piše: powerty
Trula koalicija punka i (black) metala
SLKTH: 5/ 10
Trula koalicija punka i (black) metala
Još tamo u drugoj
polovini devedesetih, kad je metal (uz najšire shvaćeni electro) skrajnut u
underground, u živahnom black sektoru su se mogle primetiti vešto sročene
marketinške pojave poput Cradle of Filth i Dimmu Borgir. Pobegosmo od
bojbendova, dočekaše nas bojbendovi! Mada, zaturena ljubav prema njima ima
svoju svrhu kad se ponovo iskopa, ispostaviće se kasnije. Š'o bi se ono reklo: Step
by step, ooh baby!
Elem, računica
njihovih obdarenih managementa završavala se u plusu: milionskim tiražima,
besomučnim kampanjama, bezbrojnim foto sesijama, suludo šokantnim spotovima i
svim ostalim prigodnim zamajavanjima čula vida, ženska golotinja included.
Setimo se samo onih momaka koji su po Engleskoj terani u aps zbog šetanja maj'e
CoF na kojoj k'o na plakati lepo piše da su Isus i ženski polni organ (dakako,
u slengu) zapravo jedno te isto.
Uprkos zabeleženim
prekršajima verski motivisane mržnje, nalozima suda da se ovaj komad odeće
uništi, te novčanih kazni i upućivanja na društveno korisni rad, vremena su se
otad promenila, u smislu prihvaćenosti najgrđih formi metala kao žanra. Doduše,
ovde među (nazovi) prosvećenima i dalje caruje velika zatucanost po tom pitanju,
al' u belom svetu gotovo svaki online muzički magazin opšteg usmerenja koji vam
pada na pamet ili regularno (bez ironijskog otklona) pokriva ovaj atar, ili ima
specijalizovanu kolumnu o tome. A da bi imalo o čemu da se piše stvorena je
čitava jedna tzv. hipster (= sve što mi se ne sviđa/ne kapiram/živo mi se jebe)
metal scena (volite Mastodon? Baroness? Alcest? Liturgy!?), specijalno i
brižljivo dizajnirana za ljude koji drže do sebe a metal im je per se (bila)
ideja muzički poganija i od fakultativne posete festivalu “Prođoh Levač, prođoh
Šumadiju”.
Folklor nije slučajno
pomenut jer je Norveška kao zemlja-matica tzv. drugog talasa black metala, te
“outsiderske muzike za insidere” kako je davno lepo primećeno u časopisu Wire,
bila inkubator likova koju su tu istu scenu porodili, i u
vikinško-satanskoj-fantasy mitologiji gnezdo za svoj mizantropski nemir &
ontološko gađenje prema postmoderni našli. Pojava se toliko raširila da je u
međuvremenu za diplomate iz ove skandinavske zemlje postala obaveza da znaju
bar nešto o ovom muzičkom pravcu, kad je isti već proneo slavu države na način
na koji politika i ekonomija nikada neće.
Nešto teže, ili još
preciznije nikako je išlo jače materijalizovanje/estradizovanje ove priče. Od
bitni(ji)h bendova iz devedesetih, u ovim ušima Mayhem će uvek biti više cenjen
zbog nemuzičke dimenzije svog postojanja, baš kao i Burzum u nešto manjoj meri,
Emperor je bio prekomplikovan, Ulver još komplikovaniji i zamagljeniji, a
Immortal detinjast. Pre neku godinu, mašinerija je upregnuta za Satyricon
(2006. album Now, Diabolical izdao je Roadrunner, drugo mesto na
norveškoj listi albuma, ali i pojačan rad brojnih pljuvačnih žlezda usput).
Nije prošlo kako se očekivalo. Bilo je jasno da nešto mora da se menja.
I jednačina sa dve
poznate 1) metal a da nije samo za metalce i da je 2) iz Norveške rešena je sa
Kvelertak (što otprilike znači
“zadav”). U nategnutoj misiji
kalemljenja Turbonegra na Mayhem, Meir je njihov drugi album, a baš kao
i za prvi iz 2010, producent je Kurt Balou iz Converge, dok omot potpisuje John
Dyer Baizley iz Baroness. Formula, razume se. Usledilo je dobro poznato
marketinško bombardovanje, suludo šokantni spotovi, prvo mesto na norveškoj
listi albuma, unisoni izlivi egzaltacije ushićenih recenzenata. Intervjui nisu
primećeni u nekoj veći meri, i to nije nikakvo iznenađenje. Ovi ljudi su
zauzeti - imaju misiju!
Tekstovi su naravno na
norveškom, muzika je neki neprijatno nabudženi smuti-pa-prospi miks panka, hard
rocka i metala. Na prvu loptu, osvaja srčanost i silina. Mestimično pomisliš
“Hm, nije loše”, ali nikad ne dođe do pomućenja razuma, sirup je taman toliko
razvodnjen da bude po čaša soka za svako čeljade. Već na drugu, na terenu na
ostaje ama baš ništa osim malkice krvi i nešto više znoja. Presuda: Kvelertak
je bend bez supstance, i što se više trudi, dosada usled zjapeće idejne promaje
je sve veća. Kao i u slučaju recimo grupe Meshuggah, i pored najbolje volje ne
mogu da zamislim da neko ovo može sebi non-stop da vrti, deca se ne računaju
(tako sam i ja u tim godinama slušao prvi Korn; ne baš sjajan izbor, ali
svakako bolje nego npr. Oasis). A tržišno posmatrajući, i Hulk Hogan je zaradio
više od, na primer, Brucea Leeja.
Čitava scena podseća
kao kad dođete u goste na slavu – i ako vam preterano uslužni domaćini prepune
tanjir, niste u obavezi da jedete. Na trpezi pank/metal hibrida odvajkada je
bolje funkcionisao švedski sto: što bi ti iko išta servirao & nutkao te ako
možeš sam da se poslužiš (tu se negde kriju nerdolike veze hipstera i metal geekova,
kojih se obe strane deklarativno groze više nego crkva Nečastivog). U tome i
jeste poenta (a ujedno i
principijelno objašnjenje zašto su onomad braća Gallagher izvisila mnogo mnogo
pre nego što su se međ' sobom raskantali).
Umesto
pseudo-ekstravagantnog keteringa, založite se uz ledeno predjelo Hateful
Abandon, produžite uz Vhol i stoner-punk delikates sa ovogodišnjeg debija čupavih Bay Area skejtera Hot Lunch. Može da
prođe i sludgy Wolvhammer, crust odeljak Darkthrone opusa i završni LP legendi Amebix (Sonic Mass, 2011)
se podrazumevaju
kao tiha obaveza u jelovniku. Sve
to zalijte I Am Not What I Am (2011) benzinom grupe Young and in
the Way. Potpuno čađavi, u prašini i dimu, najslađe ostavljamo za kraj – japanski bend Parasite, čije ime EP albuma
iz 2011. Metal Punk Massacre ne ostavlja ni mrvu sumnje da je na njemu
poslužen isključivo trijumfalni karasevdah.
SLKTH: 5/ 10
Prvi Korn je klasik, bez obzira sto je iznedrio monstruma poznatog kao nu metal.
ReplyDelete