Ambijentalna muzika koja nije "muzika za nesnimljeni film" ili "interaktivna pozadina za vaše druge aktivnosti". Ambijentalna muzika koja puni "ambijent" i ne da vam mira, dakle
Ovo nije muzika koju slušam, ili volim. Ovo je muzika sa kojom se sprdam. Šuštanje, pucketanje, sint dronovi, napimpovani zvuci gitare, "đavo u detaljima", intelektualni šarm... Fennesz je taj kome se najviše smejem i koga najmanje slušam (možda ću se jednoga dana kajati, ali...). Kranky je nekako uvek išla u paketu sa Constellation, kao njegova tiha i povučena sestrica, na kojoj sva izdanja zvuče isto i tokom snimanja kojih je uvek radila ista motorna pila u drugom studiju. Heckera overavam možda od kad znam za njega i siguran sam da sam se njegovom prethodnom ostvarenju Ravedeath, 1972 posvetio sa naročitom pažnjom s obzirom da je bio hvaljen i na sajtovima koji se bave isključivo konjskim sedlima. Ali, nisam uspeo. Sve je to za mene bio jedan ogroman Fennesz, aseksualan i distanciran, preapstraktan, pretih, načitan... (neke od tih stvari ili u kombinaciji na filmu bez problema podnosim, weird, a?!...). Plus "sva ta muzika" traži uvek neviđenu koncentraciju, neuzburkanost tela i duha, a s tim uvek loše stojim. Ne umem da se posvetim.
I onda izađe stigne novi Hecker, i moje ničim izazvano, verujem-u-intuiciju, skretanje pažnje na njega. Jedno preslušavanje, drugo, treće, ima li kraja?, zašto ova ploča ima kraj?
Šta se promenilo?
Kod Slobodana?
Kod Heckera?
Zavoleo sam Bill Callahana. Čini mi se više nego Smog. Uspeo sam da razumem njegove aranžmane na koje mi je Sesilija skrenula pažnju još davnodavno. Uspeo sam da u naoko jednostavnim i monotonim pesmama osetim melodiju, uhvatim detalje, sitne promene, da proniknem u trenutke.Uspeo sam da ostarim do Bill Callahana, da se prepustim stihovima, da naslutim šta je jed, a šta je med u svemu tome. Uspeo sam da se skoncetrišem, madrfakrs!
Tim Hecker je Kanađanin. (Moram da kažem nešto o njemu, a bojim se da ne znam mnogo više). Deluje mi da se osmelio. Da je prestao da gleda u omot albuma Nowhere grupe Ride i da pokušava da napravi zvučnu kulisu koja bi mu odgovarala ((jer) Ride već jesu) i krenuo je da traga za talasima. Za uzburkanim morem, za besmislenim i silnim udarima nesrećnih talasa koji tako divljački pokorno (sic!) ginu razbijajući se od stene. Hecker je na Virgins pokazao da je majstor tenzije i posle dužeg vremena u prisustvu smo (uslovno rečeno) post-rok/post-muzike koja se bavi saspensom koji nije baziran samo na quiet loud quiet deonicama, već se time bavi od pesme/teme do pesme/teme, na nivou celog albuma. I nema jebene pretenzije da vam u glavi stvara slike kojima će poslužiti kao saundtrak, već želi da vas okupira muzikom!
Sad sam video na jednom sajtu da konstatuju isto što i ja (iako ja nisam imao dublji uvid u Heckerov opus), a to je da je Heki ubacio perkusije, koristio snimke živog benda, kao i da je batalio svoj "trejdmark" distorzirani šzvumk. Oslobodio se čovek i otisnuo u nešto post-klasičnije vode.
Klavir je najupečatljiviji i neodoljiv (Black Refraction) . Stvari po potrebi zvuče kao odranjanje ledenih masiva od masivnih lednika (Live Room) i dok s jedne strane masivna simfonija pokušava da vam uđe u pluća, s druge zvuci trepere kao da su okačeni na drimkečer. A čiji život ne može da stane između ta dva? Čini mi se da ovakvom utisku naročito doprinosi, kao i da je za zvuk albuma najviše zaslužna, miksersko-producentska asistencija Valgeira Sigurdssona koji je svoje studijsko umeće demonstrirao na mnogim genijalnim albumima (Wildbirds and Peacedrums, Sigur Ros, Nica Muhly-ja, Bjork, CocoRosie, Bonnie Prince Billy-ja...). Čini mi se da je on Heckeru rekao da zvuk nije ravna ploča.
Ne bih želeo da sad pomislite da Hecker sad zvuči kao Mogwai ili A Silver Mt Zion ili Sigur Ros (njima je najbliži, samo kad bi ovi bili propušteni kroz sito i rešeto svih onih opskurnih lo-fi elektroničara koji završe na Fat Catovoj Split Series ediciji). Ovo sve i dalje krcka, pucketa, vibrira, secka klavirske dirke, ali deluje kao da živo biće šefuje u toj kuhinji. U nekim stvarima poput završne Stab Variation, čak možemo da govorimo o tehnu i to jebeno sirovom i kidajućem iz koga tek treba da se izdelje dijamant. Moje uvo nije naviknuto na ovu količinu dronova i ceo taj segment post-klasične muzike tek mi je sporadično drag, ali čini mi se da je Hecker pokazao da ima bolju kontrolu, da preciznije zna šta radi, da nije sve improvizacija, već jasno postavljen put ka nečemu. Čak mu je pošlo za rukom da mi učini prijatnim nešto što bi inače pripisao (manje popičnim) stvarima Stereolab (Virginal II), kao i da na primeru pomenute pesme možemo govoriti o tački ukrštanja između Phillipa Glassa i krautroka (dozvoljavam tvrdnju da su Stereolab baš to i radili kad god nisu bili do kolena u francuskim šansonama). Verovatno najomiljenija stvar mi je Stigmata II u kojoj neki zvuci simuliraju okidanje obarača, a drugi Vangelisa, dok jesen promiče između.
Septembar je. Time to kill yourself or be killed by yourself.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Ovo nije muzika koju slušam, ili volim. Ovo je muzika sa kojom se sprdam. Šuštanje, pucketanje, sint dronovi, napimpovani zvuci gitare, "đavo u detaljima", intelektualni šarm... Fennesz je taj kome se najviše smejem i koga najmanje slušam (možda ću se jednoga dana kajati, ali...). Kranky je nekako uvek išla u paketu sa Constellation, kao njegova tiha i povučena sestrica, na kojoj sva izdanja zvuče isto i tokom snimanja kojih je uvek radila ista motorna pila u drugom studiju. Heckera overavam možda od kad znam za njega i siguran sam da sam se njegovom prethodnom ostvarenju Ravedeath, 1972 posvetio sa naročitom pažnjom s obzirom da je bio hvaljen i na sajtovima koji se bave isključivo konjskim sedlima. Ali, nisam uspeo. Sve je to za mene bio jedan ogroman Fennesz, aseksualan i distanciran, preapstraktan, pretih, načitan... (neke od tih stvari ili u kombinaciji na filmu bez problema podnosim, weird, a?!...). Plus "sva ta muzika" traži uvek neviđenu koncentraciju, neuzburkanost tela i duha, a s tim uvek loše stojim. Ne umem da se posvetim.
I onda izađe stigne novi Hecker, i moje ničim izazvano, verujem-u-intuiciju, skretanje pažnje na njega. Jedno preslušavanje, drugo, treće, ima li kraja?, zašto ova ploča ima kraj?
Šta se promenilo?
Kod Slobodana?
Kod Heckera?
Zavoleo sam Bill Callahana. Čini mi se više nego Smog. Uspeo sam da razumem njegove aranžmane na koje mi je Sesilija skrenula pažnju još davnodavno. Uspeo sam da u naoko jednostavnim i monotonim pesmama osetim melodiju, uhvatim detalje, sitne promene, da proniknem u trenutke.Uspeo sam da ostarim do Bill Callahana, da se prepustim stihovima, da naslutim šta je jed, a šta je med u svemu tome. Uspeo sam da se skoncetrišem, madrfakrs!
