Twilight Saga: Zombies
Imam utisak da sam vam previše otkrio podnaslovom, a?
Warm Bodies je četvrti film Jonathana Levinea (50-50, The Whackness). Rađen je po romanu Isaaca Mariona koji, sudeći prema filmu (roman nisam čitao) ima ozbiljne namere da se publici koja tek treba da dobije prvu menstruaciju nametne kao talentovani unuk sestara Bronte.
Bilo je samo pitanje dana kada će nam (nikad popularniji) zombiji stići i u ovom obliku- tinejdž ljubavne priče koja bez problema puca na to da bude legitimna interpretacija Shakespeareove tragedije "Romeo i Julija". O, da.
Nije teško pretpostaviti (ima li neko da potvrdi?) da u Marionovom romanu unutrašnji monolog glavnog junaka, tinejdžera "R"-a (Nicholas Hoult iz Skins), deluje daleko prirodnije, baš kao i dočaravanje nemuštih konverzacija između zombija. U filmu, čak i unutar samovaspostavljene logike, nije jasno kako možemo da slutimo unutrašnje misli nekoga ko praktično obitava na sećanjima žrtava čiji je mozak pojeo i ko ima ozbiljne prepreke da se seti ko je & odakle je. Daleko sumanutije izgleda rudimentarni dijalog zombija, koji čak i kad savladaju zaboravljene reči i "raspričaju se" deluje kao razgovor dva Rusa na engleskom u nekom B-filmu. Pored toga, Levine po ko zna koji put reprizira tezu da su zombiji metafora "zombija" koji su se u modernom svetu otuđili jedni od drugih i sada bauljaju, zaokupljeni svojim wi-fi gedžetima, nesvesni postojanja ljudi oko sebe. Ta teza postaje naročito nepotrebna s obzirom da iz iste "ekipe" dolaze i (dobri) ljudi i (zli) zombiji (koji posle postanu dobri) i (stvarno zli) zombiji-skeleti (koji su neka vrsta besmislom i depresijom samoizjedenih zombija od kojih su ostale samo kost&koža).
U takvom okruženju "R" nekakvim samoizazvanim proviđenjem (nazovimo ga "ljubavlju") odlučuje da spasi Julie od napada njegovih kolega zombija sa kojima, inače, bleji unutar aerodromske zgrade (nije jasno zašto zombiji ne odu odatle, odnosno šta ih drži na tom mestu). Julie dolazi sa njim u njegov "privatizovani" avion u kome on sakuplja artefakte "života" i sluša ploče. Julie je, inače, ćerka "guvernera" (prema Walking Dead) obližnjeg grada koji rukovodi odbranom od zombija (igra ga abnormalno dosadni John Malkovich). Kako se Julie i "R" zbližuju, tako on postaje sve ljudskiji, a prizor njih dvoje ostaviće prosvetljujući utisak i na druge zombije i pobuditi humanost u njima. Zajednička borba protiv zombie-skeletora ujedinjuje ih i još više ubrzava njihovu transformaciju iz zombija natrag u ljude.
U prvom delu filma imamo bozastu ljubavnu pričicu koja se svodi na tvajlajt-tip viteškog spasavanja "male" koji s obzirom na kontekst (aerodrom, zombiji, post-apokalipsa) deluje začuđujuće bledo i neinspirativno realizovano ("R" uči da vozi Z4 u prepoznatljivom gas-gočnica komičnom klišeu), dok u drugom delu stvari postaju još gore. Bedna animacija "skeletor"-zombija na stranu, udruživanje ljudi i zombija vizuelno podseća na seting serije Falling Skies, ali sadržajem deluje kao da se iz sve snage trudilo da se iz "filma za devojčice" ne pretegne u "film za dečake". I tu ne mislim da su devojčice glupe, a dečaci postavljaju pitanja, već da "to, malo ratovanja" nije smelo da pokvari romansu.
Poruka je plemenita. Kao intervencija na templejt zombija teza o tome da ih ljubav ponovo može učiniti ljudima je lepa i efektna, ali Warm Bodies ne uspeva da bude ni malo više od tinejdžerskog filmića koji poput after-50s-Madonne traži sve načine da se prilagodi aktuelnim trendovima. Šteta što mu je to i bila ambicija.
Ah, da zombiji su slipvokeri dok ne nanjuše plen, a onda su sprinteri. Za razliku od "skeletor"-zombija koji se kreću kao marsovci u filmu Mars Attacks. Eat that, logiko!
