U Kanadi je sve moguće, pa i da film toliko čizi bude toliko dobar da biste mogli na picu da ga stavite
Sentimentalizam na stranu, Starbuck je i film i za dečake i za devojčice i self-help priručnik za dečake i za devojčice koji će jednoga dana imati dečake i devojčice. Od kada sam postao otac malčice drugačije gledam na svet i na filmove koji se očevima bave.
U osnovi ovo je komedija, kakvu bi Francuzi napravili (ovo je produkt frankofonske Kanade) i koji bi tek u postalmodavarovskoj španskoj egzekuciji sasvim iscrpeo svoj komični potencijal. Ali, ni sa Kanađanima nismo prošli loše. Patrick Huard igra, kako je samo on to mogao i malo ko drugi, kanadskog Poljaka Davida Wozniaka (koji je pljunuti rođa Ace Lukasa), muškarca u svojim ranim četrdesetim koji saznaje da je njegovih 693 odlaska u kliniku za davanje i uhlebljivanje sperme urodilo plodom, i to u 543 slučaja, od kojih su 149 njih podneli tužbu i traže načina da se upoznaju sa ocem tj njim.
Ova informacija zatiče Davida u trenutku kada lokalnim mafijašima duguje 80.000$, kada polako postaje svima jasno da je on najslabija karika porodičnog mesarskog biznisa koji pored njega drže otac i dva brata. I, da- njegova devojka, policajka, mu saopštava da je trudna i da joj se ne čini da je on dorastao tom poslu. David je, dakle, u svakom smislu životom-zbunjeni-luzer-dobra-srca koji će već posle 15ak minuta filma pokupiti sve naše simpatije i zadržati ih sve do kraja.
Baš kao što naslućujete radnja Starbuck bazirana je na tome da David dolazi u posed 149 fajlova svoje dece i odlučuje da ih "anonimno" upozna. Ovo gvirenje u njihove sudbine dato je sa Roberto Benignijevskim šarmom za dirljivo i komično i David daje sve od sebe da makar ono što može ispravi najbolje što može. Stvari bi, naravno, bile nepodnošljive i nepodnošljivo neuverljive da Patrick Huard nije odlično izabran glumac da to iznese, ali i da reditelj Ken Scott nema osećaj za komično, odnosno kako da scenu sa očiglednim viškom patetike sabotira dobrim gegom ili replikom. U tom smislu, Starbuck ima odličan ritam i nikada se ne trudi previše, ni da nas nasmeje, ni da nas razneži, a, ipak, će biti dovoljno i jednih i drugih trenutaka.
Uprkos sumanutoj premisi, Starbuck uspeva, naročito nakon "thee razgovora" Davida sa svojim ocem, da probudi u nama razmišljanje o tome šta znači biti otac i kakve sve uloge mi preuzimamo ulaskom u taj film. Kao i da li ta uloga ima nekave realne kapacitete koji su neophodni da se izvede. Starbuck uspeva da bude optimističan baš kako je potrebno- kao da se sve ovo može sutra desiti i vama.
Nije loše za kanadski film.
SELEKTAH: 8minus/ 10
Sentimentalizam na stranu, Starbuck je i film i za dečake i za devojčice i self-help priručnik za dečake i za devojčice koji će jednoga dana imati dečake i devojčice. Od kada sam postao otac malčice drugačije gledam na svet i na filmove koji se očevima bave.
U osnovi ovo je komedija, kakvu bi Francuzi napravili (ovo je produkt frankofonske Kanade) i koji bi tek u postalmodavarovskoj španskoj egzekuciji sasvim iscrpeo svoj komični potencijal. Ali, ni sa Kanađanima nismo prošli loše. Patrick Huard igra, kako je samo on to mogao i malo ko drugi, kanadskog Poljaka Davida Wozniaka (koji je pljunuti rođa Ace Lukasa), muškarca u svojim ranim četrdesetim koji saznaje da je njegovih 693 odlaska u kliniku za davanje i uhlebljivanje sperme urodilo plodom, i to u 543 slučaja, od kojih su 149 njih podneli tužbu i traže načina da se upoznaju sa ocem tj njim.
Ova informacija zatiče Davida u trenutku kada lokalnim mafijašima duguje 80.000$, kada polako postaje svima jasno da je on najslabija karika porodičnog mesarskog biznisa koji pored njega drže otac i dva brata. I, da- njegova devojka, policajka, mu saopštava da je trudna i da joj se ne čini da je on dorastao tom poslu. David je, dakle, u svakom smislu životom-zbunjeni-luzer-dobra-srca koji će već posle 15ak minuta filma pokupiti sve naše simpatije i zadržati ih sve do kraja.
Baš kao što naslućujete radnja Starbuck bazirana je na tome da David dolazi u posed 149 fajlova svoje dece i odlučuje da ih "anonimno" upozna. Ovo gvirenje u njihove sudbine dato je sa Roberto Benignijevskim šarmom za dirljivo i komično i David daje sve od sebe da makar ono što može ispravi najbolje što može. Stvari bi, naravno, bile nepodnošljive i nepodnošljivo neuverljive da Patrick Huard nije odlično izabran glumac da to iznese, ali i da reditelj Ken Scott nema osećaj za komično, odnosno kako da scenu sa očiglednim viškom patetike sabotira dobrim gegom ili replikom. U tom smislu, Starbuck ima odličan ritam i nikada se ne trudi previše, ni da nas nasmeje, ni da nas razneži, a, ipak, će biti dovoljno i jednih i drugih trenutaka.
Uprkos sumanutoj premisi, Starbuck uspeva, naročito nakon "thee razgovora" Davida sa svojim ocem, da probudi u nama razmišljanje o tome šta znači biti otac i kakve sve uloge mi preuzimamo ulaskom u taj film. Kao i da li ta uloga ima nekave realne kapacitete koji su neophodni da se izvede. Starbuck uspeva da bude optimističan baš kako je potrebno- kao da se sve ovo može sutra desiti i vama.
Nije loše za kanadski film.
SELEKTAH: 8minus/ 10
No comments:
Post a Comment