Prekratak film za preozbiljne namere
Jamesa Marsha, ipak, bolje znamo kao reditelja odličnih dokumentaraca (Man On Wire, Project Nim) nego po igranim filmovima (naročito ako ih, kao ja, niste ni gledali). Shadow Dancer je njegov pokušaj bavljenja komplikovanom irsko-engleskom tematikom. I to prilično neuspeo.
Slede uspeli spojleri.
Film počinje flešbekom u 1973. godinu u kojoj jedan mali dečak strada u obračunu "zaraćenih strana". Njegova smrt tako je postavljena da njegova, malo starija, sestra preuzima na sebe krivicu, a mnogo godina kasnije pomislićemo da smrt dečaka možda i nije bila toliko slučajna, koliko "opominjuća".
U flešforvardu, zatičemo sestricu kako u Londonu ostavlja torbu sa neaktiviranom bombom u metrou, potom biva uhvaćena, a zatim i prinuđena na saradnju sa zlim Englezima...
Pretpostavljam da bi Shadow Dancer trebalo da bude nekakva špijunska melodrama ili špijunska ljubavna priča, pošto ima elemenata i za jedno i za drugo, ali na kraju sem namere ne ostvari se mnogo toga više. Ljubavna priča između agenta i teroristkinje dok ne sevne pred našim očima u vidu iznenadnog poljupca praktično ni pre ni kasnije ne postoji, sem u zajedljivoj primedbi šefice (Gillian Anderson) koje u filmu ima manje nego što je potrebno da kažeš "eks-fajl". Agent, u tumačenju Clivea Owena, pre ostavlja utisak požrtvovanog borca za mir i pravdu, nego nekoga ko je poklekao pred sopstvenim emocijama. Za razliku od njega, teroristkinja Collette (Andrea Riseborough) ima vazda isto muljavo i tragično lice i vazda je na stanovištu da je njoj svog tog ratovanja već malo dosta, pa na samom kraju iznenađuje količina hladnoće kojom ju je Marsh ispunio. Između njih dvoje vrzmaju se zanimljive, ali tek naslućene (ili i manje od toga) priče o jednom bratu koji je "za" borbu, drugom koji (više i) nije, zatim lokalnom podstrekaču na borbu koji ih sve drži u šaci, dok s engleske strane stoje još komplikovanije priče o različitim interesima saradnje sa "preokrenutim" Ircima.
Marsh u priči o zatvorenom, neprobojnom i večitom kotrljajućem krugu ne nudi puno toga novog. Njegov, od Sheridana i Loacha, setovani prikaz sukoba ostaje na tragu ideje da su stvari komplikovane, kako na relaciji sa Englezima, tako i unutar samih Iraca, uz strašnu, ali sada već izlizanu konstataciju da se tom čabru ne vidi rešenje. Pretpostavljam da je Marsh ciljao na to da pokaže kako su ljudi u tako surovo postavljenim uslovima prinuđeni na strašne stvari iz kojih je nemoguće iskobeljati se čak i najupornijim dušama. Ali Shadow Dancer, kao što rekoh, ima previše jakih momenata kojima nije dato dovoljno vremena, dok finalni tvist ostaje još manje pripremljen od pomenutog poljupca i nekako čitavu konstrukciju čini amaterskom.
Eksterijeri Irske i dalje oduzimaju dah i efektno pozivaju na samoubistvo.
SELEKTAH: 3plus/ 10
Jamesa Marsha, ipak, bolje znamo kao reditelja odličnih dokumentaraca (Man On Wire, Project Nim) nego po igranim filmovima (naročito ako ih, kao ja, niste ni gledali). Shadow Dancer je njegov pokušaj bavljenja komplikovanom irsko-engleskom tematikom. I to prilično neuspeo.
Slede uspeli spojleri.
Film počinje flešbekom u 1973. godinu u kojoj jedan mali dečak strada u obračunu "zaraćenih strana". Njegova smrt tako je postavljena da njegova, malo starija, sestra preuzima na sebe krivicu, a mnogo godina kasnije pomislićemo da smrt dečaka možda i nije bila toliko slučajna, koliko "opominjuća".
U flešforvardu, zatičemo sestricu kako u Londonu ostavlja torbu sa neaktiviranom bombom u metrou, potom biva uhvaćena, a zatim i prinuđena na saradnju sa zlim Englezima...
Pretpostavljam da bi Shadow Dancer trebalo da bude nekakva špijunska melodrama ili špijunska ljubavna priča, pošto ima elemenata i za jedno i za drugo, ali na kraju sem namere ne ostvari se mnogo toga više. Ljubavna priča između agenta i teroristkinje dok ne sevne pred našim očima u vidu iznenadnog poljupca praktično ni pre ni kasnije ne postoji, sem u zajedljivoj primedbi šefice (Gillian Anderson) koje u filmu ima manje nego što je potrebno da kažeš "eks-fajl". Agent, u tumačenju Clivea Owena, pre ostavlja utisak požrtvovanog borca za mir i pravdu, nego nekoga ko je poklekao pred sopstvenim emocijama. Za razliku od njega, teroristkinja Collette (Andrea Riseborough) ima vazda isto muljavo i tragično lice i vazda je na stanovištu da je njoj svog tog ratovanja već malo dosta, pa na samom kraju iznenađuje količina hladnoće kojom ju je Marsh ispunio. Između njih dvoje vrzmaju se zanimljive, ali tek naslućene (ili i manje od toga) priče o jednom bratu koji je "za" borbu, drugom koji (više i) nije, zatim lokalnom podstrekaču na borbu koji ih sve drži u šaci, dok s engleske strane stoje još komplikovanije priče o različitim interesima saradnje sa "preokrenutim" Ircima.
Marsh u priči o zatvorenom, neprobojnom i večitom kotrljajućem krugu ne nudi puno toga novog. Njegov, od Sheridana i Loacha, setovani prikaz sukoba ostaje na tragu ideje da su stvari komplikovane, kako na relaciji sa Englezima, tako i unutar samih Iraca, uz strašnu, ali sada već izlizanu konstataciju da se tom čabru ne vidi rešenje. Pretpostavljam da je Marsh ciljao na to da pokaže kako su ljudi u tako surovo postavljenim uslovima prinuđeni na strašne stvari iz kojih je nemoguće iskobeljati se čak i najupornijim dušama. Ali Shadow Dancer, kao što rekoh, ima previše jakih momenata kojima nije dato dovoljno vremena, dok finalni tvist ostaje još manje pripremljen od pomenutog poljupca i nekako čitavu konstrukciju čini amaterskom.
Eksterijeri Irske i dalje oduzimaju dah i efektno pozivaju na samoubistvo.
SELEKTAH: 3plus/ 10
No comments:
Post a Comment