Da li živite u bajci ili bajka živi u vama? I ko ima veće šanse da preživi?
Pre Before Midnight sam, s obzirom da ljubljena Žozefina nije gledala ranije delove, reprizirao i Sunrise i Sunset.
Ima na početku Sunseta, kada Jessie razgovara sa novinarima povodom izdavanja svoje knjige (o događajima iz prvog nastavka trilogije), jedan deo u kome on odgovarajući na pitanje da li su se glavni junaci ponovo sreli, nakon ambivalentnog završetka romana, kaže da je odgovor na to pitanje na čitaocu tj na njegovom romantičnom odn. ciničnom doživljaju sveta. U suštini, to važi za prihvatanje čitave trilogije.
BEFORE SUNRISE. To je onaj u kome se Jessie i Celine upoznaju u vozu za Beč i provedu deo dana i celu noć, sve do jutra, kružeći gradom. To je bio film. O mogućnosti ultimativne romanse. Ethan Hawke i Julie Delpy stvarno su bili skoro-vršnjaci glavnih junaka (on je imao 25, ona 26 godina). I film je, baš kao i čitava trilogija, već tada uveliko uživao u njihovim ličnim iskustvima i potom sprovedenim improvizacijama. Zamislite da sretnete osobu koja vam toliko prija i u koju se toliko zaljubite da vam se čini da biste mogli sa njom da provedete ceo život, a onda dolazi jutro (buđenje!) koje vas razdvaja za ceo život. Jessie i Celine su svesni toga i njihova (samo)propitivanja prave esej na temu ljubavi i romanse koji će potom biti eksploatisan u narednim nastavcima. U svakom sledećem sve više, rekao bih. Before Sunrise bio je romantična komedija "za pametne" s obzirom da su glavni akteri umešno bili zaokupljeni i pitanjima bitka, i estetike i tek utvrđenom vezom na način koji imponuje, a ne vređa. I što je najbitnije bili su vrlo spontani i simpatični u svemu tome.
BEFORE SUNSET. To je onaj u kome se Jessie i Celine sreću u Parizu nakon njegove promocije knjige i provede zajedno par sati pre njegovog povratka u Ameriku. To je bio jedan zanimljiv razgovor, pre nego film, s obzirom da glavni junaci, skoro u neprekinutom kadru, hodaju od knjižare do Celineinog stana i pričaju. Before Sunset je bio esej, bavljenje događajima prošlim, njihovim reperkusijama na 9 godina (!) koje su u međuvremenu prošle i na osećanja koja se nisu povukla. Na nivou "neverovatnosti" on je još veća romantična fantazija od prvog dela, jer ljubavnicima nudi "drugu šansu" i pokazuje im da "osećanja jednog leta" ipak nisu bila samo to. On još više intrigira cinike, jer pokazuje da može još romantičnije, ali neuvredljivo i po inteligenciju i po naša osećanja. On testira naše junake, baš koliko i nas. On testira smisao čitave "before" postavke. Ali i nas. A šta ako je moguće?
BEFORE MIDNIGHT. To je onaj u kome su Jessie i Celine u vezi (i dalje nevenčanoj), imaju osmogodišnje bliznakinje, žive zajedno u Parizu i letuju kod Jessiejevog prijatelja, u Grškoj (mama mia!). To je i film i esej. Podjednako manjkav na oba fronta i podjednako intrigantan. Za razliku od prethodnih nastavaka, pre nego što Jessie i Celine krenu u "šetnju" tokom koje se sve dešava, imamo čitav set različitih motiva, koji mi nisu legli onoliko spontano kao pre. Mislim da je Linklater nepotrebno nagazio "diskusiju" da bi pripremio komplesniji teren za turbulenciju u koju će upasti glavni junaci. S jedne strane, Jessiejeva razmišljanja o temi svog sledećeg romana u društvu dvojice Grka (pisca i, ako sam dobro razumeo, majstora za bicikle) kroz priču o ljudima koji imaju poremećaje u percepciji stvarnosti (pamte sve detalje, zaboravljaju stvari...) zapravo se metaforično bavi hendikepima veze u kojoj neko sve predobro pamti, a neko olako zaboravlja. Ali, stvari bivaju najslabije tokom oproštajnog ručka, kada generacije različitih ljubavnika pričaju o svojim iskustvima, otvarajući našim junacima mogućnosti gledanja na stvari. A čitavu scenu krasi i jedna i scenaristički i glumački bedna improvizacija od strane Celine koja dočarava kako plavuša muva Jessieja.
