Verovatno najgora serija koju sam gledao ove godine
Ne znam da li bih o Top Of The Lake mislio drugačije (znači- bih) da je Jane Campion muško.
Shoot me!
Juče (spusti pogled) sam vam ispisao svoje prve optimistične utiske o ovoj seriji. U međuvremenu odgledao sam svih sedam epizoda i moram da priznam da pritisak koji je počeo da mi se diže već sa trećom epizodom nije prestao da raste uprkos mojim burnim upozorenjima ekranu da "ovako dalje ne može!".
U čemu je tvoj problem, Fridume, sa ovom predivnom australijskom serijom koju je čak i Petar Luković apostrofirao kao obaveznu TV lektiru?
Nisam uspeo da preživim (njuejdž) femino bulšit koji je Jane Campion (sa svojim mešovitim timom) nemilice tovarila na moja jadna, muška pleća. Ako ostavimo po strani radnju- svi ženski likovi su- ili žrtve ili borci za pravdu tačkazarez svi muški "strejt" likovi su ili počinioci zločina ili sluge okupatora ili, čak i kad su najbolji, imaju ozbiljne fleke u biografiji. Jedini nedvosmisleno dobar muškarac u čitavoj seriji je gej. Kada su stvari tako strateški raspoređene onda tu ima malo prostora za, meni, osobito dobru, autentičnu, originalnu, nikadviđenu dramu.
Dakle, a bitno mi je da to prihvatite, zamerka narečenom konceptu je estetska, a ne etička. Ultra me zabole za sliku koju Campion kreira o muškarcima. Svako ko je ikada video jedan Jelen Pivo spot ili članove svetog sinoda SPC zna da se radi o protuvama za koje bi kastracija i koncentracioni logori trebalo da budu jedini dozvoljeni oblik zabave. But, that's just me. O ženama imam nešto bolje mišljenje. A neke volim najviše na svetu.
Sledi salata razmišljanja, komentara i ozbiljnih spojlera. Jedete na sopstvenu odgovornost.
Osnovni zaplet u Top Of The Lake vrti se oko toga ko je silovao dvanestogodišnju devojčicu Tui, ćerku lokalnog krimosa i "vladara" gradića Laketop. Ona, nakon što detektivka, koja je tu na slučajnoj viziti iz Australije, registruje njen "slučaj", misteriozno nestaje u šumama i gorama iznad grada. Ne znamo gde je Tuina mama. Nema je. Detektivka koja radi na slučaju i sama je kao tinejdžerka bila silovana, od strane četiri druga muškarca, koja, ne znamo zašto, nije stigla sigurna ruka novozelandske pravde. Da stvari budu gore, a Campion tako pravi stvari, možda je njen sadašnji dečko bio taj koji ju je namestio ovoj četvorici. Bili su pijani tinejdžeri, i on i ona. Da stvari budu gore, detektivka nema oca. On se, navodno, udavio u jezeru. Mnogo, mnogo kasnije otkriće se da je (i) njen otac zapravo taj lokalni krimos, u tom trenutku n.1 osumnjičeni za silovanje Tui. Da stvari mogu da budu gore po jednu ženu znači da su gore samo po dve žene- detektivkina majka umire, i umre, od raka, do kraja serije. U rešavanju slučaja učestvuje još glavni detektiv u lokalnoj policijskoj stanici koji u-ne-toliko-neočekivanom-i-zapravo-jedinom-očekivanom-obrtu otkriva svoje pravo (zlo) lice. Tu su još krimosovi sinovi (poludivljaci), namazani advokat čija smrt, zajedno sa dokaznim materijalom ode u fejd kome se nismo nadali, i razni drugi policajci kojima je zajedničko da su, kada je u pitanju empatija za ženske probleme i nesreće, totalne svinje. I, da, upravo žene rade u nekoj vrsti preduzetničkog ropstva u krimosovoj kućnoj manufakturi ekstazija.
E, sad, da nam ovaj femino pamflet uvijen u prepoznatljiv realistički krimi prosede tipične britanske drame ne bi ostao samo na tome i ne daj bože propustio da prenese Campioninu poruku svim muškarcima i gledaocima sveta, ubačen je čitav jedan tvinpiksični (isprva se tako činilo, a zapravo je)/selogoribabasečešljogorični segment o nekakvom kampu za žene koji se postavlja na planinskom proplanku poznatom kao "Paradise" (dakle, mesto na kome žive (samo) žene pobegle od muškaraca koji su ih maltretirali zove se "raj"- toliko o suptilnosti poruke). Te žene, različitih sudbina i, rekao bih, poprilično različitih IQ-eva, sede tako u montažnim, "radničkim" kontejnerima i zgubidanišu nešto manje upadljivo nego učesnici Farme. Njima rukovodi i sa njima u njuejdž uanlajnerima komunicira gurujka Holy Hunter koja izgleda skoro kao sestra bliznakinja autorke serijala čime je vaspostavljen i taj ugao gledanja na Top Of The Lake kao Campionin i ne toliko alteregocentrični pogled na svet, a naročito onaj koji ispunjavaju muškarci. Ove žene (a to će potvrditi i potonji doseljenici poput Tui ili detektivke) sa muškarcima stižu do seksualnog zadovoljstva isključivo ako za njih plate ili ako se ono odmah potom pretvori u vrlo neprijatno maltretiranje. Prvobitna začudnost čitavog kampa, sa autističnom pojavom Hunterove vrlo brzo postaje isprazna NGO egzekucija u kojoj neko grca da kroz dubiozne replike nastupi kao prototip "native" ili paganskog vrača, što sem ako niste Jane Campion mora da bude veoma, veoma komično. Da ne kažem- smešno.
