Hrpa soula
Jedva sam čekao ovaj album.
Istvitovao sam među prvima da je ovo album godine. I pre nego što sam ga preslušao!
Nekad kada ga slušam nisam baš potpuno siguran u prethodno konstatovano.
Ne znam da li bi "album godine" prilikom svakog preslušavanja trebalo da se potvrđuje (koliko je samo naših ćelija u međuvremenu umrlo i (re-)kreiralo se- pa ni mi sami više nismo isti!).
Janelle Monae je tako kul. To ume da zamuti sluh.‚
We Were Rock & Roll mi je najnajnajomiljenija pesma sa albuma. Sa koliko "sassynessa" je ona prepakovala Bobby Womackov Across the 110th Street i napravila svežu, klasičnu, postmodernu pesmicu koja može da ide na pop, rock, soul, funk, hip hop, r'n'b radiju i da raduje sve uzraste. Najbolje stvari od Beyonce zvuče tako. Nijedna stvar od Beyonce ne zvuči ovako. Takav je ceo album i skoro svaka pesma na njemu (što je deluksnije izdanje to je veća moja preporuka).
Realno, Janelle se nije puno pomerila od svog (zvanično prvog) albuma The ArchAndroid (od pre tri godine) tj od "južnjačkog miksa" koji su za MTV generaciju priredili Outkast, svakim svojim sledećim albumom sve više. We Were Rock & Roll, The Electric Lady, Janelle Monae su kao Hey Ya- obična supa od jako mnogo sastojaka koja uvek prija. Baš kao što Outkast nikada nisu krili da nisu "samo" hip hop bend, kao i da privatna interesovanja Big Boia i Andre 3000 uveliko prevazilaze uobičajenu ekscentričnost repera, tako se Janelle Monae, kao neka njihova mlađa sestrica, još odrešitije trudi da pokaže da joj je svaki od pobrojanih žanrova blizak i lak za osvojiti, ali da joj je srce, baš kao i struk, u crnom zvuku. Baš kao i Princeu, nespornom uzoru, idolu i mentoru iz senke (sa njim je uradila Žozefininu omiljenu, Givin'em What They Want koja u 4ipo minuta meni zvuči barem dvaput duže zbog čega nikako da se otmem utisku da su oba autora postigla manje nego što bi samostalno na istom terenu).
U večito popularnom retro fazonu pop muzike koji je nekako, čini se, za sva vremena zarobljen u post-modernom difoltu, dejstvuje i Janelle Monae. Koliko god da se moderne produkcije, spejsi zvukova i "aktuelnih" gostiju nakači na nju, The Electric Lady je (dominantno) klasičan soul album na kome se talentovana cura raskošnog vokala takmiči sa ukusno i raskošno aranžiranom muzikom, do poslednjeg tona svesna "kome šta duguje". Dodajte na to i potisnuti, pa raspomamljeni feminizam koji je krasio sve velike soul dive i jasno je u kojoj meri se Janelle uklapa. Da ne ostavim dilemu- sasvim. Now, do the Dance Apocalyptic!...
Outkast jesu osvojili "klince" u svoje vreme. Janelle ulaže u svoj izgled barem koliko i Nicki Minaj, ali njen blago-dajki (er to ružna reč?) look verovatno više zbunjuje, nego što loži tinejdžerke (u ostalom zar one ne vole ovih dana više da gole jašu građevinsku kuglu?). Janelle puca na i pogađa daleko veću sofisticiranost. Njen stil ne govori samo o njoj, već i odakle dolazi i kakvom društvu želi da pripada. Isti utisak možete imati i slušajući The Electric Lady. Ponekad imam utisak da su pesme promišljene malo više nego što je trebalo. Uzmimo na primer Primetime, na kojoj gostuje Miguel, koja je peglana dok neko nije rekao "Alicia Keys", da bi odmah zatim bila ubačena i neka Claptonovska girara. Sva sreća pa Miguel vraća pesmu ka Stevie Wonderu. I odlična je pesma, ali ovo nije kompilacijski album "modernih r'n'b diva". Ne želim to da zamerim Janelle, ali ne mogu da ne konstatujem. Ako je na The ArchAndroid ista vrsta eklektičnog pristupa mogla da se prihvati i toleriše kao "showreel" mlade i vrlo talentovane pevačice, ovde zapravo možemo da govorimo o: a) nedostatku identiteta (iako se paradoksalno na "individualnosti" baš najviše insistira ili b) vrlo zanimljivom pokušaju formiranja pop/r'n'b zvezde koja je zapravo skup drugih zvezda. U slučaju ovog drugog, srećan sam što Janelle Monae može tako nešto da iznese. Forfaksejk, u pesmi Look Into My Eyes Janelle bez problema miksuje Ymu Sumac (iz exotica faze) i havajske balade Elvisa Presleya! Da je b) verovatnije od a) govori i to što pesme ne variraju stilom usled prisustva različitih producenata. Sve je nastalo "in house" i producirano timski od strane manje-više istih četvoro ljudi.