Dramski seting Before Midnight je sledeći: Jessie ima grižu savesti što je propustio ključne godine u odrastanju svoga sina (koji živi sa majkom u Americi) i razmišlja o tome da se sa porodicom preseli u Čikago i bude dostupan ovome tokom srednje škole. Celine, s druge strane, ima priliku da radi na projektu koji bi bio najveći u njenoj eco-friendly karijeri i nimalo se ne raduje pomisli da bi mogla da ode u Ameriku. Simbolično, poslednji je dan njihovog francuskog godišnjeg odmora od (ahoj!) ŠEST nedelja i njih dvoje zahvaljujući ljubaznosti svojih domaćina dobijaju na poklon noć samo za sebe u obližnjem hotelu (što sve deluje isforsirano i dramski i s aspekta logike).
Jessie i Celine jesu ljudi "od razgovora", ali u prethodna dva filma događaj koji ih je povezao obezbedio je opravdanje za zgusnutost i selekciju tema. Iako ovde postoji novouvedena pretnja Jessiejevim razmišljanjem na temu preseljenja u Ameriku, ona je dosta nespretno postala okidač za more stvari koje su proključale iz njihovog "bračnog" lonca. Mislim da je film trebalo da počne od trenutka kada njih dvoje odlaze u "svojih pet minuta", sa minimalno predočenom situacijom na terenu (bliznakinje, Jessiejev sin), bez "grka" sa različitim životnim perspektivama, najviše zbog toga što mi imamo svoje, a zanimaju nas samo Jessiejeve i Celineine.
Iako su Jessie i Celine i "živi ljudi" (zahvaljujući doprinosu glumaca koji ih tumače), oni su u izvesnoj meri i tipovi (muški i ženski, umetnici, intelektualci...) od kojih znamo šta očekujemo, ali Linklater dopušta da mu taj uvodni deo, u kome su Jessie i Celine predstavnici određenih ideja tj interpretatori različitih koncepata, previše liči na prvi deo, a tokom posete onoj pravoslavnoj crkvici nosi čak notu više radikalnosti nego što bi se očekivalo. Sve nekako deluje kao da je to bio neki zacrtani "before-ovski" set koji mora da se ispoštuje pre nego što dođemo na front na kome se sada vode i drugačije bitke i drugačijim sredstvima.
Evo par činjenica pre nego što podvučem crtu: Jessie je startovao Celine, on je predložio da izađu u Beču i provedu dan, on je predložio da se nađu za 6 meseci, on se pojavio na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme, ona se pojavila na njegovoj promociji knjige, on je pomerao odlazak na aerodrom... I u Before Midnight Linklater, planirano ili neplanirano, čini da Jessie ispada "razumniji" član posade i zapravo njen čvršći stub. Jessie je taj koji se bori za njihovu ljubav i koji je, čini se od početka, percipira u njenim najoptimalnijim uslovima za preživljavanje. Ako je Celine u prvom delu imala razloga da ne veruje u stvari, u drugom da bude pritisnuta razlozima da poveruje, u trećem delu ona deluje skoro neprijateljski spram mogućnosti da je Jessie ljubav njenog života i da tako treba da izgleda ljubav (njenog života). Možda su to promene koje donosi vreme, a možda su to nekakvi ekstremni stepeni razvoja njihovih ličnosti. Bez ljutnje, ali Ethan Hawkeov Jessie je izgledao kao seljače dobrog srca, sa neskrivenom servilnošću kada je Jessie u pitanju. I, očekivano, kada igranje te uloge preti da prestane u Celinei se budi sve najgore.
Ta poslednja maršruta njihove veze nosi prepoznatljive motive "role-playa" koji su bili motiv i prethodnih nastavaka, opet je tu scenografija koja je tu hiljadama godina, opet se neko večno vreme sudara sa nekim vrlo izvesnim, opet se kalkuliše onim šta bi bilo kad bi bilo, i nekako se opet Jessie bori za Celine.
