IZGNANIE

Sve zavisi od toga da li želite da prihvatite izazov

Andrey Zvyagnitsev (valjda mi Rusi neće zameriti engleski transkript) reditelj je onog filma o prenadrkanom ocu (The Return) i majci-svim-sredstvima (Elena). Izgnanine ili, u zavisnosti od toga kako guglujete, The Banishment je njegov film između ova dva pomenuta. I u njemu imamo, na različit način, prenadrkanog tatu (mada je bolje govoriti i o istom takvom suprugu) i majku-svim-sredstvima (mada je bolje govoriti o supruzi i majci u posustajanju).

Iako traje, ne toliko neoprostivih, 157 minuta Izgnanie nema priču koja bi tražila toliko vreme izlaganja. Naročito ako niste glupi i/ili ne volite višeminutne kadrove vode koja iz potoka završava podno presahlog mlina, a potom u nekoj vrsti improvizovane kanalizacije. Meni deluje kao da se Andrey uplašio od toga da mu je osnovna situacija, sa tvistom, premala (nešto što u Eleni, hvala bogu, nije bio slučaj), pa je dopisao neke stvari i režijom pokušao da im prenaduva težinu. 

Alexander je tata, Vera je mama. Oni imaju dvoje dece.

Slede spojleri.

Njih četvoro odlaze u njegovu "rodnu" kuću na par dana. Kuća je smeštena na padini i sa tri strane opasana šumom, dok se ispod nje pruža zemljana livada koja ide sve do procepa koji tek jedan drveni most povezuje sa drugom stranom. Sama lokacija i način na koji je slikana (u i inače fenomenalno slikanom filmu) ukazuje na otuđenost, zaboravljenost, zapuštenost, vanvremenost...

Majka deluje zabrinuto. Kasnije saznajemo i zašto- trudna je, ali dete nije tatino.

Nakon toga tata odlazi i luta lutalištima kojih ima puno oko kuće, zatim se vraća, potom svraćaju i rođaci, ali tek nakon susreta sa svojim bratom, tata odlučuje i organizuje abortus.

Nakon koga mama umire.

Na to je otprilike potrošeno neko normalno trajanje filma.

Nakon toga slede događaji koji zbunjuju ("odlazak brata"), kadrovi i sekvence koje traju i traju i traju, tatini odlasci u grad i tvist koji objašnjava sve.

I još malo kadrova.

I jedna vožnja, koja je kao ona na početku- samo puštena unazad, kojom se vraćamo tamo odakle smo krenuli.

Ta vožnja na kraju... Na početku filma tatin brat iz sela dolazi do njega i mi vidimo da je ranjen i tata ga previja i vadi mu metak iz ruke. Ne saznajemo ništa više, ali već stičemo utisak, koji u nastavku filma ništa ne menja, da su obojica u nekim smutnim poslovima i ništa manje smutni. I taj, rekao bih- neprecizan, pre nego pogrešan, utisak pokvariće osnovnu melodiju krivice, koju će tata inicirati i oko koga će se ona čuti sve do kraja filma. Andrej je nepotrebno tvrdost i gruboću jednog miljea ponudio kao objašnjenje za praktičnost i lakoću sa kojom će se neke stvari kasnije realizovati. Što ne bi bilo loše da stvar nije ostavljena u tom ambivalentnom obliku sve do kraja filma. 

S druge strane, upravo taj kostur blokira univerzalniji pogled na stvari, jer ga tako, do pola, fiksira u našoj percepciji u neki milje i pomaže nam da objasnimo stvari za koje nam manjka objašnjenja. A ni Andrej, u slikanju svih junaka, ne beži mnogo od toga da nam neme i tihe očeve ne objasni kao "tipične ruske".

Na kraju, prava tragedija ostaje u senci nekakve trilerozne tvorevine koji nepotrebno zavodi na pomisao ko bi sve mogao biti otac bebe, pre nego što nam se to otkrije, a potom dodatno raspiruje naša očekivanja glede očeve osvete, samo da bi propustio Melvilleovski zen i ostao u "raljama života".

Mnogo se misli rojilo u Andrejevoj glavi tokom ove ekranizacije romana Williama Saroyana koja vrvi od biblijskih referenci koje su meni bile tek umereno jasne i razumljive. Ali, prijaće vam ako volite Ceylana.

SELEKTAH: 5/ 10