Da Gerard Butler ume da šmira mogao je ovo biti Die Hard 6
Olympus Has Fallen je jedan od dva filma koja se ove godine bave napadom na Belu kuću. Drugi se po tom pitanju zove nešto manje očigledno White House Down (i režirao ga je Roland Emmerich). I bez da sam gledao ovaj drugi i uzimajući u obzir da golemo volem Emmericha mislim da je Olympus Has Fallen bolji. Evo i zašto.
U ovom filmu teroristi konačno nisu Srbi. A ni Rusi. U ovom filmu teroristi su konačno Severnokorejci, tj najtraženiji, nikad viđeni terorista Kang (jedna reč, kao Osama-bin-Laden). Iako se u holivudskim blokbasterima novije generacije koji akciono tretiraju borbu protiv terorizma može videti svašta (i svašta, ako je režirala Bigelow), polu satna sekvenca inicijalnog napada u ovom filmu stvarno skuplja testise. Sa aspekta logike i vojnoodbrambenog potencijala vojske Amerike ja nemam ideju koliko je ona izvodljiva i verovatna i siguran sam da bi neki general komentarišući film, i da je tako nešto moguće i da nije, rekao da tako nešto ne može da se desi u zemlji u kojoj je njegov đed klao indijance. Stvar je izvedena u nekoliko maestralno organizovanih etapa i čini da izvodljivost samog napada opravdava desetine terorista koje su je realizovale. Antoine Fuqua nijednog trenutka nije dopustio da okrutnost jednog takvog napada spadne ispod osmice (recimo). Civili ginu levo i desno, sama zgrada se demolira samo tako, dok tajne službe u kombinaciji sa vojnim (očekivano?) demonstriraju nesposobnost i šok pred mogućnošću da tako nešto može da se desi.
Međutim, teren za all-in pristup Fuqua priprema već uvodnom sekvencom koja definiše odnose između agenta Mikea (Butler) i predsednika Benjamina (Aaron Eckhart) i koja uprkos vrlo definisanoj žanrovskoj realizaciji, ipak, deluje neočekivano.
Nakon napada terorista, baš kao i u filmovima o McClaneu sve ostalo je njegov solo fajt sa zlim momcima, do konačnog oslobođenja. Baš kao i Pitt u World War Z, i Butler praktično iz kovitlaca dešavanja na ulici uskače u borbu i u njoj ostaje sve do kraja, kada bondovski spase svet (tj Ameriku). Prethodno rečeno može vam biti spojler samo ako ste retardirani. Međutim, i u toj borbi prsa u prsa sa višestruko brojnijim neprijateljem Fuqua lukavo izbegava sve patetične trenutke koje je demonstrirao sa Tears of The Sun i ne pretvara svoj film u spasavanje predsednikovog sina, već tu stvar tretira samo kao epizodicu.
Pravi je trenutak i da, u cilju pretvaranja Olympusa u franšizu, pomenem uticaj 24 tj Jacka Bauera i njegov na svaki način neuništivi pristup borbi sa teroristima. Debitantski par scenarista (Creighton Rothenberger i Katrin Benedikt) kao da je imao Jacka na umu i njegovu bliskost sa predsednikom Davidom (o ostalim sličnostima i da ne govorim). U tom smislu Olympus Has Fallen treba posmatrati i kao (dal' prvi, nije bitno) pozitivan uticaj američke televizije na Holivud. U Fuquinom filmu još je više podcrtano da su ljudi na terenu kurčeviti momci, a oni koji sede u administraciji (čak i vojnoj) samo pičkice. Samo će tvrde, "muške" odluke spasiti Ameriku.
Naravno, Butlerov pohod u oslobođenje predsednika, izvesna lakoća sa kojom to čini zabušurena u lukavo sakrivanje stepena okupacije Bele kuće, kao i broja terorista, ostaje u domenu McClaneovske "neverovatnosti", ali Game Of Thrones asasinacija Kanga spada u red uzbudljivijih u recentnim holivudskim filmovima.
Ako vam se umire muški, bićete prijatno iznenađeni.