Before trilogija je romantični set za cinike u kojima ima dozica romantičnosti koja se može aktivirati pravilnom upotrebom. Teško je odvojiti filmskost od esejičnosti, naročito u trećem delu i naročito sa trećim delom. Rekao bih da svaki od filmova želi da pokaže da je romansa moguća, samo da se i za nju treba (iz)boriti i da ta (diskusiona) borba ne kvari njeno postojanje.
Ne treba zanemariti ni unikatnost ovog projekta, činjenice da su dvoje ljudi (plus Linklater) isporučili deo sebe na po devet godina (1995., 2004., 2013.) i da Before trilogija i na nivou filmskog projekta predstavlja zanimljivo bavljenje ne samo junacima, već i glumcima, i svima njima kao scenaristima i rediteljima filma. Sunce kao izvor života takođe ima simboličku ulogu, u prvom delu stvari završavaju kad se ono pojavi, u drugom se nastavljaju kada ono zađe, u trećem par prolazi kroz neku vrstu privatne eklipse dok njega ne nema (i čak sačekuje njegov potpuni zalazak najavljujući mogućnost sopstvenog kraja). U Before Midnight junaci iz jednog otvorenog prostora grčkog juga lagano stižu u klaustrofobični prostor hotelske sobe i nemaju gde, do da se frontalno sudare svom silinom. Sve dok ne izađu napolje i ne najave novu šetnju/e... U izvesnoj meri, Before Midnight je baš kao i romantična komedija u poslednjih dvadesetak godina prešao put od čudesnog preko "realističkijeg" do trenutnog nivoa kada je ženskim junacima "dozvoljeno" da se ponašaju kao muškarci, pa tako i Celine u ovom delu u nekoliko navrata izlazi pred nas sa eksplicitnošću koje do sada nije bilo u serijalu, pojačavajući osećaj da je Before Midnight realistički blizanac Before Sunrise, i zapravo prelaženje istog puta, samo drugim sredstvima.
čitava trilogija: 10/ 10
Before Midnight: 8/ 10
Pre Before Midnight sam, s obzirom da ljubljena Žozefina nije gledala ranije delove, reprizirao i Sunrise i Sunset.
Ima na početku Sunseta, kada Jessie razgovara sa novinarima povodom izdavanja svoje knjige (o događajima iz prvog nastavka trilogije), jedan deo u kome on odgovarajući na pitanje da li su se glavni junaci ponovo sreli, nakon ambivalentnog završetka romana, kaže da je odgovor na to pitanje na čitaocu tj na njegovom romantičnom odn. ciničnom doživljaju sveta. U suštini, to važi za prihvatanje čitave trilogije.
BEFORE SUNRISE. To je onaj u kome se Jessie i Celine upoznaju u vozu za Beč i provedu deo dana i celu noć, sve do jutra, kružeći gradom. To je bio film. O mogućnosti ultimativne romanse. Ethan Hawke i Julie Delpy stvarno su bili skoro-vršnjaci glavnih junaka (on je imao 25, ona 26 godina). I film je, baš kao i čitava trilogija, već tada uveliko uživao u njihovim ličnim iskustvima i potom sprovedenim improvizacijama. Zamislite da sretnete osobu koja vam toliko prija i u koju se toliko zaljubite da vam se čini da biste mogli sa njom da provedete ceo život, a onda dolazi jutro (buđenje!) koje vas razdvaja za ceo život. Jessie i Celine su svesni toga i njihova (samo)propitivanja prave esej na temu ljubavi i romanse koji će potom biti eksploatisan u narednim nastavcima. U svakom sledećem sve više, rekao bih. Before Sunrise bio je romantična komedija "za pametne" s obzirom da su glavni akteri umešno bili zaokupljeni i pitanjima bitka, i estetike i tek utvrđenom vezom na način koji imponuje, a ne vređa. I što je najbitnije bili su vrlo spontani i simpatični u svemu tome.
