PONI HOAX - A State Of War (Pan European)

Ovaj album sadrži više konfliktnih emocija nego neudata tridesetogodišnjakinja

Iako se njihovim istoimenim debijem (iz 2006.) nisam pozabavio već duži niz godina čini mi se da im je ovo najbolji album. Da su Blur postali Franz Ferdinand to možda i ne bi bilo tako bitno i za vas ostale.

FUCK YOU, I'M YOUNG@HEART!

Poni Hoax zvuče kao Talking Heads, za neke, potencijalno manje zahtevne, današnje hipstere. Lakoća je tu, ali je promišljena. Baš kao i dah zlatnih post-new wave vremena (prigušeni reggae u Winter Seal, recimo).

Na momente, na tužne momente, podsećaju i na The National. Srećom ta vrsta pseudo-ozbiljnosti ne prevagne. Često. Jer na, srećom vrlo retke, momente zazvuče i kao Editors nekada.

Inače, ovo je vrlo veseo bend. Dečački poput Blur, još uvek ne potpuno "came out" kao Franz Ferdinand.

Imaju čak i jednu pesmu koja se zove Young Americans i zvuči kao Bowie(jeva Young Americans). Bez blama i sa srcem na pravom mestu.

Slušam ovaj album već danima i smutila su mi se svi ti utisci i tu smućenost vam direktno prenosim.

Ovo je jedan letnji album. Za moj ili vaš KST svejedno. Za devojčice i dečake od dvadesetak godina koji samo što su izgubili... "edge". Da se neko u LCD Soundsystem stvarno zabavljao moglo je to i ovako (pada mi na pamet da bi ljudi mogli da steknu pogrešan utisak da ja imam mnogo toga protiv LSD SS, a nemam. Ponekad su mi čak povod za skretanje sa teme).

Poni Hoax su Francuzi. Hvala obrezanom penisu pa to ne znači da su kao Phoenix! Ali znači da umeju sa suncem, kao i Daft Punk.

Ima ih petoro i upoznali su se na pariškom Konzervatorijumu.

Imaju dva albuma, debi i Images Of Sigrid (iz 2008.), najveći hit u karijeri im je singl Budapest na kome gostuje/ peva Olga Kouklaki (koju možda (prepo)znaju oni u intimnijim vezama sa francuskim elektro/house popom). I prilično sam siguran da ih vrtim u Moć veštica od kada su se pojavili. 

FUCK YOU, I WAS THERE!

Iako raznovrstan, mislim da je A State of War najkompaktniji Poni Hoax album. Iako su i dalje tu, dve klavijature koje su vukle njihov zvuk ka plesnijim, electro strukturama sada kao da su povile glavu i pristale da se stave u službu stadijumskijog, Coldplay rocka- sve, naravno, u okvirima pomenutih referenci. Pretenzije na "veliki zvuk" su veće, iako je seme i dalje sa opskurni(jih) polja. A i sklonost ka brejkovima i samodeushićenizaciji je primetna.

Ovo su pesme uz koje se da voziti automobil (čak i bez spuštenog krova), uz koji se može skakati (u vodu ili po zemlji), prisećati najvećih hitova Blur i/ili Jean Michele Jarrea (There's Nothing Left For You Here) i živeti u ubeđenju da je melanholija stanje duha koje nas, ipak, odvaja od drugih. Poseban doživljaj za ovo poslednje rečeno priuštiće vam Nightclubbing disko balada Life In A New Motion. Bowie je nekada pravio ovakve stvari, a posle njega Pet Shop Boys, a posle toga sam porastao i mazohizam iz dokolice postao je neizbežna realnost. Zato dobro razumem. Zato ćete i vi.

Na kraju bih da spomenem Leaving Home Again. Jebote kakva stvar! Još ako imate muda (unlike me) da skačete sa padobranom... Sedamdesete, osamdesete, devedesete, nulte, post-nulte, sve na jednom mestu. Dodajte Get Lucky i letu ne treba treća pesma.

SELEKTAH: 8plus/ 10