PRÓFUGOS

Čile, zemljo obećana

piše: powerty

O latinoameričkoj zemlji vanilastog oblika prvenstveno znamo da je 1973. general Pinoče zbacio sa vlasti marksistu Aljendea, i potom sahranio aksiom da je demokratija preduslov neoliberalizma. I dalje traju kontroverze oko smrti predsednika – kritičari kažu da je ubistvo naručila američka kompanija ITT, paravan za delovanje CIA u ovoj zemlji, dok je vojska bila izvođač radova. Globalisti tvrde da je Aljende izvršio samoubistvo tog 11. septembra.

Bilo kako bilo, Čile je potom uleteo u eru “blagostanja bez slobode” (zvuči poznato?) u narednih 17 godina sa pričom koja je imala dve medalje.Jednu možete i danas videti na rafovima svake bolje snabdevene prodavnice pošto upravo iz ove zemlje stižu butelje svetskog kvaliteta (čuo iz druge ruke, pošto ne konzumiram), a krv crvena baš k'o vino lila se po ulicama i budžacima ove države, kao i uvek kada suštinski podeljeno društvo svoje razmirice rešava upotrebom svih sredstava (hej, pa i ovo zvuči poznato!).

Zbog svih ovih familijarnih egzotičnosti, Prófugos (Begunci), serija rađena u produkciji latinoameričke HBO filijale pruža posve neuobičajen i uzbudljiv gledalački plaisir. Četiri momaka – sin (ženske) glave narko klana Ferragut, pljunuti Dave Grohl; zatim Čupko nekadašnji revolucionar-sada plaćenik na samrti sa nerazrešenim porodičnim problemima; Bucko - nekadašnji mučitelj/psihomanijak u Pinočeovim kućama strave-sada plaćenik i gotivni undercover pandur imaju zadatak da pokupe 2.5 tone tečnog kokaina iz matice praškastog luksuza – Bolivije. Naravno, deal go horribly wrong, pošto su i preko sedam mora i sedam gora kerovi i krimosi na istoj strani, što postaje predložak za neobičnu road movie seriju, u kojoj ne manjka jurnjave i (ne uvek savršenih) scena akcije. Politikološki gledano, u ovoj krvavoj, fotorobotski realističnoj zakuski postaje još jednom kristalno jasno: izraz “policijska država” je tautologija.

Scenaristi se najvećim delom radnje fantastično poigravaju sa psihologijama svojih labilnih, živ(čan)ih junaka održavajući na taj način pažnju auditorijuma i visok, steroidni intenzitet dešavanja. U njima se preko ličnog plana prelamaju socijalni vektori (potpuno obrnuto od domaćih wannabe-angažovanih filmova; na koji god da ste pomislili – i na taj sam mislio!). Koka i žestina se troše u nenormalnim količinama, dok se gledaocu predočava osnovna životna istina – ništa nije onako kao što izgleda, svako živi sam za sebe, svi su protiv svih, savezi su privremeni, a neprijateljstvo trajno jer kodeksi časti ne postoje pošto se odvija igra permanentnog intrigarenja u kojoj nema nikakvih pravila te su odrubljivanja glava, bestijalna mučenja, metodična zastrašivanja, hladnokrvna smaknuća i sadistička silovanja svakodnevni prizor. Srećom, sve ovo orgijanje nije samo sebi svrha (kao npr. u užasnom, besmislenom Srpskom filmu), pošto za svako od ovih ekstremnih dela postoji jasno naznačena lična motivacija.

Čile je planinska zemlja sa nepreglednom obalom i sudeći po maherski kristalnoj fotografiji u ovoj seriji izgleda potpuno fenomenalno (i btw, ne treba nam viza za tamo). Biser Pacifika Valparaiso, inače sudsko sedište države, prestonica Santiago i lučka gromada Iquique, čije ime na jeziku Aymari Indijanaca označava spavanje, krevet i lenjost, prosto sijaju od lepote. Uzdužna bežanija glavnih junaka i narko-pandurskih goniča po njoj (pošto im popreko i nije baš ostavljeno mnogo prostora) susreće nas sa gomilom interesantnih lokacija: od katoličkih semeništa u potpunoj divljini preko indijanskih outlaw rezervata do bezbrojnih gradskih i prigradskih štekova nekadašnjih ideoloških jataka čiju je borbu pregazilo vreme, ali ne i fundamentalno osećanje odmetništva i generalna preferencija prema življenju s one strane zakona.

O manama ne bih ovom prilikom, jer prikaz sa spojlerima i nije prikaz. Recimo da nepredvidljivost nije uvek na nivou visokih standarda većeg dela serije, posebno u vezi sa delovanjem najmlađeg lika, u šta ćete se već i sami uveriti. Pod uslovom da imate jak želudac, desetak sati viška vremena i nikakav problem sa činjenicom da u Kini i dalje jedu pse.