BEFORE SUNSET. To je onaj u kome se Jessie i Celine sreću u Parizu nakon njegove promocije knjige i provede zajedno par sati pre njegovog povratka u Ameriku. To je bio jedan zanimljiv razgovor, pre nego film, s obzirom da glavni junaci, skoro u neprekinutom kadru, hodaju od knjižare do Celineinog stana i pričaju. Before Sunset je bio esej, bavljenje događajima prošlim, njihovim reperkusijama na 9 godina (!) koje su u međuvremenu prošle i na osećanja koja se nisu povukla. Na nivou "neverovatnosti" on je još veća romantična fantazija od prvog dela, jer ljubavnicima nudi "drugu šansu" i pokazuje im da "osećanja jednog leta" ipak nisu bila samo to. On još više intrigira cinike, jer pokazuje da može još romantičnije, ali neuvredljivo i po inteligenciju i po naša osećanja. On testira naše junake, baš koliko i nas. On testira smisao čitave "before" postavke. Ali i nas. A šta ako je moguće?
BEFORE MIDNIGHT. To je onaj u kome su Jessie i Celine u vezi (i dalje nevenčanoj), imaju osmogodišnje bliznakinje, žive zajedno u Parizu i letuju kod Jessiejevog prijatelja, u Grškoj (mama mia!). To je i film i esej. Podjednako manjkav na oba fronta i podjednako intrigantan. Za razliku od prethodnih nastavaka, pre nego što Jessie i Celine krenu u "šetnju" tokom koje se sve dešava, imamo čitav set različitih motiva, koji mi nisu legli onoliko spontano kao pre. Mislim da je Linklater nepotrebno nagazio "diskusiju" da bi pripremio komplesniji teren za turbulenciju u koju će upasti glavni junaci. S jedne strane, Jessiejeva razmišljanja o temi svog sledećeg romana u društvu dvojice Grka (pisca i, ako sam dobro razumeo, majstora za bicikle) kroz priču o ljudima koji imaju poremećaje u percepciji stvarnosti (pamte sve detalje, zaboravljaju stvari...) zapravo se metaforično bavi hendikepima veze u kojoj neko sve predobro pamti, a neko olako zaboravlja. Ali, stvari bivaju najslabije tokom oproštajnog ručka, kada generacije različitih ljubavnika pričaju o svojim iskustvima, otvarajući našim junacima mogućnosti gledanja na stvari. A čitavu scenu krasi i jedna i scenaristički i glumački bedna improvizacija od strane Celine koja dočarava kako plavuša muva Jessieja.
Dramski seting Before Midnight je sledeći: Jessie ima grižu savesti što je propustio ključne godine u odrastanju svoga sina (koji živi sa majkom u Americi) i razmišlja o tome da se sa porodicom preseli u Čikago i bude dostupan ovome tokom srednje škole. Celine, s druge strane, ima priliku da radi na projektu koji bi bio najveći u njenoj eco-friendly karijeri i nimalo se ne raduje pomisli da bi mogla da ode u Ameriku. Simbolično, poslednji je dan njihovog francuskog godišnjeg odmora od (ahoj!) ŠEST nedelja i njih dvoje zahvaljujući ljubaznosti svojih domaćina dobijaju na poklon noć samo za sebe u obližnjem hotelu (što sve deluje isforsirano i dramski i s aspekta logike).
Jessie i Celine jesu ljudi "od razgovora", ali u prethodna dva filma događaj koji ih je povezao obezbedio je opravdanje za zgusnutost i selekciju tema. Iako ovde postoji novouvedena pretnja Jessiejevim razmišljanjem na temu preseljenja u Ameriku, ona je dosta nespretno postala okidač za more stvari koje su proključale iz njihovog "bračnog" lonca. Mislim da je film trebalo da počne od trenutka kada njih dvoje odlaze u "svojih pet minuta", sa minimalno predočenom situacijom na terenu (bliznakinje, Jessiejev sin), bez "grka" sa različitim životnim perspektivama, najviše zbog toga što mi imamo svoje, a zanimaju nas samo Jessiejeve i Celineine.
Iako su Jessie i Celine i "živi ljudi" (zahvaljujući doprinosu glumaca koji ih tumače), oni su u izvesnoj meri i tipovi (muški i ženski, umetnici, intelektualci...) od kojih znamo šta očekujemo, ali Linklater dopušta da mu taj uvodni deo, u kome su Jessie i Celine predstavnici određenih ideja tj interpretatori različitih koncepata, previše liči na prvi deo, a tokom posete onoj pravoslavnoj crkvici nosi čak notu više radikalnosti nego što bi se očekivalo. Sve nekako deluje kao da je to bio neki zacrtani "before-ovski" set koji mora da se ispoštuje pre nego što dođemo na front na kome se sada vode i drugačije bitke i drugačijim sredstvima.
