Izgleda da je moguće živeti brzo i umreti star
Ginger Baker?!... Hm. Ime zvuči poznato.
Ispostavlja se da je Ginger Baker hebeno najbolji bubnjar ikada (subjektivni utisak nakon gledanja filma) koji je svirao sa svim svojim idolima od Maxa Roacha do Art Blakey-a, bio višnjica na Cream torti i nevera u Winwoodovim Blind Faith.
Imao je i svoj bend Ginger Baker's Airforce, a mnogo kasnije i Ginger Baker & DJQ20 (pobrajam samo one koji su u filmu na mene ostavili utisak).
Svirao je sa Felom, bubnjao za PIL, Gary Mooreom i nekim nesrećnim bendom koji je nastupao zajedno sa Alice In Chains na turneji.
Njegova stranica na Wikipediji je sramno neinformativna i još sramnije neložačka.
Pored toga što je bio (i dalje jeste) najbolji bubnjar na svetu Ginger Baker se ozbiljno bavio i polom. Imao je i kratku holivudsku karijeru. Četiri žene i nekoliko dece. Živeo je u Italiji, Kaliforniji, Engleskoj, Nigeriji i trenutno živi u Južnoafričkoj Republici (mada treba proveriti). Bio je samo tako navučen na dop, a mislim da u filmu ne postoji sekund intervjua sa njim u kome ne puši Rothmans.
Film počinje scenom u kojoj Baker štapom udara po nosu reditelja filma Jay-a Bulgera i potom furiozno izlazi iz automobila.
Na kraju filma saznajemo da je to uradio jer mu je Jay saopštio da će u filmu biti intervjuisani i drugi ljudi sem njega.
Potom vidimo scenu u kojoj Jay urla na njega da se izvini. Pa se i pomire. Mislim, film je završen i prikazan.
I kako film o takvom tipu može da bude loš?
Iako nisam fan te "džerzerske" svirke iz koje je Ginger Baker potekao, a još manje proto-hard rok bendova u kojima je svirao, i još manje (ponovnog?) ukrštanja svih tih žanrova sa afričkom muzikom, nakon gledanja filma sam postao. Baker čini da sve to zavoliš. Čovek je jebeni muzički epicentar! I Bulger je na raspolaganju imao impresivnu količinu snimaka iz svih Bakerovih projekata i nastupa, uz par odvaljenih TV intervjua iz te rane faze.
O tome kakav je čovek bio Baker najbolje govori jedna scena u kojoj kaže da je za života upoznao, svirao sa i sprijateljio se sa svim svojim bubnjarskim idolima (Roach, Blakey i dvojica čija sam imena zaboravio). I to mu je najbitnija stvar u životu i ono zbog čega je vredelo živeti.
Pored pedeset aktivnih godina u rokenrolu.
Pored četiri žene i nekoliko dece.
Pored karijere u polou.
Trideset i nešto konja i isto toliko pasa.
Njegova deca uglavnom uzdržano pričaju o svom ocu. Vidi se da je to neki stranac koji je jedno vreme bio sa njihovom majkom. Supruge su nešto raspoloženije za razgovor i deluje da je većina iskreno bila očarana Gingerom muzičarom, a potom shvatila da Ginger suprug i otac ne može biti nekvalitetniji.
I tako dok ga gledate dok sedi u fotelji i dok mu se noge i ruke blago tresu od artritisa (ili otkazivanja svih sistema), i dok besni, dobacuje, psuje, i gnjuri u jednu od najinteresantnijih prošlosti u rokenrolu, teško je odoleti Gingeru Bakeru. Tip nije samo rođen sa osećajem za ritam, već i sa osećajem za rokenrol. On je prototip svega onoga što su u sebi nosili najbolji (ili najpoznatiji) rokeri. S tim što su oni umrli. Ili su Eric Clapton ili kao Eric Clapton.
Sve ono što nije mogao da nadomesti živom slikom Bulger je rekreirao kroz neku vrstu dvodimenzionalne strip animacije koja uspeva da podrži dimenziju ludila koja se njome dočarava. Žao mi je što nisam obrazovaniji po pitanju grafičkih novela, pa da umem da uporedim i izvučem neki dodatni smisao. Ali mislim da su stvari bile slične u Waltz With Bashir. I tenzija.
Obavezno gledajte. Meni sad pola moje muzičke kolekcije izgleda kao stari brojevi Erotike. Sve same pičke.
SELEKTAH: 9/ 10
Ginger Baker?!... Hm. Ime zvuči poznato.
