TV 2012/ 2013

Najbolje i najgore debitantske serije u sezoni za nama
piše: wickEd_girl

5 najboljih

5  THE NEIGHBORS (ABC)

Na ovom mestu je mogla da se nađe i Elementary (CBS), ali je Neighbors pretegao prosto zato što je ovaj sitkom ubedljivo najviše napredovao u kvalitetu kako je sezona odmicala. Slična stvar se dogodila i pre nekoliko godina sa pilotom Cougar Town, koji je bio toliko oduran da je serija još godinama kasnije još uvek odbijala mnogo kritičara i potencijalne publike, mada je tokom prve sezone potpuno promenila premisu i stasala u sasvim prihvatljivu, čak i veoma dopadljivu komediju.  Neighbors nije promenila premisu, ali je, često apsurdne, zaplete počela da tretira kao platofrmu za zaista kvalitetan cast – pre nego za puko ispucavanje viceva – što je doprinelo da ponudi koherentniji, emotivniji i suptilniji humor.  

4 NASHVILLE (ABC)

Iako je imala dosta kvalitativnih uspona i padova u toku svoje prve sezone, Nashville se našla na ovoj listi pre svega zato što je ponudila nov i autentičan način izgradnje svoja tri glavna ženska lika, čime je obrnula tipičnu strukturu američkih serija u kojima je predstavljeni svet uglavnom sasvim nepomerljivo pozicioniran u muškoj perspektivi životnih i poslovnih uspeha. Mane serije, čiji izvor leži u pre svega nerazrađenom osnovnom žanrovskom i stislkom identitetu, pre su posledica emitovanja na broadcast kanalu, kao i fundamentalnoj nemoći producenata da se odupru oslanjanju na očiglednu i uobičajenu melodramu kao stubu narativnog postupka. Najbolji momenti serije apsolutno zavise i pronalaze se onda kada tri glavne glumice (Connie Britton, Hayden Panettiere i Clare Bowen) uspeju da vešto prenebegnu tu žanrovsku rastrzanost i isporuče autentičnost ljudskog iskustva.  

3 INSIDE AMY SCHUMER (COMEDY CENTRAL)

Ova serija verovatno ima potencijal da se najmanje dopadne (prosečnom? Ima li takvih?) gledaocu televizije, u zavisnosti od individualne predrasude o limitima „ženskog“ humora. Da se razumemo, ovo nije kablovski 30 Rock, a još manje ne-pretenciozni Girls. Pošto je sastrugala narativnu i karakternu koherentnost i odlučila se na raznovrsnost skeč formata, Schumer je zauzela sasvim upražnjeni prostor ženske vulgarnosti i popunila ga materijalom za koji se nadam da neće morati nikada da se izvinjava, pogotovu onom tipu feministikinja koje svaki „nepropisni“ diskurs o seksulanosti nazivaju „činiteljem silovateljske kulture“. 

2 BUNHEADS (ABC FAMILY)

Da ne mislite da sam ne-diskriminatorski fan Amy Palladino i njene serije Gilmore Girls, odmah da kažem: nisam, i verovatno ne postoji neka druga serija za koju mogu da priznam da je dobro napisana, ali koju istovremeno najdublje prezirem. (ok, ok, to možda još radikalnije mogu da kažem o svom odnosu prema The West Wing Aarona Sorkina, ali to je pre svega posledica mog političkog gnušanja nad Sorkinovim sveprožimajućim levičarskim palamuđenjem). Bunheads me, sa druge strane, očarala i zabavila najviše u onim trenucima kada je najmanje ličila na GG. I što je sezona više odmicala i manje se zasnivala na pretpostavljenom šarmu malecnog američkog grada i neobičnih likova koji ga nastanjuju (vrsta stilskog „potpisa“ Amy Palladino),i što se više okretala maksimalnom korišćenju (istinski mnogih) talenata Sutton Foster i životima četiri devojčice koje čine jezgro serije, to je Bunheads bila bolja. I jedinstvenija u trenutnoj ponudi.  

1 HANNIBAL (NBC)

Iako me sama ideja „još jednog serijala o serijskim ubicama u proceduralnom formatu“ (makar, ili baš zbog toga, što se radilo o modelu/arhetipu svih potonjih serijskih ubica) skoro pa užasnula kada je najavljena, Hannibal je utihnuo narikanje svih tih jaganjaca u meni i ukuvao se kao jedna od najboljih serija broadcast, a bez ustezanja bih se drznula da kažem i kablovske televizije u poslednjih nekoliko godina. Činjenica da je Bryan Fuller (Dead Like Me, Pushing Daisies, rani Heroes) uspeo da se otrgne inerciji banalnih klišea i otrcanih karakterizacija koje su postale sinonim za pomenuti žanr, da maksimalno umanji proceduralne elemente i usmeri se na kompleksnost emotivno/psiholoških posledica umešanosti u čin serijskih ubistava, i to u okviru ne-kablovskog konteksta, i da još preživi prvu sezonu uprkos relativno lošem USA rejtingu --- ravna je čudu. Hannibal je serija koja se može pohvaliti i statistikom da je gleda najmlađa publika (prosek godina 45.7) u okviru čitave broadcast ponude četiri najveća studija, i posebno činjenicom da je nastala u internacionalnoj koprodukciji, kao i svojom veoma jakom internacionalnom gledanošću, čime polako počinje narušavanje žabokrečina televizijskog Hollywooda po kojima je samo i jedino američka publika presudna za procese odlučivanja o kreativnim i ostalim pitanjama TV produkcije.   