SELEKTAH: 8/ 10
Olympus Has Fallen je jedan od dva filma koja se ove godine bave napadom na Belu kuću. Drugi se po tom pitanju zove nešto manje očigledno White House Down (i režirao ga je Roland Emmerich). I bez da sam gledao ovaj drugi i uzimajući u obzir da golemo volem Emmericha mislim da je Olympus Has Fallen bolji. Evo i zašto.
U ovom filmu teroristi konačno nisu Srbi. A ni Rusi. U ovom filmu teroristi su konačno Severnokorejci, tj najtraženiji, nikad viđeni terorista Kang (jedna reč, kao Osama-bin-Laden). Iako se u holivudskim blokbasterima novije generacije koji akciono tretiraju borbu protiv terorizma može videti svašta (i svašta, ako je režirala Bigelow), polu satna sekvenca inicijalnog napada u ovom filmu stvarno skuplja testise. Sa aspekta logike i vojnoodbrambenog potencijala vojske Amerike ja nemam ideju koliko je ona izvodljiva i verovatna i siguran sam da bi neki general komentarišući film, i da je tako nešto moguće i da nije, rekao da tako nešto ne može da se desi u zemlji u kojoj je njegov đed klao indijance. Stvar je izvedena u nekoliko maestralno organizovanih etapa i čini da izvodljivost samog napada opravdava desetine terorista koje su je realizovale. Antoine Fuqua nijednog trenutka nije dopustio da okrutnost jednog takvog napada spadne ispod osmice (recimo). Civili ginu levo i desno, sama zgrada se demolira samo tako, dok tajne službe u kombinaciji sa vojnim (očekivano?) demonstriraju nesposobnost i šok pred mogućnošću da tako nešto može da se desi.
Međutim, teren za all-in pristup Fuqua priprema već uvodnom sekvencom koja definiše odnose između agenta Mikea (Butler) i predsednika Benjamina (Aaron Eckhart) i koja uprkos vrlo definisanoj žanrovskoj realizaciji, ipak, deluje neočekivano.
Nakon napada terorista, baš kao i u filmovima o McClaneu sve ostalo je njegov solo fajt sa zlim momcima, do konačnog oslobođenja. Baš kao i Pitt u World War Z, i Butler praktično iz kovitlaca dešavanja na ulici uskače u borbu i u njoj ostaje sve do kraja, kada bondovski spase svet (tj Ameriku). Prethodno rečeno može vam biti spojler samo ako ste retardirani. Međutim, i u toj borbi prsa u prsa sa višestruko brojnijim neprijateljem Fuqua lukavo izbegava sve patetične trenutke koje je demonstrirao sa Tears of The Sun i ne pretvara svoj film u spasavanje predsednikovog sina, već tu stvar tretira samo kao epizodicu.
Pravi je trenutak i da, u cilju pretvaranja Olympusa u franšizu, pomenem uticaj 24 tj Jacka Bauera i njegov na svaki način neuništivi pristup borbi sa teroristima. Debitantski par scenarista (Creighton Rothenberger i Katrin Benedikt) kao da je imao Jacka na umu i njegovu bliskost sa predsednikom Davidom (o ostalim sličnostima i da ne govorim). U tom smislu Olympus Has Fallen treba posmatrati i kao (dal' prvi, nije bitno) pozitivan uticaj američke televizije na Holivud. U Fuquinom filmu još je više podcrtano da su ljudi na terenu kurčeviti momci, a oni koji sede u administraciji (čak i vojnoj) samo pičkice. Samo će tvrde, "muške" odluke spasiti Ameriku.
Naravno, Butlerov pohod u oslobođenje predsednika, izvesna lakoća sa kojom to čini zabušurena u lukavo sakrivanje stepena okupacije Bele kuće, kao i broja terorista, ostaje u domenu McClaneovske "neverovatnosti", ali Game Of Thrones asasinacija Kanga spada u red uzbudljivijih u recentnim holivudskim filmovima.
Ako vam se umire muški, bićete prijatno iznenađeni.
SELEKTAH: 8/ 10
http://www.reelviews.net/php_review_template.php?identifier=2598
ReplyDeleteznam. odatle sam prepisao.
Delete