SELEKTAH: 3plus/ 10
Imam utisak da sam vam previše otkrio podnaslovom, a?
Warm Bodies je četvrti film Jonathana Levinea (50-50, The Whackness). Rađen je po romanu Isaaca Mariona koji, sudeći prema filmu (roman nisam čitao) ima ozbiljne namere da se publici koja tek treba da dobije prvu menstruaciju nametne kao talentovani unuk sestara Bronte.
Bilo je samo pitanje dana kada će nam (nikad popularniji) zombiji stići i u ovom obliku- tinejdž ljubavne priče koja bez problema puca na to da bude legitimna interpretacija Shakespeareove tragedije "Romeo i Julija". O, da.
Nije teško pretpostaviti (ima li neko da potvrdi?) da u Marionovom romanu unutrašnji monolog glavnog junaka, tinejdžera "R"-a (Nicholas Hoult iz Skins), deluje daleko prirodnije, baš kao i dočaravanje nemuštih konverzacija između zombija. U filmu, čak i unutar samovaspostavljene logike, nije jasno kako možemo da slutimo unutrašnje misli nekoga ko praktično obitava na sećanjima žrtava čiji je mozak pojeo i ko ima ozbiljne prepreke da se seti ko je & odakle je. Daleko sumanutije izgleda rudimentarni dijalog zombija, koji čak i kad savladaju zaboravljene reči i "raspričaju se" deluje kao razgovor dva Rusa na engleskom u nekom B-filmu. Pored toga, Levine po ko zna koji put reprizira tezu da su zombiji metafora "zombija" koji su se u modernom svetu otuđili jedni od drugih i sada bauljaju, zaokupljeni svojim wi-fi gedžetima, nesvesni postojanja ljudi oko sebe. Ta teza postaje naročito nepotrebna s obzirom da iz iste "ekipe" dolaze i (dobri) ljudi i (zli) zombiji (koji posle postanu dobri) i (stvarno zli) zombiji-skeleti (koji su neka vrsta besmislom i depresijom samoizjedenih zombija od kojih su ostale samo kost&koža).
U takvom okruženju "R" nekakvim samoizazvanim proviđenjem (nazovimo ga "ljubavlju") odlučuje da spasi Julie od napada njegovih kolega zombija sa kojima, inače, bleji unutar aerodromske zgrade (nije jasno zašto zombiji ne odu odatle, odnosno šta ih drži na tom mestu). Julie dolazi sa njim u njegov "privatizovani" avion u kome on sakuplja artefakte "života" i sluša ploče. Julie je, inače, ćerka "guvernera" (prema Walking Dead) obližnjeg grada koji rukovodi odbranom od zombija (igra ga abnormalno dosadni John Malkovich). Kako se Julie i "R" zbližuju, tako on postaje sve ljudskiji, a prizor njih dvoje ostaviće prosvetljujući utisak i na druge zombije i pobuditi humanost u njima. Zajednička borba protiv zombie-skeletora ujedinjuje ih i još više ubrzava njihovu transformaciju iz zombija natrag u ljude.
U prvom delu filma imamo bozastu ljubavnu pričicu koja se svodi na tvajlajt-tip viteškog spasavanja "male" koji s obzirom na kontekst (aerodrom, zombiji, post-apokalipsa) deluje začuđujuće bledo i neinspirativno realizovano ("R" uči da vozi Z4 u prepoznatljivom gas-gočnica komičnom klišeu), dok u drugom delu stvari postaju još gore. Bedna animacija "skeletor"-zombija na stranu, udruživanje ljudi i zombija vizuelno podseća na seting serije Falling Skies, ali sadržajem deluje kao da se iz sve snage trudilo da se iz "filma za devojčice" ne pretegne u "film za dečake". I tu ne mislim da su devojčice glupe, a dečaci postavljaju pitanja, već da "to, malo ratovanja" nije smelo da pokvari romansu.
Poruka je plemenita. Kao intervencija na templejt zombija teza o tome da ih ljubav ponovo može učiniti ljudima je lepa i efektna, ali Warm Bodies ne uspeva da bude ni malo više od tinejdžerskog filmića koji poput after-50s-Madonne traži sve načine da se prilagodi aktuelnim trendovima. Šteta što mu je to i bila ambicija.
Ah, da zombiji su slipvokeri dok ne nanjuše plen, a onda su sprinteri. Za razliku od "skeletor"-zombija koji se kreću kao marsovci u filmu Mars Attacks. Eat that, logiko!
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment