Jedan okrutan film
Ovo je film koji se ruga uspomenama, koji ih nemilosrdno kasapi, koji ih briše, ukida. Dugo nisam gledao film koji se bavi nečim toliko nostalgičnim na toliko hladan i hiruruški precizan način. Sve je u ovom filmu samo prilika da se povredite, stegnete zube, prihvatite neminovno i jednoga dana budete bolji ili makar ovakvi roditelji. I guess...
Tata (35), mama (35), ćerka (11) i sin (6) kreću na porodično proputovanje. Sve se dešava u Čileu. Kreću rano, žele da putuju i usput stanu gde god im se dopadne. Poslednja destinacija je možda neka očeva nasleđena zemlja, koju planira da ostavi ćerki. Neposredno pre samog polaska mama pita tatu: "Da li si siguran da želiš da ja krenem?". I tu je već jasno koliko je ova porodica nesrećna na svoj način.
Iako ne eksplicitno, De jueves a Domingo jeste film dat iz ćerkine perspektive s obzirom da se na njenom licu "komentatorski" lomi tinjajući sukob oca i majke (on napušta porodicu, a ona kako put odmiče sve slabije to prihvata). Ćerka je portal u naša lična detinjstva i "odrastanja" u slične ili "sasvim drugačije" sukobe naših ili tuđih roditelja, u svet "velikih". Dominga Sotomayor Castillo, kojoj je ovo prvi igrani film, koristi devojčicinu krhku građu da preko njenih leđa razbije idiličnost nečega kao što je "porodično putovanje" (zna svako ko je imao oca i majku). Devojčici je sve teže i teže da se sakrije od njihovih sukoba, da ih zakamuflira, da se prepusti igri "putovanja" na kojoj njeni roditelji insistiraju uprkos činjenici da se stvar raspada po šavovima.
Iako otac nije baš najsimpatičniji, iako majka povremeno deluje kao da zapravo ona (zbog svoje "umetničke duše") ima potrebu za "promenom", Dominga ih nijednog trenutka ne čini nesimpatičnim i pušta ih da svako od njih, na svoj način, bude i dobar i loš roditelj. Putovanje postaje metafora za nemogućnost da se pobegne od problema, jer on je u kolima, a ne "daleko od njih", na kraju puta. I svi trenuci (poslednje) radosti, zabave, zajedničkih trenutaka nadvijeni su sve jačom senkom roditeljskog sukoba, dok priroda oko njih postaje sve kamenitija i oni na kraju završavaju na jednoj bregastoj pustinjastoj zaravni (koja nikako ne može biti ono očevo imanje), razbacani oko automobila, da bi se potom vratili u njegov hladni oklop (još ih samo on drži na okupu) i nastavili dalje (tj natrag).
Ako ovolite ovakav film maestralno postavljene realističnosti u kojoj niti jedan kadar, niti jedna grimasa, niti jedna replika nisu potrošene uzalud, i u kojoj su glumci (naročito devojčica) nesebično odani zadatku, De jueves a Domingo u najvećoj meri pruža povoda za iskreno divljenje. Domingina očigledna namera je bila da nas ubaci u automobil kao slepog putnika i praktično nas najdirektnije prepusti nelagodnosti puta. I u tome je poprilično uspela.
Jedina stvar koja nedostaje ovom filmu jeste nešto malo drame, naročito u drugom delu filma, kad se ideja i način njene realizacije već proslave pred našim očima i kad poželimo da vidimo neki rasplet koji nismo očekivali. Kod Dominge se sve rasprši u vetar. Kao da ga nikad nije ni bilo.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Ovo je film koji se ruga uspomenama, koji ih nemilosrdno kasapi, koji ih briše, ukida. Dugo nisam gledao film koji se bavi nečim toliko nostalgičnim na toliko hladan i hiruruški precizan način. Sve je u ovom filmu samo prilika da se povredite, stegnete zube, prihvatite neminovno i jednoga dana budete bolji ili makar ovakvi roditelji. I guess...
Tata (35), mama (35), ćerka (11) i sin (6) kreću na porodično proputovanje. Sve se dešava u Čileu. Kreću rano, žele da putuju i usput stanu gde god im se dopadne. Poslednja destinacija je možda neka očeva nasleđena zemlja, koju planira da ostavi ćerki. Neposredno pre samog polaska mama pita tatu: "Da li si siguran da želiš da ja krenem?". I tu je već jasno koliko je ova porodica nesrećna na svoj način.
Iako ne eksplicitno, De jueves a Domingo jeste film dat iz ćerkine perspektive s obzirom da se na njenom licu "komentatorski" lomi tinjajući sukob oca i majke (on napušta porodicu, a ona kako put odmiče sve slabije to prihvata). Ćerka je portal u naša lična detinjstva i "odrastanja" u slične ili "sasvim drugačije" sukobe naših ili tuđih roditelja, u svet "velikih". Dominga Sotomayor Castillo, kojoj je ovo prvi igrani film, koristi devojčicinu krhku građu da preko njenih leđa razbije idiličnost nečega kao što je "porodično putovanje" (zna svako ko je imao oca i majku). Devojčici je sve teže i teže da se sakrije od njihovih sukoba, da ih zakamuflira, da se prepusti igri "putovanja" na kojoj njeni roditelji insistiraju uprkos činjenici da se stvar raspada po šavovima.
Iako otac nije baš najsimpatičniji, iako majka povremeno deluje kao da zapravo ona (zbog svoje "umetničke duše") ima potrebu za "promenom", Dominga ih nijednog trenutka ne čini nesimpatičnim i pušta ih da svako od njih, na svoj način, bude i dobar i loš roditelj. Putovanje postaje metafora za nemogućnost da se pobegne od problema, jer on je u kolima, a ne "daleko od njih", na kraju puta. I svi trenuci (poslednje) radosti, zabave, zajedničkih trenutaka nadvijeni su sve jačom senkom roditeljskog sukoba, dok priroda oko njih postaje sve kamenitija i oni na kraju završavaju na jednoj bregastoj pustinjastoj zaravni (koja nikako ne može biti ono očevo imanje), razbacani oko automobila, da bi se potom vratili u njegov hladni oklop (još ih samo on drži na okupu) i nastavili dalje (tj natrag).
Ako ovolite ovakav film maestralno postavljene realističnosti u kojoj niti jedan kadar, niti jedna grimasa, niti jedna replika nisu potrošene uzalud, i u kojoj su glumci (naročito devojčica) nesebično odani zadatku, De jueves a Domingo u najvećoj meri pruža povoda za iskreno divljenje. Domingina očigledna namera je bila da nas ubaci u automobil kao slepog putnika i praktično nas najdirektnije prepusti nelagodnosti puta. I u tome je poprilično uspela.
Jedina stvar koja nedostaje ovom filmu jeste nešto malo drame, naročito u drugom delu filma, kad se ideja i način njene realizacije već proslave pred našim očima i kad poželimo da vidimo neki rasplet koji nismo očekivali. Kod Dominge se sve rasprši u vetar. Kao da ga nikad nije ni bilo.
SELEKTAH: 8minus/ 10
No comments:
Post a Comment