The big fat white family killed my baby
Rani White Stripes su bolji od kasnijih White Stripes. Ne tvrdim to kao prenadrkani elitista, već samo brojim koliko radije posežem za albumima pre i uključujući White Blood Cells. Bili su histeričniji. Bluz je sve suprotno od histerije i zato samo retki uspeju da između takvih suprotnosti uspostave strasnu privlačnost.
Fat White Family su podjednako pećinski ljudi, LSD-ijem nadrogirani studenti, redneci na nekoj home-made brlji, posednici diplome Harvarda sa nerešenim konfliktom narcisoidnosti i auto-prezira. Histerija im nije problem.
Ja nešto i nisam upoznat sa tradicijom psihodeličnog roka, pa se baš onako naivno i do ušiju zaljubim u njega svaki put kada se sretnemo. Obično me ne drži dugo. Roky Erickson, rani Flaming Lips, Butthole Surfers... Da budem iskren nisam ni siguran da su to predstavnici onoga što sam vam najavio. Ali of Montreal obožavam! Žanrovi su dosadni, a umereno preslušavanje psihodeličnog roka (mada bi, teoretski, bilo bolje govoriti o roku koji je psihodelizovan usled abnormalne upotrebe narkotika koje su u sebe uneli muzičari pre i tokom muziciranja) stvara utisak da se tu pre radi o žanrovskoj krosover platformi. Fat White Family sviraju i vajtstrjpsovski i biličajldišovski bluz, i rokieriksonovski rok, i krempsovski soul, i batholsurferovski pop, i ofmontrealovski disko. Sve šangrilasovski iskreno i studentski raštimovano. U produkciji koja se pravi da je nema.
Fat White Family su neviđeno talentovani. Ali (i) imaju pesme koje se zovu Bomb Disneyland u kojima pevaju All the kids are dead kids all the kids are dead kids i koje zvuče kao roadhouse blues na ruti 666. Zato FWF nikada neće biti popularni kao White Stripes, ali će vam osvojiti srce kao rani Daniel Johnston.
A jebeni album počinje sint/orgulje deonicom koja samo što se nije našla na nekom od poznijih albuma Simple Minds (Street Fighting Years, recimo), da bi samo dvadesetak sekundi kasnije sve preraslo u neki izgubljeni hipi hit koji 4Hero samo što nisu pretvorili u Gilles-friendly lounge-soul. Stvar se zove Auto Neutron. I zvuči kao Air na 10.000Hz Legend. Naredna stvar zvuči kao Lee Hazlewood na čijim aranžmanima je radio Joe Meek. Ležerni kantri-rok sa blago zabačenim vokalima i temom na mugu (ne zamerite ako sam promašio instrument) koja se vrti oko te ležernosti kao posluga sa druge planete. Dok histerija ne bukne i sve se ne pretvori u White Stripes stvar koju su obradili Butthole Surfers. Tri minuta i 51 sekund.
Kad stignemo do treće pesme, Who Shot Harry Oswald inspiracije Charlesom Mansonom (muzičarem) postaju očiglednije. Ovo je sirovo kao patnje Daniela Johnstona i blesavo kao Ween. I neko sve vreme čupka bendžo dok pesma traje.
Ceo Champagne Holocaust, i muzički i tematski (ubistvaubistvaubistva) osmišljen je kao vrlo jednostavan i sirov, ali je i jedno i drugo postignuto vrlo kompleksnim aranžmanskim rešenjima, dinamičkim promenama, kao da je neko preko običnog Bo Diddleya ili manje neobičnog Captain Beefhearta iz druge sobe pustio neke druge muzike, koje su se u maniru Zaireeke fantastično uklopile. Stopalo zna uz šta udara, ali misli vršljaju prateći desetine sitnih zvukova. Pomalo vašarski (u Special Ape), skoro na granici (u Cream Of the Young) da preraste u nešto od one novelty horror muzike čije je kompilacije osmišljavao Lux Interior (ako se ne varam). To što su iz Bristola nekako samo potpomaže ideju da se ovde uprkos svom prošlovekovnom zvučanju, ipak, radi o postmilenijumskom ostvarenju. Koje zna za đedove, ali je namenjeno unucima.
SELEKTAH: 9/ 10
Rani White Stripes su bolji od kasnijih White Stripes. Ne tvrdim to kao prenadrkani elitista, već samo brojim koliko radije posežem za albumima pre i uključujući White Blood Cells. Bili su histeričniji. Bluz je sve suprotno od histerije i zato samo retki uspeju da između takvih suprotnosti uspostave strasnu privlačnost.