5 najgorih

5 MINDY PROJECT (FOX)
U slučaju Mindy Kaling , uvrštenost na ovu listu pre je slučaj „kažnjavanja“ izneverenih očekivanja i propuštenih prilika, nego što svojim sadržajem serija zaista pripada najlošijim produkcijama prethodne sezone. Sama po sebi često šarmantna, Mindy Project pati od sličnih mana kao i Nashville, ali na nivou koji je mnogo teže ignorisati ili oprostiti: žanrovski šizofrena do te mere da je, inače prihvatljiva karakterna i motivaciona nedoslednost likova u sitkomima, narasla do nepopravljivih razmera na kraju svoje prve sezone, toliko da čak ni Mindy sama nije dovoljna da uspostavi bilo kakavu očiglednu, a kamoli nekakvu kompleksniju povezanost prve i dvadeset i četvrte epizode.

4 REVOLUTION (NBC)
Nemam mnogo ružnih reči na temu ove serije, prosto zato što nemam strpljenja da navodim na kojim se sve bednim i banalnim klišeima zasniva.

3 POLITICAL ANIMALS (USA)
Slično kao i serija koja krasi prvo mesto ove liste najgorih, Political Animals nastupila je prepuna egzaltiranih obećanja sopstvene veličine i važnosti, ali se u konkretnoj inkarnaciji ispuvala kao probušeni balon koji neki domar pronalazi na podu jeftine sale u kojoj se upravo završila proslava „truda i zalaganja“ tokom kampanje iznenađujućeg gubitnika predsedničkih izbora. Izveštačena monotonost stila glume Sigourney Weaver nije pomogla. Nije od pomoći bila ni činjenica da je narativni postupak više ličio na amaterski zamišljenu ekspoziciju od 5 sati umesto na sočno vašingtonsko mesište političe ambicije. Na kraju, na žalost, ni prisustvo Adriana Pasdara ili Jamesa Wolka nije nimalo pomoglo. Jedina dobra stvar je, makar kako ja to u svojoj glavi zamišljam, što je otkazivanje Political Animals otvorilo vrata da Wolk ove sezone prihvati jednu drugu, na n-tom stepenu zanimljiviju ulogu u jednoj drugoj,  na n-tom stepenu, kompleksnijoj seriji.      

2 THE FOLLOWING (FOX)
Ako obrnete sve pozitivno što sam napisala o Hannibalu i dodate još nekoliko slojeva ponižavajućih epiteta, dobićete razloge zbog čega The Following ne može da se gleda ni iz čistog prezira. Nešto kao Mira Marković u svoje vreme. Nema te količine ironije koja može da vam nadoknadi vreme koje ćete protraćiti na gledanje ove serije.

1 HOUSE OF CARDS (NETFLIX)
Najavljena kao, u namjanju ruku revolucionarna serija na više nivoa (pre svega po načinu svoje distribucije od 13 epizoda odjednom i to na internetu!), House of Cards započela je svoje postojanje relativno prihvatljivom i upečatljivom prvom, da bi se polako urušavala i samo-obesmišljavala do fascinantno razočaravajuće trinaeste epizode. Za ovo survavanje najodgovornija je zaljubljenost u samu sebe, i svoje „inteligentne“ zaplete, kako na nivou radnje tako i karaktera. Ta navodna inteligencija podbacila je već na prvom, i u kontekstu postavke serije najvažnijem, činu izgradnje glavnog lika kongresmena Fransisa Underwooda (Kevin Spacey), kojem nije dozvolila ni najmanju trunku sumnje u samoga sebe, u svoje političke ambicije ili svoje manipulativne sposobnosti. Još gore, Underwood je lik koji ne doživljava nijedan pad, nijedno poniženje – čak ni kada su sama radnja ili zaplet prosto vrištali da je takav, nekakav, bilo kakav pad nužnost u funkciji komplesnosti karakterizacije tog lika. Ne zato da bi on bio humaniji ili dopadljiviji, već iz prostog razloga da ne postane karikatura samog sebe, pošto je serija već prethodno sama sebi ukinula mogućnost ikakve suptilnosti time što je Underwoodu otvorila beskonačna vrata rušenja četvrtog zida i nekakvog kvazi-Ričard Treći samo-raskrinkavajućeg dijaloga sa publikom. Da stvar bude još gora, željena brutalnost Underwoodovih mahinacija minirana je potpunom nesposobnošću kako njegovih političkih protivnika, tako i svih drugih likova koji postoje samo i jedino u fuknciji prepreke ka nekom Underwoodovom cilju. Čitava serija deluje kao da nije podrobno promišljena, kao da se negde na četvrtom sastanku stalo i reklo „ok, ovo bi bilo dovoljno, ajde da snimamo“. Potpuno zbrzano, sa nadmenom zamisli da je danas dovoljno publici prikazati anti-heroja, i da će vam ona za to biti u svakom pogledu zahvalna i impresionirana.