Tim Hecker je Kanađanin. (Moram da kažem nešto o njemu, a bojim se da ne znam mnogo više). Deluje mi da se osmelio. Da je prestao da gleda u omot albuma Nowhere grupe Ride i da pokušava da napravi zvučnu kulisu koja bi mu odgovarala ((jer) Ride već jesu) i krenuo je da traga za talasima. Za uzburkanim morem, za besmislenim i silnim udarima nesrećnih talasa koji tako divljački pokorno (sic!) ginu razbijajući se od stene. Hecker je na Virgins pokazao da je majstor tenzije i posle dužeg vremena u prisustvu smo (uslovno rečeno) post-rok/post-muzike koja se bavi saspensom koji nije baziran samo na quiet loud quiet deonicama, već se time bavi od pesme/teme do pesme/teme, na nivou celog albuma. I nema jebene pretenzije da vam u glavi stvara slike kojima će poslužiti kao saundtrak, već želi da vas okupira muzikom!
Sad sam video na jednom sajtu da konstatuju isto što i ja (iako ja nisam imao dublji uvid u Heckerov opus), a to je da je Heki ubacio perkusije, koristio snimke živog benda, kao i da je batalio svoj "trejdmark" distorzirani šzvumk. Oslobodio se čovek i otisnuo u nešto post-klasičnije vode.
Klavir je najupečatljiviji i neodoljiv (Black Refraction) . Stvari po potrebi zvuče kao odranjanje ledenih masiva od masivnih lednika (Live Room) i dok s jedne strane masivna simfonija pokušava da vam uđe u pluća, s druge zvuci trepere kao da su okačeni na drimkečer. A čiji život ne može da stane između ta dva? Čini mi se da ovakvom utisku naročito doprinosi, kao i da je za zvuk albuma najviše zaslužna, miksersko-producentska asistencija Valgeira Sigurdssona koji je svoje studijsko umeće demonstrirao na mnogim genijalnim albumima (Wildbirds and Peacedrums, Sigur Ros, Nica Muhly-ja, Bjork, CocoRosie, Bonnie Prince Billy-ja...). Čini mi se da je on Heckeru rekao da zvuk nije ravna ploča.
Ne bih želeo da sad pomislite da Hecker sad zvuči kao Mogwai ili A Silver Mt Zion ili Sigur Ros (njima je najbliži, samo kad bi ovi bili propušteni kroz sito i rešeto svih onih opskurnih lo-fi elektroničara koji završe na Fat Catovoj Split Series ediciji). Ovo sve i dalje krcka, pucketa, vibrira, secka klavirske dirke, ali deluje kao da živo biće šefuje u toj kuhinji. U nekim stvarima poput završne Stab Variation, čak možemo da govorimo o tehnu i to jebeno sirovom i kidajućem iz koga tek treba da se izdelje dijamant. Moje uvo nije naviknuto na ovu količinu dronova i ceo taj segment post-klasične muzike tek mi je sporadično drag, ali čini mi se da je Hecker pokazao da ima bolju kontrolu, da preciznije zna šta radi, da nije sve improvizacija, već jasno postavljen put ka nečemu. Čak mu je pošlo za rukom da mi učini prijatnim nešto što bi inače pripisao (manje popičnim) stvarima Stereolab (Virginal II), kao i da na primeru pomenute pesme možemo govoriti o tački ukrštanja između Phillipa Glassa i krautroka (dozvoljavam tvrdnju da su Stereolab baš to i radili kad god nisu bili do kolena u francuskim šansonama). Verovatno najomiljenija stvar mi je Stigmata II u kojoj neki zvuci simuliraju okidanje obarača, a drugi Vangelisa, dok jesen promiče između.
Septembar je. Time to kill yourself or be killed by yourself.
SELEKTAH: 9minus/ 10
Nekako preživesmo septembar, oktobar će biti rustičan. ,-) Čekaj, hoćeš da kažeš da nisi otkinuo na Hekerov Radio Amor 2005? Ili na Fenesove Endless Summer i Venice, isto otprilike tada? Pa, 'u Veneciji' peva i Dejvid Silvijan, ili, što bi bivši gazda mog bivšeg radija /tako su nekako i Tadića predstavljali/ rekao repriziravši mi emisiju posvećenu njemu, Salivan; skinuo ovo zbog tebe, ne bih.
ReplyDelete