Buđenje Velsa (...se nastavlja/ nikad nije prestajalo/ obećava)
Pročitao sam nekoliko recenzija ovog albuma (guglujte, jebiga! što bi rekao Luković) u želji da steknem širu sliku o bendu tj kontekstu u koji kritika želi da ih udene, ne bih li unapredio svoje pisanje za koje neki i dalje drže da je previše lično i površno iako je publikovano na blogu čije puno ime glasi: "Jebiga, ne može ličnije i zabole me!" I bolje da nisam. Smorio sam se kao zver, jer i van Pitchforka postoje ti zli mladi ljudi bez srca i duše kojima je bitnije da im jednoga dana recenzija bude citirana na Wikipediji nego da prdnu u njoj. Meni je to odvratno, naročito za album koji je suvo suvcato suncetijebem zlato (ajde, duše Lukovića, oladi od mene malo!). Koriste izraze kraut, psihodelija, tropikalija, pa primećuju kako je sve to mlako u odnosu na njihove nastupe, pa, kao, i nije previše originalno... Možda tako i treba. Samo ja ne mogu. To. Tako. Skoncentrisano. Odmereno. Kao da nit' moram nekoga da zainteresujem, nit' da ga odjebem. Dvoje se tako nikada neće upoznati, ja da vam kažem.
Islet su trio iz Kardifa, u Velsu, ovo je njihov drugi album (prvi je živopisan ovde kad je trebalo), ali vašoj pažnji preporučujem i debi EP Wimmy, kao i sve ostale singlove i snimke do kojih možete da stignete. Sve ovo je ponavljanje za sve one koji su kod mene već čitali o Islet.
Ako sam za prošli album čvrsto vezao Yo La Tengo i nešto labavije Sparklehorse i rane radove Too Pure, za ovaj bih nešto tiše pomenuo YLT, Sparklehorse skoro nimalo, a u prviplan bih istakao njuvejvičnu aritmiju i produkcijsku bolećivost kurca koju su negovala rana (i tipična) izdanja Too Pure etikete. Deluje da je Release By The Movement u odnosu na Illuminated People snimljen u još jadnijem studiju, sa drogama koje još više raspiruju anksioznost i sa skoro (rano-)Ween-ovskom tankom crtom između genijalnosti i retardiranosti. John Peel bi ovo obožavao. Hm. John Peel ovo obožava.
Ne znam odakle bih pre počeo. Trenutno mi je u ušima Citrus Peel. Šest i po minuta zlokobnog "Langley School" horskog pevušenja, zveckanja po lončićima, sonikjutovskog pritajenog nojza, YLT gruva, dominirajućeg osećaja da smo u Sun Ra-ovoj galaksiji... ali emocije! Pa ovako mora da zvuči kad Charlie Brown umre. Nakon što je prethodno pronađen silovan i pretučen (takvu atmosferu pravi drugi deo pesme). Ova pesma čini da mi pamet ne treba.
Druga pesma koja me raspomamljuje i čini da se osećam kao Benicio Delo Toro u mesari jeste Carlos. U toj pesmi barem jedan od muzičara uči da svira gitaru, gruv je klasični Too Pure kraut, a u refrenu se ni manje ni više pojavljuje niko drugi nego Tin Lindemann (ako mene pitate), a kroz pesmu se podjednako prolama McLusky dreka i uspavanka za Rozmerinu bebu. Možda sam nenaslušan. Možda je te Residentse trebalo, ili Zappu ili taj njuvejv još više, ali ja nisam dugo/skoro/nikad čuo ovu vrstu uspele zajebancije i pameti i duha i emocija. A još manje sam u njoj ovoliko uživao.
Ima još sedam sličnih pesama na albumu.
SELEKTAH: 9/ 10
Pročitao sam nekoliko recenzija ovog albuma (guglujte, jebiga! što bi rekao Luković) u želji da steknem širu sliku o bendu tj kontekstu u koji kritika želi da ih udene, ne bih li unapredio svoje pisanje za koje neki i dalje drže da je previše lično i površno iako je publikovano na blogu čije puno ime glasi: "Jebiga, ne može ličnije i zabole me!" I bolje da nisam. Smorio sam se kao zver, jer i van Pitchforka postoje ti zli mladi ljudi bez srca i duše kojima je bitnije da im jednoga dana recenzija bude citirana na Wikipediji nego da prdnu u njoj. Meni je to odvratno, naročito za album koji je suvo suvcato suncetijebem zlato (ajde, duše Lukovića, oladi od mene malo!). Koriste izraze kraut, psihodelija, tropikalija, pa primećuju kako je sve to mlako u odnosu na njihove nastupe, pa, kao, i nije previše originalno... Možda tako i treba. Samo ja ne mogu. To. Tako. Skoncentrisano. Odmereno. Kao da nit' moram nekoga da zainteresujem, nit' da ga odjebem. Dvoje se tako nikada neće upoznati, ja da vam kažem.
Islet su trio iz Kardifa, u Velsu, ovo je njihov drugi album (prvi je živopisan ovde kad je trebalo), ali vašoj pažnji preporučujem i debi EP Wimmy, kao i sve ostale singlove i snimke do kojih možete da stignete. Sve ovo je ponavljanje za sve one koji su kod mene već čitali o Islet.
Ako sam za prošli album čvrsto vezao Yo La Tengo i nešto labavije Sparklehorse i rane radove Too Pure, za ovaj bih nešto tiše pomenuo YLT, Sparklehorse skoro nimalo, a u prviplan bih istakao njuvejvičnu aritmiju i produkcijsku bolećivost kurca koju su negovala rana (i tipična) izdanja Too Pure etikete. Deluje da je Release By The Movement u odnosu na Illuminated People snimljen u još jadnijem studiju, sa drogama koje još više raspiruju anksioznost i sa skoro (rano-)Ween-ovskom tankom crtom između genijalnosti i retardiranosti. John Peel bi ovo obožavao. Hm. John Peel ovo obožava.
Ne znam odakle bih pre počeo. Trenutno mi je u ušima Citrus Peel. Šest i po minuta zlokobnog "Langley School" horskog pevušenja, zveckanja po lončićima, sonikjutovskog pritajenog nojza, YLT gruva, dominirajućeg osećaja da smo u Sun Ra-ovoj galaksiji... ali emocije! Pa ovako mora da zvuči kad Charlie Brown umre. Nakon što je prethodno pronađen silovan i pretučen (takvu atmosferu pravi drugi deo pesme). Ova pesma čini da mi pamet ne treba.
Druga pesma koja me raspomamljuje i čini da se osećam kao Benicio Delo Toro u mesari jeste Carlos. U toj pesmi barem jedan od muzičara uči da svira gitaru, gruv je klasični Too Pure kraut, a u refrenu se ni manje ni više pojavljuje niko drugi nego Tin Lindemann (ako mene pitate), a kroz pesmu se podjednako prolama McLusky dreka i uspavanka za Rozmerinu bebu. Možda sam nenaslušan. Možda je te Residentse trebalo, ili Zappu ili taj njuvejv još više, ali ja nisam dugo/skoro/nikad čuo ovu vrstu uspele zajebancije i pameti i duha i emocija. A još manje sam u njoj ovoliko uživao.
Ima još sedam sličnih pesama na albumu.
SELEKTAH: 9/ 10
odlicno! svidelo bi se dr. spiri :D
ReplyDelete