Mrak u svetlu
Old Apparatus volim već dugo. Skoro celu prošlu godinu. I tek sad sam se setio da bih mogao da pišem o njihova četiri, te, prošle godine, objavljena EP-ija, i risrčujući projekat shvatio sam da njima baš upravo ovih dana izlazi album na kome će biti izkompilirano najbolje sa ta četiri izdanja. Moj vam je savet da već sada prvo i jedino prionete na pronalaženje i preslušavanje EP-ijeva, jer u njihovom slučaju "more is always more".
Već na samom početku tog srčovanja zatekao me je težak smor koji je čak u jednom trenutku doveo u pitanje ovu recenziju. Otišao sam na vebsajt ovog benda i počeo da čitam tekst o Compendiumu i smorio se nad njihovim samoviđenjima poput "... they’ve deliberately worked out of the limelight, and consequently released some of the most ambitious and beautiful electronic music of the last few years" ili "releasing two highly praised singles that were some of the best sellers on the label". Od mog pritajenog očekivanja da članovi benda zapravo ne postoje, već da je muzika generisana dejstvovanjem dva medija za prizivanje duhova, svakako nisam očekivao da se srozam na ovaj nivo mas-market preporučivanja. A onda sam shvatio da me je link sa njihovog sajta odveo na stranicu njihovog distributera i da je tekst verovatno napisala neka indi-senzibilitetu još uvek nedovoljno priviknuta šaka jada, pa sam im delomično oprostio. I nastavio dalje.
Jer, vidite, za bend/ projekat kao što su Old Apparatus vizuelni deo predstave i imdiž (mogu biti/) jesu važni koliko i muzika. Ovo je muzika koja se sanja, a onda se o tim snovima ne snimaju filmovi, već saundtrak za njih. Ovo je muzika atmosfere. I to vrlo zajebane. Jer ne traži društvo. Jer nudi društvo. Mrak. Jer se provlači kroz najsitnije pore vašeg bića i obavija vas i stiska i stiska i ako slučajno za trenutak izgubite kontrolu može otvoriti ambis u vama. I skočiti u njega.
Ako ostavimo po strani period kada je kuga, baš kao danas ravnodušnost, hodala zemljom, muzika Old Apparatus deluje kao da nasleđuje gradove duhova koje su za sobom ostavili Massive Attack na Mezzanine, Burial na Untrue, etiketa Blackest Ever Black na skoro svim izdanjima, Dead Can Dance (tamo gde je njihov goth bio urban, a ne etno), moderni "klasičari" poput Williama Basinskog ili kompatriota mu sa Islanda poput Olafura Arnaldsa ili Johanna Johannssona.
Već sami omoti govore mnogo, zar ne? Da nemate pojma o čemu se radi, bez problema bi poverovali da su u pitanju neki konceptualni death (a kada kažem death, mislim i black) metalci ili nekakav post-industrial bend koji pokušava da se nadoveže na pomenuti Mezzanine. Muzika jeste death. Ali nije metal. A nije u redu ni da im sudbinu zapečatite time što ćete reći "Shackleton". Er smo se dogovorili oko toga?!!
Omiljeni od četiri EP-ija (svi objavljeni na njihovoj etiketi Sullen Tone) mi je prvoobjavljeni Derren. Na njemu su učestvovala sva četiri člana (i dalje anonimnog) kvarteta iz Istočnog Londona, dok su preostala tri EP-ija navodno realizovana od strane samo jednog od članova, eventualno dva. Ne znam da li je zajedničko prisustvo učinilo da upravo Derren zvuči najsunčanije i teško mi je da objasnim kako me baš to parčence sunca oduševilo najviše na mestu na kome sam došao da uživam u mraku. Valjda tako mora. Derren pokazuje kako dubstep (tj deathstep) može uspešno da paktira sa snenim notama chillwavea. A ako me utisak ne vara, ovde ima najviše vokala. I Paco De Lucia zvučećih gitara.
Priznajem, ostala tri EP-ija nije tako lako razlikovati. Deluju kao komad iste crne rupe. Istog, neprekinutog mračnog, eksperimentalnog instrumentala preko koga Smrt treba da baci svoje najbolje rime. Alfur (koji jedini ima pet tema) deluje najmanje organski, najmanje razigrano i najviše polaže na semplove i atmosferu. Harem, moj drugi najomiljeniji, zvuči kao da su ga osmislili unuci Dead Can Dance, naročito u fenomenalnoj paganstep vožnji Dourado. Realise isporučuje teme sa znatno punijim zvukom i aranžmanski agresivnijom postavkom. Ovde već možemo govoriti o uticaju tipičnih Warp bendova poput Boards Of Canada ili Plaid (dobro, i Aphexu!) i samim tim znatno mlitavijim ambicijama autora, ali u kombinaciji sa preostala tri izdanja ovaj neočekivano dobro pasuje i kompletira utisak o Old Apparatus kao o bendu/ projektu koji možda ne nudi najoriginalnije pute za post-elektroniku, ali uspešno usvaja i adaptira (meni) najintrigantnije trendove.