Mislim da je dosta od trilerozne potrage za Tui odnosno za njenim silovateljom odnosno raskirnkavanje čitavog krimogenog miljea Laketopa, kako u sadašnjosti tako i u prošlosti dato sa dosta pseudo-tenzije uz dosta praznog hoda (advokat, detektivkin momak, otpuštanje, pa vraćanje detektivke na posao, portret gej dečaka kao urbanog divljaka tj simbola "dečije muke" o kojoj se ne da progovoriti...), a bez produbljivanja karaktera. Ja razumem da je spasavanje Tui za detektivku (vreme je da pomenem Elizabeth Moss) bilo u isto vreme i spasavanje sebe od mračne prošlosti, ali ta veza je data dosta tvrdo i rekao bih da oba ženska lika nisu bila mnogo zainteresovana da na taj proces ukažu. Tui jednostavno nije glumila previše talentovana glumica, a Elizabeth Moss je imala problem da se odluči koju od brojnih ličnih, pa i profesionalnih, osveta želi da konfrontira svojoj profesionalnoj posvećenosti pravdi. Kako su i njeni odnosi, kao i odnosi drugih junakinja sa muškarcima, isključivo definisani "ja tarzan- a ti džejn žrtva" principom eventualna mogućnost da budemo "iznevereni" u pogledu kako toga kako ćemo stići do raspleta i kakav će on biti je sasvim nestala. A sa njom i bilo kakav miris i ukus drame.
Top Of The Lake je pamfletni pseudo triler do zuba uronjen u slatki privid da je jedino moguće, "pravedno" gledanje na svet ono koje nam je priuštila Jane Campion, dok se, paradokslano, u kontekstu imitiranja žanra poštuju stereotipi koje su stvorili muškarci. Koji možda nisu uvek poštovali žene, ali su svakako bili talentovaniji.
Ne znam da li bih o Top Of The Lake mislio drugačije (znači- bih) da je Jane Campion muško.
Shoot me!
Juče (spusti pogled) sam vam ispisao svoje prve optimistične utiske o ovoj seriji. U međuvremenu odgledao sam svih sedam epizoda i moram da priznam da pritisak koji je počeo da mi se diže već sa trećom epizodom nije prestao da raste uprkos mojim burnim upozorenjima ekranu da "ovako dalje ne može!".
U čemu je tvoj problem, Fridume, sa ovom predivnom australijskom serijom koju je čak i Petar Luković apostrofirao kao obaveznu TV lektiru?
Nisam uspeo da preživim (njuejdž) femino bulšit koji je Jane Campion (sa svojim mešovitim timom) nemilice tovarila na moja jadna, muška pleća. Ako ostavimo po strani radnju- svi ženski likovi su- ili žrtve ili borci za pravdu tačkazarez svi muški "strejt" likovi su ili počinioci zločina ili sluge okupatora ili, čak i kad su najbolji, imaju ozbiljne fleke u biografiji. Jedini nedvosmisleno dobar muškarac u čitavoj seriji je gej. Kada su stvari tako strateški raspoređene onda tu ima malo prostora za, meni, osobito dobru, autentičnu, originalnu, nikadviđenu dramu.
Dakle, a bitno mi je da to prihvatite, zamerka narečenom konceptu je estetska, a ne etička. Ultra me zabole za sliku koju Campion kreira o muškarcima. Svako ko je ikada video jedan Jelen Pivo spot ili članove svetog sinoda SPC zna da se radi o protuvama za koje bi kastracija i koncentracioni logori trebalo da budu jedini dozvoljeni oblik zabave. But, that's just me. O ženama imam nešto bolje mišljenje. A neke volim najviše na svetu.
Sledi salata razmišljanja, komentara i ozbiljnih spojlera. Jedete na sopstvenu odgovornost.
