Haneke koji je bliži vatri
Nisam očekivao ovakav film. Francois Ozon i ja smo se, iz neznanih razloga, razišli prilično rano (posle Sitcoma) i ja sam tek sporadično virio u njegovu karijeru (8 Women, Swimming Pool, Ricky), ali to me nije naročito ponukalo da nadoknadim propušteno. Sad, češljajući njegov opus na imdb-u vidim da sam izgleda ispropuštao najbolje. Sva sreća pa je Žozefina odabrala Dans la maison da me opomene šta propuštam.
Dans la maison je jedan od najintrigantnijih i najopasnijih filmova koje Haneke nije snimio. Baš kao i njegov austrijski kolega i Ozon je obrazovani intelektualac koji u epicentar svojih filmova stavlja junake iz srednje klase, obično da bi pokazao da i iz najboljih od njih mogu da poteknu najgore stvari. Srednja klasa, to nisu drugi. To smo mi. Ja. Srednja klasa je ono što odlučuje sudbinu društva kada se ono što dođe iz više ili niže klase (svejedno) unormali tj učini normalnim. Ili ono što sprečava da do toga dođe. I jedan i drugi u svojim filmovima forsiraju to da je društvena odgovornost situirana baš u elitnim jedinicama ove klase, da u tom pojasu intelektualci odlučuju da li će ili neće da vrte vola na Palama tj da li će đavo da odnese šalu...
Iako je Dans le maison jedan, rekao bih, vrlo nežan film on se skoro u formi trilera bavi time kako radoznalost "srednje klase" uvek završava time što im ista ubije mačku i/ili i njih same.
Germain je nastavnik francuske književnosti u jednoj gimnaziji. Nakon jednog zadatka svojim učenicima ("Kako si proveo vikend"), koji je u najvećoj meri slika i prilika njihove "rijaliti" duhovnosti, rad jednog učenika, Claudea, mu zapada za oko, što zbog literarne umešnosti autora, što zbog intrigantnosti samog štiva- učenik, naime, piše kako mu je bilo u domu svog prijatelja Rafe, čija je majka verovatno najdosadnija žena na svetu, ali očaravajuće miriše. Germain stimuliše Claudea da nastavi da piše, i isporuke tih kreativnih izveštaja postaju lagano navlaka za Germaina i njegovu suprugu, galeristkinju moderne umetnosti, Jeanne. I to je to.
Ono u čemu nas Ozon pušta da uživamo je fenomenalna igra stvarnosti i fikcije, njihovog međusobnog odnosa i terorisanja, propitivanja gde prestaje moral jednog, a počinju posledice tog morala kod drugog i obrnuto... Međutim, nije sva čar Ozonovog filma u vašem intelektualnom potencijalu i interesovanju, već i u dramski efektno postavljenoj priči, gde se na nivou likova i njihovih života susreću "coming of age" priča sa "midlife crisis" pričom, a ova opet sa jednim vidom "stalker" trilera, u kojima Ozon dosta diskretno daje naznake jednog tužnog detinjstva, jednog neostvarenog očinstva i pisačke karijere, jedne, naoko, srećne porodice i jednog, naoko, skladnog braka. A ništa nije kao što se čini.
I kada na kraju, možda previše bukvalno i možda nepotrebno, Ozon poentira svoju ideju zapitan nad (umetničkim) potencijalom svake od priča koja nas eventualno čeka u svakoj od kuća, paradoksalno ispada da je ta vrsta igre sa ljudskim životima zapravo demonstracija naše vrhunske humanosti. Zajebano.
SELEKTAH: 9plus/ 10
Nisam očekivao ovakav film. Francois Ozon i ja smo se, iz neznanih razloga, razišli prilično rano (posle Sitcoma) i ja sam tek sporadično virio u njegovu karijeru (8 Women, Swimming Pool, Ricky), ali to me nije naročito ponukalo da nadoknadim propušteno. Sad, češljajući njegov opus na imdb-u vidim da sam izgleda ispropuštao najbolje. Sva sreća pa je Žozefina odabrala Dans la maison da me opomene šta propuštam.
Dans la maison je jedan od najintrigantnijih i najopasnijih filmova koje Haneke nije snimio. Baš kao i njegov austrijski kolega i Ozon je obrazovani intelektualac koji u epicentar svojih filmova stavlja junake iz srednje klase, obično da bi pokazao da i iz najboljih od njih mogu da poteknu najgore stvari. Srednja klasa, to nisu drugi. To smo mi. Ja. Srednja klasa je ono što odlučuje sudbinu društva kada se ono što dođe iz više ili niže klase (svejedno) unormali tj učini normalnim. Ili ono što sprečava da do toga dođe. I jedan i drugi u svojim filmovima forsiraju to da je društvena odgovornost situirana baš u elitnim jedinicama ove klase, da u tom pojasu intelektualci odlučuju da li će ili neće da vrte vola na Palama tj da li će đavo da odnese šalu...
Iako je Dans le maison jedan, rekao bih, vrlo nežan film on se skoro u formi trilera bavi time kako radoznalost "srednje klase" uvek završava time što im ista ubije mačku i/ili i njih same.
Germain je nastavnik francuske književnosti u jednoj gimnaziji. Nakon jednog zadatka svojim učenicima ("Kako si proveo vikend"), koji je u najvećoj meri slika i prilika njihove "rijaliti" duhovnosti, rad jednog učenika, Claudea, mu zapada za oko, što zbog literarne umešnosti autora, što zbog intrigantnosti samog štiva- učenik, naime, piše kako mu je bilo u domu svog prijatelja Rafe, čija je majka verovatno najdosadnija žena na svetu, ali očaravajuće miriše. Germain stimuliše Claudea da nastavi da piše, i isporuke tih kreativnih izveštaja postaju lagano navlaka za Germaina i njegovu suprugu, galeristkinju moderne umetnosti, Jeanne. I to je to.
Ono u čemu nas Ozon pušta da uživamo je fenomenalna igra stvarnosti i fikcije, njihovog međusobnog odnosa i terorisanja, propitivanja gde prestaje moral jednog, a počinju posledice tog morala kod drugog i obrnuto... Međutim, nije sva čar Ozonovog filma u vašem intelektualnom potencijalu i interesovanju, već i u dramski efektno postavljenoj priči, gde se na nivou likova i njihovih života susreću "coming of age" priča sa "midlife crisis" pričom, a ova opet sa jednim vidom "stalker" trilera, u kojima Ozon dosta diskretno daje naznake jednog tužnog detinjstva, jednog neostvarenog očinstva i pisačke karijere, jedne, naoko, srećne porodice i jednog, naoko, skladnog braka. A ništa nije kao što se čini.
I kada na kraju, možda previše bukvalno i možda nepotrebno, Ozon poentira svoju ideju zapitan nad (umetničkim) potencijalom svake od priča koja nas eventualno čeka u svakoj od kuća, paradoksalno ispada da je ta vrsta igre sa ljudskim životima zapravo demonstracija naše vrhunske humanosti. Zajebano.
SELEKTAH: 9plus/ 10
No comments:
Post a Comment