SELEKTAH: 9/ 8/ 9minus/ 8minus / 10
Old Apparatus volim već dugo. Skoro celu prošlu godinu. I tek sad sam se setio da bih mogao da pišem o njihova četiri, te, prošle godine, objavljena EP-ija, i risrčujući projekat shvatio sam da njima baš upravo ovih dana izlazi album na kome će biti izkompilirano najbolje sa ta četiri izdanja. Moj vam je savet da već sada prvo i jedino prionete na pronalaženje i preslušavanje EP-ijeva, jer u njihovom slučaju "more is always more".
Već na samom početku tog srčovanja zatekao me je težak smor koji je čak u jednom trenutku doveo u pitanje ovu recenziju. Otišao sam na vebsajt ovog benda i počeo da čitam tekst o Compendiumu i smorio se nad njihovim samoviđenjima poput "... they’ve deliberately worked out of the limelight, and consequently released some of the most ambitious and beautiful electronic music of the last few years" ili "releasing two highly praised singles that were some of the best sellers on the label". Od mog pritajenog očekivanja da članovi benda zapravo ne postoje, već da je muzika generisana dejstvovanjem dva medija za prizivanje duhova, svakako nisam očekivao da se srozam na ovaj nivo mas-market preporučivanja. A onda sam shvatio da me je link sa njihovog sajta odveo na stranicu njihovog distributera i da je tekst verovatno napisala neka indi-senzibilitetu još uvek nedovoljno priviknuta šaka jada, pa sam im delomično oprostio. I nastavio dalje.
Jer, vidite, za bend/ projekat kao što su Old Apparatus vizuelni deo predstave i imdiž (mogu biti/) jesu važni koliko i muzika. Ovo je muzika koja se sanja, a onda se o tim snovima ne snimaju filmovi, već saundtrak za njih. Ovo je muzika atmosfere. I to vrlo zajebane. Jer ne traži društvo. Jer nudi društvo. Mrak. Jer se provlači kroz najsitnije pore vašeg bića i obavija vas i stiska i stiska i ako slučajno za trenutak izgubite kontrolu može otvoriti ambis u vama. I skočiti u njega.
Ako ostavimo po strani period kada je kuga, baš kao danas ravnodušnost, hodala zemljom, muzika Old Apparatus deluje kao da nasleđuje gradove duhova koje su za sobom ostavili Massive Attack na Mezzanine, Burial na Untrue, etiketa Blackest Ever Black na skoro svim izdanjima, Dead Can Dance (tamo gde je njihov goth bio urban, a ne etno), moderni "klasičari" poput Williama Basinskog ili kompatriota mu sa Islanda poput Olafura Arnaldsa ili Johanna Johannssona.
Već sami omoti govore mnogo, zar ne? Da nemate pojma o čemu se radi, bez problema bi poverovali da su u pitanju neki konceptualni death (a kada kažem death, mislim i black) metalci ili nekakav post-industrial bend koji pokušava da se nadoveže na pomenuti Mezzanine. Muzika jeste death. Ali nije metal. A nije u redu ni da im sudbinu zapečatite time što ćete reći "Shackleton". Er smo se dogovorili oko toga?!!
Omiljeni od četiri EP-ija (svi objavljeni na njihovoj etiketi Sullen Tone) mi je prvoobjavljeni Derren. Na njemu su učestvovala sva četiri člana (i dalje anonimnog) kvarteta iz Istočnog Londona, dok su preostala tri EP-ija navodno realizovana od strane samo jednog od članova, eventualno dva. Ne znam da li je zajedničko prisustvo učinilo da upravo Derren zvuči najsunčanije i teško mi je da objasnim kako me baš to parčence sunca oduševilo najviše na mestu na kome sam došao da uživam u mraku. Valjda tako mora. Derren pokazuje kako dubstep (tj deathstep) može uspešno da paktira sa snenim notama chillwavea. A ako me utisak ne vara, ovde ima najviše vokala. I Paco De Lucia zvučećih gitara.
Priznajem, ostala tri EP-ija nije tako lako razlikovati. Deluju kao komad iste crne rupe. Istog, neprekinutog mračnog, eksperimentalnog instrumentala preko koga Smrt treba da baci svoje najbolje rime. Alfur (koji jedini ima pet tema) deluje najmanje organski, najmanje razigrano i najviše polaže na semplove i atmosferu. Harem, moj drugi najomiljeniji, zvuči kao da su ga osmislili unuci Dead Can Dance, naročito u fenomenalnoj paganstep vožnji Dourado. Realise isporučuje teme sa znatno punijim zvukom i aranžmanski agresivnijom postavkom. Ovde već možemo govoriti o uticaju tipičnih Warp bendova poput Boards Of Canada ili Plaid (dobro, i Aphexu!) i samim tim znatno mlitavijim ambicijama autora, ali u kombinaciji sa preostala tri izdanja ovaj neočekivano dobro pasuje i kompletira utisak o Old Apparatus kao o bendu/ projektu koji možda ne nudi najoriginalnije pute za post-elektroniku, ali uspešno usvaja i adaptira (meni) najintrigantnije trendove.
SELEKTAH: 9/ 8/ 9minus/ 8minus / 10
Realise najbolji. Kako ti se dopada novi BoC, ako sme da se pita?
ReplyDeletenisam još stigao da se pozabavim njime. ali cenim da će to meni biti bl(j)ah!
Deletepa i jeste tako nekako, preračunali se...
Delete