Evo par činjenica pre nego što podvučem crtu: Jessie je startovao Celine, on je predložio da izađu u Beču i provedu dan, on je predložio da se nađu za 6 meseci, on se pojavio na dogovorenom mestu u dogovoreno vreme, ona se pojavila na njegovoj promociji knjige, on je pomerao odlazak na aerodrom... I u Before Midnight Linklater, planirano ili neplanirano, čini da Jessie ispada "razumniji" član posade i zapravo njen čvršći stub. Jessie je taj koji se bori za njihovu ljubav i koji je, čini se od početka, percipira u njenim najoptimalnijim uslovima za preživljavanje. Ako je Celine u prvom delu imala razloga da ne veruje u stvari, u drugom da bude pritisnuta razlozima da poveruje, u trećem delu ona deluje skoro neprijateljski spram mogućnosti da je Jessie ljubav njenog života i da tako treba da izgleda ljubav (njenog života). Možda su to promene koje donosi vreme, a možda su to nekakvi ekstremni stepeni razvoja njihovih ličnosti. Bez ljutnje, ali Ethan Hawkeov Jessie je izgledao kao seljače dobrog srca, sa neskrivenom servilnošću kada je Jessie u pitanju. I, očekivano, kada igranje te uloge preti da prestane u Celinei se budi sve najgore.
Ta poslednja maršruta njihove veze nosi prepoznatljive motive "role-playa" koji su bili motiv i prethodnih nastavaka, opet je tu scenografija koja je tu hiljadama godina, opet se neko večno vreme sudara sa nekim vrlo izvesnim, opet se kalkuliše onim šta bi bilo kad bi bilo, i nekako se opet Jessie bori za Celine.
Before trilogija je romantični set za cinike u kojima ima dozica romantičnosti koja se može aktivirati pravilnom upotrebom. Teško je odvojiti filmskost od esejičnosti, naročito u trećem delu i naročito sa trećim delom. Rekao bih da svaki od filmova želi da pokaže da je romansa moguća, samo da se i za nju treba (iz)boriti i da ta (diskusiona) borba ne kvari njeno postojanje.
Ne treba zanemariti ni unikatnost ovog projekta, činjenice da su dvoje ljudi (plus Linklater) isporučili deo sebe na po devet godina (1995., 2004., 2013.) i da Before trilogija i na nivou filmskog projekta predstavlja zanimljivo bavljenje ne samo junacima, već i glumcima, i svima njima kao scenaristima i rediteljima filma. Sunce kao izvor života takođe ima simboličku ulogu, u prvom delu stvari završavaju kad se ono pojavi, u drugom se nastavljaju kada ono zađe, u trećem par prolazi kroz neku vrstu privatne eklipse dok njega ne nema (i čak sačekuje njegov potpuni zalazak najavljujući mogućnost sopstvenog kraja). U Before Midnight junaci iz jednog otvorenog prostora grčkog juga lagano stižu u klaustrofobični prostor hotelske sobe i nemaju gde, do da se frontalno sudare svom silinom. Sve dok ne izađu napolje i ne najave novu šetnju/e... U izvesnoj meri, Before Midnight je baš kao i romantična komedija u poslednjih dvadesetak godina prešao put od čudesnog preko "realističkijeg" do trenutnog nivoa kada je ženskim junacima "dozvoljeno" da se ponašaju kao muškarci, pa tako i Celine u ovom delu u nekoliko navrata izlazi pred nas sa eksplicitnošću koje do sada nije bilo u serijalu, pojačavajući osećaj da je Before Midnight realistički blizanac Before Sunrise, i zapravo prelaženje istog puta, samo drugim sredstvima.
čitava trilogija: 10/ 10
Before Midnight: 8/ 10
najoptimalnije.
ReplyDeleteima li tko prevod za poslednji dio?
ReplyDeletesledeci nastavak ima da se snima u Porto Montenegro.
ReplyDeleteu toj knjizari "Shakespeare and Company" sam kupio Byrneovu "How Music Works". puno romanticnih turista, ali zabranjeno fotografisanje unutra.