Sam album ima dobro postavljen tempo i uprkos obilju žanrova, stilova i uzora uspeva da kompaktnost održi svojim "party feelingom" (govorim o letnjim terasama, jahtama i sličnim podlogama, naravno). I jedino što me nepojamno nervira i što mi je kao konceptualni momenat potpuno zastarelo jesu skitovi sa radijskim DJ-em koji uključuje slušaoce koja potom komentariše Janelle i novi album. Koliko god da egzekucija ovih stvari bila uspešna njeni autori uvek zaborave da će se album slušati, ako ima sreće, mnogo puta i da će te stvari sve više i više postajati mnoooogo dosadne.
Pored We Were Rock & Roll (trenutno) na albumu najviše volim Victory, simpatični mid-tempo u fazonu Diane Ross, sa tek blago urban-izovanim ritmom. Nešto takvo je Beyonce probala/ uspela na 4. I Lauryn Hill pre nje. Opaka stvar. A skoro podjednako je moćna i Minnie Riperton na kraju u Sally Ride (bilo bi neviđeno da 4Hero urade remiks).
SELEKTAH: od 7plus do 10/ 10
Jedva sam čekao ovaj album.
Istvitovao sam među prvima da je ovo album godine. I pre nego što sam ga preslušao!
Nekad kada ga slušam nisam baš potpuno siguran u prethodno konstatovano.
Ne znam da li bi "album godine" prilikom svakog preslušavanja trebalo da se potvrđuje (koliko je samo naših ćelija u međuvremenu umrlo i (re-)kreiralo se- pa ni mi sami više nismo isti!).
Janelle Monae je tako kul. To ume da zamuti sluh.‚
We Were Rock & Roll mi je najnajnajomiljenija pesma sa albuma. Sa koliko "sassynessa" je ona prepakovala Bobby Womackov Across the 110th Street i napravila svežu, klasičnu, postmodernu pesmicu koja može da ide na pop, rock, soul, funk, hip hop, r'n'b radiju i da raduje sve uzraste. Najbolje stvari od Beyonce zvuče tako. Nijedna stvar od Beyonce ne zvuči ovako. Takav je ceo album i skoro svaka pesma na njemu (što je deluksnije izdanje to je veća moja preporuka).
Realno, Janelle se nije puno pomerila od svog (zvanično prvog) albuma The ArchAndroid (od pre tri godine) tj od "južnjačkog miksa" koji su za MTV generaciju priredili Outkast, svakim svojim sledećim albumom sve više. We Were Rock & Roll, The Electric Lady, Janelle Monae su kao Hey Ya- obična supa od jako mnogo sastojaka koja uvek prija. Baš kao što Outkast nikada nisu krili da nisu "samo" hip hop bend, kao i da privatna interesovanja Big Boia i Andre 3000 uveliko prevazilaze uobičajenu ekscentričnost repera, tako se Janelle Monae, kao neka njihova mlađa sestrica, još odrešitije trudi da pokaže da joj je svaki od pobrojanih žanrova blizak i lak za osvojiti, ali da joj je srce, baš kao i struk, u crnom zvuku. Baš kao i Princeu, nespornom uzoru, idolu i mentoru iz senke (sa njim je uradila Žozefininu omiljenu, Givin'em What They Want koja u 4ipo minuta meni zvuči barem dvaput duže zbog čega nikako da se otmem utisku da su oba autora postigla manje nego što bi samostalno na istom terenu).
