Ovako se brani država. Ovako se napada država.
Moja iracionalna bolećivost spram Izraela je vajdnoun svim mojim prijateljima. A sada i vama. Trijumf volje (pun intended) kojom je jedan vazda proterivani narod uspeo da se skući u kutnjaku "neprijatelja" ne prestaje i nikada neće prestati da me impresionira. Sačuvati to parče otete zemlje i braniti ga iz godine u godinu gvozdenom disciplinom i nadnaravnim naporima vojnih i policijskih službi model je na kome je valjda počivala Sparta. Ne sporim da u tom očuvanju teritorijalne i svake druge integralnosti Amerika, kao "dalji rođak", ima značajnog udela. Ali zar nije i to samo produženi pipak pomenute gvozdene discipline?
The Gatekeepers je film koji intervjuiše šefove tajne službe Šin Bet koja je neka vrsta "agencije za nacionalnu bezbednost" koja se, praktično, od osnivanja države (od Šestodnevnog rata, zapravo) brine da Izrael živi kao da će mir trajati sto godina tj kao da će već sutra izbiti rat. Vremenom postaje jasno da Izrael ima ozbiljnije razloge za strah od unutrašnjeg nego od spoljašnjeg neprijatelja. I ime tog neprijatelja je "dojučerašnji komšija". Palestinac.
S jedne strane nemam apsolutno nikakav problem ni sa čim što su (od navedenog) za svog profesionalnog života počinili ili naredili šefovi službi (Ami, Avi, Yuval, Yaakov i Avraham). Možda je moglo drugačije, nije da nije bilo predloga, ali to je tek sada jasno. Ali da nije postupano kako jeste pitanje je da li bi sad bilo izraelske države.
The Gatekeepers kroz isprepletene priče svojih autora priča o ključnim događajima za službu (poput otmice autobusa 360 kada su Izraelci brutalno pobili palestinske kidnapere), preko formiranja PLO, njihovih akcija, pokušaja Yitzaka Rabina da sa Arafatom napravi dogovor, do buđenja radikalne izraelske desnice koja po državu postaje ozbiljan problem koliko i Palestinci. Atentat na Rabina prvi je dokaz tome. Ono što se dešava potom, naročito u dvehiljaditim, korelira sa svetskim razvojem "arapskog"/"muslimanskog" terorizma i sa manje-više uzaludnim pokušajima Izraela da se usred osinjeg gnezda odbrane od uboda.
Šefovi Šin Beta imaju pravo da kao generali nakon bitke zaključe da je Izrael iako je dobio većinu bitki zapravo izgubio rat (silom) i da postizanje i održavanje mira u regionu zavisi samo i isključivo od saradnje sa Palestincima (baš kao što je i njihova borba protiv terorizma zavisila od saradnje sa palestinskim obaveštajnim službama). Na terenu, surova statistika pokazuje da će Izraelci u tom slučaju vrlo uskoro biti manjina u sopstvenoj zemlji i da uprkos svim mogućim naporima oni ne mogu da zadrže zemlju koju su napravili ni od čega. Za sebe.
Iako povremeno ima vrlo zanimljive animacije kojima rekonstruiše događaje iz istorije ili ilustruje ono o čemu se priča, The Gatekeepers je formalno vrlo konzervativan dokumentarac jasno i snažno fokusiran na ozbiljnost teme kojom se bavi.
Ako vas zanima, film daje vrlo zanimljiv uvid u neke sitnice iz dobro čuvane istorije.
I, da- GO ISRAEL!
SELEKTAH: 8/ 10
Moja iracionalna bolećivost spram Izraela je vajdnoun svim mojim prijateljima. A sada i vama. Trijumf volje (pun intended) kojom je jedan vazda proterivani narod uspeo da se skući u kutnjaku "neprijatelja" ne prestaje i nikada neće prestati da me impresionira. Sačuvati to parče otete zemlje i braniti ga iz godine u godinu gvozdenom disciplinom i nadnaravnim naporima vojnih i policijskih službi model je na kome je valjda počivala Sparta. Ne sporim da u tom očuvanju teritorijalne i svake druge integralnosti Amerika, kao "dalji rođak", ima značajnog udela. Ali zar nije i to samo produženi pipak pomenute gvozdene discipline?
The Gatekeepers je film koji intervjuiše šefove tajne službe Šin Bet koja je neka vrsta "agencije za nacionalnu bezbednost" koja se, praktično, od osnivanja države (od Šestodnevnog rata, zapravo) brine da Izrael živi kao da će mir trajati sto godina tj kao da će već sutra izbiti rat. Vremenom postaje jasno da Izrael ima ozbiljnije razloge za strah od unutrašnjeg nego od spoljašnjeg neprijatelja. I ime tog neprijatelja je "dojučerašnji komšija". Palestinac.
S jedne strane nemam apsolutno nikakav problem ni sa čim što su (od navedenog) za svog profesionalnog života počinili ili naredili šefovi službi (Ami, Avi, Yuval, Yaakov i Avraham). Možda je moglo drugačije, nije da nije bilo predloga, ali to je tek sada jasno. Ali da nije postupano kako jeste pitanje je da li bi sad bilo izraelske države.
The Gatekeepers kroz isprepletene priče svojih autora priča o ključnim događajima za službu (poput otmice autobusa 360 kada su Izraelci brutalno pobili palestinske kidnapere), preko formiranja PLO, njihovih akcija, pokušaja Yitzaka Rabina da sa Arafatom napravi dogovor, do buđenja radikalne izraelske desnice koja po državu postaje ozbiljan problem koliko i Palestinci. Atentat na Rabina prvi je dokaz tome. Ono što se dešava potom, naročito u dvehiljaditim, korelira sa svetskim razvojem "arapskog"/"muslimanskog" terorizma i sa manje-više uzaludnim pokušajima Izraela da se usred osinjeg gnezda odbrane od uboda.
Šefovi Šin Beta imaju pravo da kao generali nakon bitke zaključe da je Izrael iako je dobio većinu bitki zapravo izgubio rat (silom) i da postizanje i održavanje mira u regionu zavisi samo i isključivo od saradnje sa Palestincima (baš kao što je i njihova borba protiv terorizma zavisila od saradnje sa palestinskim obaveštajnim službama). Na terenu, surova statistika pokazuje da će Izraelci u tom slučaju vrlo uskoro biti manjina u sopstvenoj zemlji i da uprkos svim mogućim naporima oni ne mogu da zadrže zemlju koju su napravili ni od čega. Za sebe.
Iako povremeno ima vrlo zanimljive animacije kojima rekonstruiše događaje iz istorije ili ilustruje ono o čemu se priča, The Gatekeepers je formalno vrlo konzervativan dokumentarac jasno i snažno fokusiran na ozbiljnost teme kojom se bavi.
Ako vas zanima, film daje vrlo zanimljiv uvid u neke sitnice iz dobro čuvane istorije.
I, da- GO ISRAEL!
SELEKTAH: 8/ 10
http://youtu.be/BYjDtQ7myUA <3
ReplyDelete