Osnovni zaplet u Top Of The Lake vrti se oko toga ko je silovao dvanestogodišnju devojčicu Tui, ćerku lokalnog krimosa i "vladara" gradića Laketop. Ona, nakon što detektivka, koja je tu na slučajnoj viziti iz Australije, registruje njen "slučaj", misteriozno nestaje u šumama i gorama iznad grada. Ne znamo gde je Tuina mama. Nema je. Detektivka koja radi na slučaju i sama je kao tinejdžerka bila silovana, od strane četiri druga muškarca, koja, ne znamo zašto, nije stigla sigurna ruka novozelandske pravde. Da stvari budu gore, a Campion tako pravi stvari, možda je njen sadašnji dečko bio taj koji ju je namestio ovoj četvorici. Bili su pijani tinejdžeri, i on i ona. Da stvari budu gore, detektivka nema oca. On se, navodno, udavio u jezeru. Mnogo, mnogo kasnije otkriće se da je (i) njen otac zapravo taj lokalni krimos, u tom trenutku n.1 osumnjičeni za silovanje Tui. Da stvari mogu da budu gore po jednu ženu znači da su gore samo po dve žene- detektivkina majka umire, i umre, od raka, do kraja serije. U rešavanju slučaja učestvuje još glavni detektiv u lokalnoj policijskoj stanici koji u-ne-toliko-neočekivanom-i-zapravo-jedinom-očekivanom-obrtu otkriva svoje pravo (zlo) lice. Tu su još krimosovi sinovi (poludivljaci), namazani advokat čija smrt, zajedno sa dokaznim materijalom ode u fejd kome se nismo nadali, i razni drugi policajci kojima je zajedničko da su, kada je u pitanju empatija za ženske probleme i nesreće, totalne svinje. I, da, upravo žene rade u nekoj vrsti preduzetničkog ropstva u krimosovoj kućnoj manufakturi ekstazija.
E, sad, da nam ovaj femino pamflet uvijen u prepoznatljiv realistički krimi prosede tipične britanske drame ne bi ostao samo na tome i ne daj bože propustio da prenese Campioninu poruku svim muškarcima i gledaocima sveta, ubačen je čitav jedan tvinpiksični (isprva se tako činilo, a zapravo je)/selogoribabasečešljogorični segment o nekakvom kampu za žene koji se postavlja na planinskom proplanku poznatom kao "Paradise" (dakle, mesto na kome žive (samo) žene pobegle od muškaraca koji su ih maltretirali zove se "raj"- toliko o suptilnosti poruke). Te žene, različitih sudbina i, rekao bih, poprilično različitih IQ-eva, sede tako u montažnim, "radničkim" kontejnerima i zgubidanišu nešto manje upadljivo nego učesnici Farme. Njima rukovodi i sa njima u njuejdž uanlajnerima komunicira gurujka Holy Hunter koja izgleda skoro kao sestra bliznakinja autorke serijala čime je vaspostavljen i taj ugao gledanja na Top Of The Lake kao Campionin i ne toliko alteregocentrični pogled na svet, a naročito onaj koji ispunjavaju muškarci. Ove žene (a to će potvrditi i potonji doseljenici poput Tui ili detektivke) sa muškarcima stižu do seksualnog zadovoljstva isključivo ako za njih plate ili ako se ono odmah potom pretvori u vrlo neprijatno maltretiranje. Prvobitna začudnost čitavog kampa, sa autističnom pojavom Hunterove vrlo brzo postaje isprazna NGO egzekucija u kojoj neko grca da kroz dubiozne replike nastupi kao prototip "native" ili paganskog vrača, što sem ako niste Jane Campion mora da bude veoma, veoma komično. Da ne kažem- smešno.
Mislim da je dosta od trilerozne potrage za Tui odnosno za njenim silovateljom odnosno raskirnkavanje čitavog krimogenog miljea Laketopa, kako u sadašnjosti tako i u prošlosti dato sa dosta pseudo-tenzije uz dosta praznog hoda (advokat, detektivkin momak, otpuštanje, pa vraćanje detektivke na posao, portret gej dečaka kao urbanog divljaka tj simbola "dečije muke" o kojoj se ne da progovoriti...), a bez produbljivanja karaktera. Ja razumem da je spasavanje Tui za detektivku (vreme je da pomenem Elizabeth Moss) bilo u isto vreme i spasavanje sebe od mračne prošlosti, ali ta veza je data dosta tvrdo i rekao bih da oba ženska lika nisu bila mnogo zainteresovana da na taj proces ukažu. Tui jednostavno nije glumila previše talentovana glumica, a Elizabeth Moss je imala problem da se odluči koju od brojnih ličnih, pa i profesionalnih, osveta želi da konfrontira svojoj profesionalnoj posvećenosti pravdi. Kako su i njeni odnosi, kao i odnosi drugih junakinja sa muškarcima, isključivo definisani "ja tarzan- a ti džejn žrtva" principom eventualna mogućnost da budemo "iznevereni" u pogledu kako toga kako ćemo stići do raspleta i kakav će on biti je sasvim nestala. A sa njom i bilo kakav miris i ukus drame.
Top Of The Lake je pamfletni pseudo triler do zuba uronjen u slatki privid da je jedino moguće, "pravedno" gledanje na svet ono koje nam je priuštila Jane Campion, dok se, paradokslano, u kontekstu imitiranja žanra poštuju stereotipi koje su stvorili muškarci. Koji možda nisu uvek poštovali žene, ali su svakako bili talentovaniji.
No comments:
Post a Comment