", ono vreme, ona mlados'... da se ne ponavljam. Manjka "trenutak". Ne znam kako će mladi dječarci i curice sa konfuzijom oko seksualne orijentacije i telima uronjenim u droge prihvatiti ove Suede, i da li će uopšte želeti da se bave njima. Čini mi se da ovih dana bradati autori bolje prolaze. Ne znam ni da li je sada popularan taj romantičarski senzibilitet kakav su Suede raspirili. Rekao bih da su junaci serije Skins poslednji sledbenici Suede lifestylea, a da su sada neka druga, preduzetnija, vremena. Ili ja više nisam mlad. I zato su preduzetnija. Svejedno. Bloodsports, sve sa retuširanim "Suede" idejama na omotu, prija, laže, ne prija, pokušava da bude iskren, kao prijatelj sa kojim ste jednom davno. Sve.

I drago vam je što ga ponovo vidite. Ali vam je prošlost najslađa tema.

SELEKTAH: 6plus/ 10 (za one koji nisu odrasli uz njih) i samodasteviživiizdravi!/ 10 (za nas koji jesmo)