Na kraju filma sam reditelju hteo da razbijem glavu njegovim sto četrdeset minuta dugim filmom
Posle sat i po vremena ovog filma bio sam spreman da oprostim ovom filmu što se grlom u jagode sa praktično nijednom stereotipnošću upustio u obradu jedne ambiciozne teme. Pedesetak minuta kasnije mrzeo sam ga iz dna duše.
U ovom nesrećnom filmu, koji su čak i neki ozbiljni ljudi preporučivali na prošlom FEST-u (tebe gledam, Dimbo!!!), vraćamo se u mračnu švedsku prošlost (koja može ili ne mora biti (skroz) istinita, jer niti intro, niti epilog ne nude nešto na tu temu) kada je par dana pred izbore vlastodržačka liberal-demokratska partija bila izložena brutalnom skandalu u kome je otkriveno da neki članovi vlade uživaju usluge prostituki od kojih su neke čak i maloletne. Događaji su nam izloženi kroz priču o četrnaestogodišnjakinji Iris koja sasvim slučajno biva regrutovana iz popravnog doma u "call girl" službu koju drži "madam Dagmar".
Debitantsko ostvarenje Mikaela Marcimaina nije sasvim neizdrživo. Kao što rekoh, za nas koji nismo upoznati sa novijom švedskom istorijom, ostaje nepoznato da li je ovo istorija ili fikcija ili čega ima više. Ja lično navijam za fikciju. Poslednjih desetak minuta filma transformišu se iz neizdržljive socijalno-političke drame u nešto nalik političkom trileru i sam kraj sa Iris ostavljenom u metrou na sličan način na koji smo se oprostili i od Tony-ja Sopranoa efektno ukazuje na Marcimainovo pesimističko stanovište o tome koliko smo danas pošteđeni sličnih stvari tj koliko je pravda danas moćnija. Epoha je verno dočarana, ali time nas je švedski film u Let The Right One In već impresionirao. I to je sve što valja.
Iako smo na početku flešforvardovani brzom montažnom sekvencom u nešto što je praktično posledica onoga što ćemo gledati, to ne menja utisak da smo u prvom delu film zavedeni da mislimoda se radi o švedskoj verziji Specijalnog vaspitanja koji će imati klasičnu festivalsku angažovanost datu kroz stereotipan razvoj već posrnule devojke (delikventice) koja slučajno stiže u svet visoke prostitucije gde postaje žrtva u kandžama pohlepne madam. Međutim, pravo niotkuda za pažnju počinje da se otima mladi inspektor koji sve upornije radi na slučaju od koga svi nekako žele da pobegnu. Potom nas sačekuje drama o bespomoćnosti devojaka da se iskobeljaju ispod sala političara sa kojima moraju da spavaju i tu imamo sve moguće klišee od navlačenja na drogu, kažnjavanja neposlušnosti, tužne madamine priče, perverznih političara i sve dato na način dozlaboga rutinski i mrtav. Na kraju stvari se zagreju, deluje da će priča o skandalu buknuti, zatim sledi suđenje čiju zbrzanost može da objasni i nizak IQ autora ili montažne škare koje su ovde otfikarile par desetina minuta. Nakon bespotrebnog davljenja opštim mestima iz života dve kurvice, sledi serija događaja koji usled brzine deluju kao epilog, ali i oni se protežu duže nego što bi trebalo. Najviše od svega, ipak, boli ravnodušnost, pa čak i prezir, prema Marcimainovom materijalu iz koje ovaj nije uspeo da nas trgne ni jedan jebeni trenutak.
Nepodnošljivo.
SELEKTAH: 1/ 10
Posle sat i po vremena ovog filma bio sam spreman da oprostim ovom filmu što se grlom u jagode sa praktično nijednom stereotipnošću upustio u obradu jedne ambiciozne teme. Pedesetak minuta kasnije mrzeo sam ga iz dna duše.
U ovom nesrećnom filmu, koji su čak i neki ozbiljni ljudi preporučivali na prošlom FEST-u (tebe gledam, Dimbo!!!), vraćamo se u mračnu švedsku prošlost (koja može ili ne mora biti (skroz) istinita, jer niti intro, niti epilog ne nude nešto na tu temu) kada je par dana pred izbore vlastodržačka liberal-demokratska partija bila izložena brutalnom skandalu u kome je otkriveno da neki članovi vlade uživaju usluge prostituki od kojih su neke čak i maloletne. Događaji su nam izloženi kroz priču o četrnaestogodišnjakinji Iris koja sasvim slučajno biva regrutovana iz popravnog doma u "call girl" službu koju drži "madam Dagmar".
Debitantsko ostvarenje Mikaela Marcimaina nije sasvim neizdrživo. Kao što rekoh, za nas koji nismo upoznati sa novijom švedskom istorijom, ostaje nepoznato da li je ovo istorija ili fikcija ili čega ima više. Ja lično navijam za fikciju. Poslednjih desetak minuta filma transformišu se iz neizdržljive socijalno-političke drame u nešto nalik političkom trileru i sam kraj sa Iris ostavljenom u metrou na sličan način na koji smo se oprostili i od Tony-ja Sopranoa efektno ukazuje na Marcimainovo pesimističko stanovište o tome koliko smo danas pošteđeni sličnih stvari tj koliko je pravda danas moćnija. Epoha je verno dočarana, ali time nas je švedski film u Let The Right One In već impresionirao. I to je sve što valja.
Iako smo na početku flešforvardovani brzom montažnom sekvencom u nešto što je praktično posledica onoga što ćemo gledati, to ne menja utisak da smo u prvom delu film zavedeni da mislimoda se radi o švedskoj verziji Specijalnog vaspitanja koji će imati klasičnu festivalsku angažovanost datu kroz stereotipan razvoj već posrnule devojke (delikventice) koja slučajno stiže u svet visoke prostitucije gde postaje žrtva u kandžama pohlepne madam. Međutim, pravo niotkuda za pažnju počinje da se otima mladi inspektor koji sve upornije radi na slučaju od koga svi nekako žele da pobegnu. Potom nas sačekuje drama o bespomoćnosti devojaka da se iskobeljaju ispod sala političara sa kojima moraju da spavaju i tu imamo sve moguće klišee od navlačenja na drogu, kažnjavanja neposlušnosti, tužne madamine priče, perverznih političara i sve dato na način dozlaboga rutinski i mrtav. Na kraju stvari se zagreju, deluje da će priča o skandalu buknuti, zatim sledi suđenje čiju zbrzanost može da objasni i nizak IQ autora ili montažne škare koje su ovde otfikarile par desetina minuta. Nakon bespotrebnog davljenja opštim mestima iz života dve kurvice, sledi serija događaja koji usled brzine deluju kao epilog, ali i oni se protežu duže nego što bi trebalo. Najviše od svega, ipak, boli ravnodušnost, pa čak i prezir, prema Marcimainovom materijalu iz koje ovaj nije uspeo da nas trgne ni jedan jebeni trenutak.
Nepodnošljivo.
SELEKTAH: 1/ 10
No comments:
Post a Comment