Ispostavlja se da je Ginger Baker hebeno najbolji bubnjar ikada (subjektivni utisak nakon gledanja filma) koji je svirao sa svim svojim idolima od Maxa Roacha do Art Blakey-a, bio višnjica na Cream torti i nevera u Winwoodovim Blind Faith.
Imao je i svoj bend Ginger Baker's Airforce, a mnogo kasnije i Ginger Baker & DJQ20 (pobrajam samo one koji su u filmu na mene ostavili utisak).
Svirao je sa Felom, bubnjao za PIL, Gary Mooreom i nekim nesrećnim bendom koji je nastupao zajedno sa Alice In Chains na turneji.
Njegova stranica na Wikipediji je sramno neinformativna i još sramnije neložačka.
Pored toga što je bio (i dalje jeste) najbolji bubnjar na svetu Ginger Baker se ozbiljno bavio i polom. Imao je i kratku holivudsku karijeru. Četiri žene i nekoliko dece. Živeo je u Italiji, Kaliforniji, Engleskoj, Nigeriji i trenutno živi u Južnoafričkoj Republici (mada treba proveriti). Bio je samo tako navučen na dop, a mislim da u filmu ne postoji sekund intervjua sa njim u kome ne puši Rothmans.
Film počinje scenom u kojoj Baker štapom udara po nosu reditelja filma Jay-a Bulgera i potom furiozno izlazi iz automobila.
Na kraju filma saznajemo da je to uradio jer mu je Jay saopštio da će u filmu biti intervjuisani i drugi ljudi sem njega.
Potom vidimo scenu u kojoj Jay urla na njega da se izvini. Pa se i pomire. Mislim, film je završen i prikazan.
I kako film o takvom tipu može da bude loš?
Iako nisam fan te "džerzerske" svirke iz koje je Ginger Baker potekao, a još manje proto-hard rok bendova u kojima je svirao, i još manje (ponovnog?) ukrštanja svih tih žanrova sa afričkom muzikom, nakon gledanja filma sam postao. Baker čini da sve to zavoliš. Čovek je jebeni muzički epicentar! I Bulger je na raspolaganju imao impresivnu količinu snimaka iz svih Bakerovih projekata i nastupa, uz par odvaljenih TV intervjua iz te rane faze.
O tome kakav je čovek bio Baker najbolje govori jedna scena u kojoj kaže da je za života upoznao, svirao sa i sprijateljio se sa svim svojim bubnjarskim idolima (Roach, Blakey i dvojica čija sam imena zaboravio). I to mu je najbitnija stvar u životu i ono zbog čega je vredelo živeti.
Pored pedeset aktivnih godina u rokenrolu.
Pored četiri žene i nekoliko dece.
Pored karijere u polou.
Trideset i nešto konja i isto toliko pasa.
Njegova deca uglavnom uzdržano pričaju o svom ocu. Vidi se da je to neki stranac koji je jedno vreme bio sa njihovom majkom. Supruge su nešto raspoloženije za razgovor i deluje da je većina iskreno bila očarana Gingerom muzičarom, a potom shvatila da Ginger suprug i otac ne može biti nekvalitetniji.
I tako dok ga gledate dok sedi u fotelji i dok mu se noge i ruke blago tresu od artritisa (ili otkazivanja svih sistema), i dok besni, dobacuje, psuje, i gnjuri u jednu od najinteresantnijih prošlosti u rokenrolu, teško je odoleti Gingeru Bakeru. Tip nije samo rođen sa osećajem za ritam, već i sa osećajem za rokenrol. On je prototip svega onoga što su u sebi nosili najbolji (ili najpoznatiji) rokeri. S tim što su oni umrli. Ili su Eric Clapton ili kao Eric Clapton.
Sve ono što nije mogao da nadomesti živom slikom Bulger je rekreirao kroz neku vrstu dvodimenzionalne strip animacije koja uspeva da podrži dimenziju ludila koja se njome dočarava. Žao mi je što nisam obrazovaniji po pitanju grafičkih novela, pa da umem da uporedim i izvučem neki dodatni smisao. Ali mislim da su stvari bile slične u Waltz With Bashir. I tenzija.
Obavezno gledajte. Meni sad pola moje muzičke kolekcije izgleda kao stari brojevi Erotike. Sve same pičke.
SELEKTAH: 9/ 10
Najzad ste shvatili.
ReplyDeleteiz nekog razloga na kleptona se gleda dosta potcenjivacki, nema potrebe za tim, ne kazem da si to rekao bas ti samo mislim da je to generalno stav kod nas (ili svuda?) ako je svirao sa filom kolinsom ne znaci da su ljudi zaboravili grafite clapton is god ili prosto koliko je dobar gitarista
ReplyDelete