Kao i u slučaju mnogih Soderberghovih filmova- mogao je ovo biti masterpis
NAPOMENA: S obzirom da se Soderbergh oprostio od rediteljskog rada (ako mu je verovati) odlučio sam da pogledam sve njegove neodgledane filmove i da se o njima raspišem (idući od najnovijeg ka najstrarijem). Jer, jednom sam ga voleo jako.
Dve stvari bi trebalo da budu svima jasne nakon gledanja ovog filma:
Rooney Mara je superseksi.
Ovo je mogao biti odličan film.
I, zapravo, još dve:
To što je Rooney Mara superseksi nije mnogo pomoglo ovom filmu.
Ovo nije mogao biti odličan film s obzirom da je Soderbergh pristao na prethodno rečeno.
Zaplet je kao u nekom rimejku francuskog trilera čije režije se prihvatio post- Erin Brokovich Soderbergh. U prvoj polovini filma mekgafinovski smo navučeni da verujemo da se Soderbergh u svom "svanovom izdanju" upustiti u obračun sa farmaceutskom mafijom (i drugim komšijama iz Wall Streeta), da bi film od polovine prerastao u triler relativno neočekivanim (i za mene i dalje konfuznim i neuverljivim) tvistom iz koga potom ističu šabrolovski elementi trilera: od neverstva preko pregaženih snova do "partnerki u krajmu".
Rooney Mara igra Emily, suprugu uspešnog burzanskog trgovca (Channing Tatum), koja (što Soderbergh ne propušta na nagluplje moguće načine da nam podvuče) živi život iz snova, dok FBI ne otkrije da se muž bavi nedozvoljenim biznis aktivnosti zbog čega završava u zatvoru. To sve saznajemo mnogo kasnije. Film počinje sa prizorima depresivne i slomljene Emily koja nija baš najbolje podnela muževljev odlazak u zatvor, a sada deluje- ni njegov izlazak iz istog. Nakon neuspelog pokušaja samoubistva, Emily postaje pacijent psihijatra Jonathana (Jude Law) i pod njegovom supervizijom, a na predlog njene stare psihijatrice Victorije (Catherine Zeta- Jones), počinje da koristi novi lek. Pod uticajem istog ili ne, Emily hoda u snu i tokom jedne od tih šetnji ubija svog supruga kuhinjskim nožem. Jonathan dolazi na medijski sud srama, gubi angažmane, ali ne i osećaj da tu ima nečeg sumnjivog...
Side Effects je prilično mlak i beživotan, i u solidno osmišljenoj postavci njegovog starog saradnika, Scotta Z Burnsa (The Informant!, Contagion) koja se zasniva na jednoj Emily-noj re-interpretaciji definicije depresije ("Depresija je kad ne možeš da zamisliš svoju budućnost") odnosno ciničnoj opasci da se njoj baš to desilo kada joj je muž uhapšen, Soderbergh nije pokušao da se ozbiljnije pozabavi psihologijom svojih junaka, već je gledao samo kako da toku priče da dovoljno uverljivosti i ti zahvati (kao recimo kada Jonathan priča sa Victorijom i zna da ga Emily posmatra iz svoje sobe) ponekad deluju amaterski naivno i ruše ono što, valjda, svi volimo kod dobrog trilera- spontano i efektno slaganje svih momenata priče. Svi junaci, uprkos vrlo sočnim biografijama, pa čak i postavljenim odnosima, deluju jednodimenzionalno. Iako je Soderbergh sebi napravio prostora da nam pokaže da ni Emily, a ni Jonathana na određene poteze nije naterala želja za ispravljanjem "nepravde", već osećaj sebičnosti odnosno osvetoljubivost izrasla iz osećaja prevarenosti, mi nemamo simpatija za Emily, a nismo ni naročito ponosni na Jonathanove postupke. Na kraju filma vidimo da je pravda zadovoljena time što su počinioci uhvaćeni i kažnjeni, ali to deluje kao odraz ličnog Jonathanovog revanšizma koji on svojim ponašanjem nije najbolje opravdao. Emily jednostavno nije zaživela kao "thee slučaj" njegove karijere, on se tu zatekao slučajno i na kraju deluje da se on baš silno namučio da vrati svoj život u kolosek iz koga ga je ta slučajnost izbacila. Što bi sve imalo smisla da je ovaj film više o njemu, a manje o Emily.
Na metaforičnom planu možemo da debatujemo o Soderberghovoj predstavi društva kao samozaljubljenoj i sebičnoj jedinki koja je spremna na svakakvo sedativiziranje sopstvenog morala samo da zadrži sopstvene materijalne pozicije. Sprega sudstva, korporacija, privatne prakse, farmaceutske industrije prikazana je kao da za svaku situaciju "ima leka".
Nažalost ne i za Soderberghovu krajnju kurcobolju da u ponuđenom materijalu nađe šta njega zaista zanima. A ako nešto i jeste, uvredljivo je da je to dato sa istim udubljivanjem koji je svojevremeno iznedrio i (dalje supersumanuti) Erin Brokovich.