U večito popularnom retro fazonu pop muzike koji je nekako, čini se, za sva vremena zarobljen u post-modernom difoltu, dejstvuje i Janelle Monae. Koliko god da se moderne produkcije, spejsi zvukova i "aktuelnih" gostiju nakači na nju, The Electric Lady je (dominantno) klasičan soul album na kome se talentovana cura raskošnog vokala takmiči sa ukusno i raskošno aranžiranom muzikom, do poslednjeg tona svesna "kome šta duguje". Dodajte na to i potisnuti, pa raspomamljeni feminizam koji je krasio sve velike soul dive i jasno je u kojoj meri se Janelle uklapa. Da ne ostavim dilemu- sasvim. Now, do the Dance Apocalyptic!...
Outkast jesu osvojili "klince" u svoje vreme. Janelle ulaže u svoj izgled barem koliko i Nicki Minaj, ali njen blago-dajki (er to ružna reč?) look verovatno više zbunjuje, nego što loži tinejdžerke (u ostalom zar one ne vole ovih dana više da gole jašu građevinsku kuglu?). Janelle puca na i pogađa daleko veću sofisticiranost. Njen stil ne govori samo o njoj, već i odakle dolazi i kakvom društvu želi da pripada. Isti utisak možete imati i slušajući The Electric Lady. Ponekad imam utisak da su pesme promišljene malo više nego što je trebalo. Uzmimo na primer Primetime, na kojoj gostuje Miguel, koja je peglana dok neko nije rekao "Alicia Keys", da bi odmah zatim bila ubačena i neka Claptonovska girara. Sva sreća pa Miguel vraća pesmu ka Stevie Wonderu. I odlična je pesma, ali ovo nije kompilacijski album "modernih r'n'b diva". Ne želim to da zamerim Janelle, ali ne mogu da ne konstatujem. Ako je na The ArchAndroid ista vrsta eklektičnog pristupa mogla da se prihvati i toleriše kao "showreel" mlade i vrlo talentovane pevačice, ovde zapravo možemo da govorimo o: a) nedostatku identiteta (iako se paradoksalno na "individualnosti" baš najviše insistira ili b) vrlo zanimljivom pokušaju formiranja pop/r'n'b zvezde koja je zapravo skup drugih zvezda. U slučaju ovog drugog, srećan sam što Janelle Monae može tako nešto da iznese. Forfaksejk, u pesmi Look Into My Eyes Janelle bez problema miksuje Ymu Sumac (iz exotica faze) i havajske balade Elvisa Presleya! Da je b) verovatnije od a) govori i to što pesme ne variraju stilom usled prisustva različitih producenata. Sve je nastalo "in house" i producirano timski od strane manje-više istih četvoro ljudi.
Sam album ima dobro postavljen tempo i uprkos obilju žanrova, stilova i uzora uspeva da kompaktnost održi svojim "party feelingom" (govorim o letnjim terasama, jahtama i sličnim podlogama, naravno). I jedino što me nepojamno nervira i što mi je kao konceptualni momenat potpuno zastarelo jesu skitovi sa radijskim DJ-em koji uključuje slušaoce koja potom komentariše Janelle i novi album. Koliko god da egzekucija ovih stvari bila uspešna njeni autori uvek zaborave da će se album slušati, ako ima sreće, mnogo puta i da će te stvari sve više i više postajati mnoooogo dosadne.
Pored We Were Rock & Roll (trenutno) na albumu najviše volim Victory, simpatični mid-tempo u fazonu Diane Ross, sa tek blago urban-izovanim ritmom. Nešto takvo je Beyonce probala/ uspela na 4. I Lauryn Hill pre nje. Opaka stvar. A skoro podjednako je moćna i Minnie Riperton na kraju u Sally Ride (bilo bi neviđeno da 4Hero urade remiks).
SELEKTAH: od 7plus do 10/ 10
Nisam čuo bolji nov album danas.
ReplyDeleteslobodane, da li imas neku mejl adresu?
ReplyDeleteda li je uopste ok da ti pisem?
imam neka pitanja, mislim da ovo nije mesto za to...
pozdrav & hvala
ova što je ponuđena na sajtu: mislitemojomglavom@gmail.com
Deleteprimam čak i preteća pisma. ali to uglavnom čita ivica
haha
ReplyDeletehvala.
ma kakva preteca, naprotiv