Fat White Family su podjednako pećinski ljudi, LSD-ijem nadrogirani studenti, redneci na nekoj home-made brlji, posednici diplome Harvarda sa nerešenim konfliktom narcisoidnosti i auto-prezira. Histerija im nije problem.
Ja nešto i nisam upoznat sa tradicijom psihodeličnog roka, pa se baš onako naivno i do ušiju zaljubim u njega svaki put kada se sretnemo. Obično me ne drži dugo. Roky Erickson, rani Flaming Lips, Butthole Surfers... Da budem iskren nisam ni siguran da su to predstavnici onoga što sam vam najavio. Ali of Montreal obožavam! Žanrovi su dosadni, a umereno preslušavanje psihodeličnog roka (mada bi, teoretski, bilo bolje govoriti o roku koji je psihodelizovan usled abnormalne upotrebe narkotika koje su u sebe uneli muzičari pre i tokom muziciranja) stvara utisak da se tu pre radi o žanrovskoj krosover platformi. Fat White Family sviraju i vajtstrjpsovski i biličajldišovski bluz, i rokieriksonovski rok, i krempsovski soul, i batholsurferovski pop, i ofmontrealovski disko. Sve šangrilasovski iskreno i studentski raštimovano. U produkciji koja se pravi da je nema.
Fat White Family su neviđeno talentovani. Ali (i) imaju pesme koje se zovu Bomb Disneyland u kojima pevaju All the kids are dead kids all the kids are dead kids i koje zvuče kao roadhouse blues na ruti 666. Zato FWF nikada neće biti popularni kao White Stripes, ali će vam osvojiti srce kao rani Daniel Johnston.
A jebeni album počinje sint/orgulje deonicom koja samo što se nije našla na nekom od poznijih albuma Simple Minds (Street Fighting Years, recimo), da bi samo dvadesetak sekundi kasnije sve preraslo u neki izgubljeni hipi hit koji 4Hero samo što nisu pretvorili u Gilles-friendly lounge-soul. Stvar se zove Auto Neutron. I zvuči kao Air na 10.000Hz Legend. Naredna stvar zvuči kao Lee Hazlewood na čijim aranžmanima je radio Joe Meek. Ležerni kantri-rok sa blago zabačenim vokalima i temom na mugu (ne zamerite ako sam promašio instrument) koja se vrti oko te ležernosti kao posluga sa druge planete. Dok histerija ne bukne i sve se ne pretvori u White Stripes stvar koju su obradili Butthole Surfers. Tri minuta i 51 sekund.
Kad stignemo do treće pesme, Who Shot Harry Oswald inspiracije Charlesom Mansonom (muzičarem) postaju očiglednije. Ovo je sirovo kao patnje Daniela Johnstona i blesavo kao Ween. I neko sve vreme čupka bendžo dok pesma traje.
Ceo Champagne Holocaust, i muzički i tematski (ubistvaubistvaubistva) osmišljen je kao vrlo jednostavan i sirov, ali je i jedno i drugo postignuto vrlo kompleksnim aranžmanskim rešenjima, dinamičkim promenama, kao da je neko preko običnog Bo Diddleya ili manje neobičnog Captain Beefhearta iz druge sobe pustio neke druge muzike, koje su se u maniru Zaireeke fantastično uklopile. Stopalo zna uz šta udara, ali misli vršljaju prateći desetine sitnih zvukova. Pomalo vašarski (u Special Ape), skoro na granici (u Cream Of the Young) da preraste u nešto od one novelty horror muzike čije je kompilacije osmišljavao Lux Interior (ako se ne varam). To što su iz Bristola nekako samo potpomaže ideju da se ovde uprkos svom prošlovekovnom zvučanju, ipak, radi o postmilenijumskom ostvarenju. Koje zna za đedove, ali je namenjeno unucima.
SELEKTAH: 9/ 10
http://youtu.be/MW_GWB9VQCc
ReplyDelete*iz pekama i brikstona ;)
ReplyDeleteDragi anonimni (Dario?), pretpostavljam da si tražio holocaust i zato baš danas našao ovo; to da je MMG Big Star izgleda je Placebo da bi se našla takva posveta.
ReplyDeletesta? nije dario.. Sto nema dalje na ovu temu - FWF izdao jos 2 albuma u medjuvremenu, pa onda Insecure men, moonlandingz nepresusno
ReplyDelete