SELEKTAH: 4plus/ 10
NAPOMENA: S obzirom da se Soderbergh oprostio od rediteljskog rada (ako mu je verovati) odlučio sam da pogledam sve njegove neodgledane filmove i da se o njima raspišem (idući od najnovijeg ka najstrarijem). Jer, jednom sam ga voleo jako.
Dve stvari bi trebalo da budu svima jasne nakon gledanja ovog filma:
Rooney Mara je superseksi.
Ovo je mogao biti odličan film.
I, zapravo, još dve:
To što je Rooney Mara superseksi nije mnogo pomoglo ovom filmu.
Ovo nije mogao biti odličan film s obzirom da je Soderbergh pristao na prethodno rečeno.
Zaplet je kao u nekom rimejku francuskog trilera čije režije se prihvatio post- Erin Brokovich Soderbergh. U prvoj polovini filma mekgafinovski smo navučeni da verujemo da se Soderbergh u svom "svanovom izdanju" upustiti u obračun sa farmaceutskom mafijom (i drugim komšijama iz Wall Streeta), da bi film od polovine prerastao u triler relativno neočekivanim (i za mene i dalje konfuznim i neuverljivim) tvistom iz koga potom ističu šabrolovski elementi trilera: od neverstva preko pregaženih snova do "partnerki u krajmu".
Rooney Mara igra Emily, suprugu uspešnog burzanskog trgovca (Channing Tatum), koja (što Soderbergh ne propušta na nagluplje moguće načine da nam podvuče) živi život iz snova, dok FBI ne otkrije da se muž bavi nedozvoljenim biznis aktivnosti zbog čega završava u zatvoru. To sve saznajemo mnogo kasnije. Film počinje sa prizorima depresivne i slomljene Emily koja nija baš najbolje podnela muževljev odlazak u zatvor, a sada deluje- ni njegov izlazak iz istog. Nakon neuspelog pokušaja samoubistva, Emily postaje pacijent psihijatra Jonathana (Jude Law) i pod njegovom supervizijom, a na predlog njene stare psihijatrice Victorije (Catherine Zeta- Jones), počinje da koristi novi lek. Pod uticajem istog ili ne, Emily hoda u snu i tokom jedne od tih šetnji ubija svog supruga kuhinjskim nožem. Jonathan dolazi na medijski sud srama, gubi angažmane, ali ne i osećaj da tu ima nečeg sumnjivog...
Side Effects je prilično mlak i beživotan, i u solidno osmišljenoj postavci njegovog starog saradnika, Scotta Z Burnsa (The Informant!, Contagion) koja se zasniva na jednoj Emily-noj re-interpretaciji definicije depresije ("Depresija je kad ne možeš da zamisliš svoju budućnost") odnosno ciničnoj opasci da se njoj baš to desilo kada joj je muž uhapšen, Soderbergh nije pokušao da se ozbiljnije pozabavi psihologijom svojih junaka, već je gledao samo kako da toku priče da dovoljno uverljivosti i ti zahvati (kao recimo kada Jonathan priča sa Victorijom i zna da ga Emily posmatra iz svoje sobe) ponekad deluju amaterski naivno i ruše ono što, valjda, svi volimo kod dobrog trilera- spontano i efektno slaganje svih momenata priče. Svi junaci, uprkos vrlo sočnim biografijama, pa čak i postavljenim odnosima, deluju jednodimenzionalno. Iako je Soderbergh sebi napravio prostora da nam pokaže da ni Emily, a ni Jonathana na određene poteze nije naterala želja za ispravljanjem "nepravde", već osećaj sebičnosti odnosno osvetoljubivost izrasla iz osećaja prevarenosti, mi nemamo simpatija za Emily, a nismo ni naročito ponosni na Jonathanove postupke. Na kraju filma vidimo da je pravda zadovoljena time što su počinioci uhvaćeni i kažnjeni, ali to deluje kao odraz ličnog Jonathanovog revanšizma koji on svojim ponašanjem nije najbolje opravdao. Emily jednostavno nije zaživela kao "thee slučaj" njegove karijere, on se tu zatekao slučajno i na kraju deluje da se on baš silno namučio da vrati svoj život u kolosek iz koga ga je ta slučajnost izbacila. Što bi sve imalo smisla da je ovaj film više o njemu, a manje o Emily.
Na metaforičnom planu možemo da debatujemo o Soderberghovoj predstavi društva kao samozaljubljenoj i sebičnoj jedinki koja je spremna na svakakvo sedativiziranje sopstvenog morala samo da zadrži sopstvene materijalne pozicije. Sprega sudstva, korporacija, privatne prakse, farmaceutske industrije prikazana je kao da za svaku situaciju "ima leka".
Nažalost ne i za Soderberghovu krajnju kurcobolju da u ponuđenom materijalu nađe šta njega zaista zanima. A ako nešto i jeste, uvredljivo je da je to dato sa istim udubljivanjem koji je svojevremeno iznedrio i (dalje supersumanuti) Erin Brokovich.
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment