if this is heaven I don't know what it's for
if this is heaven I'm gonna need something more
Ima i neki hidden track...
Koliko puta treba da preslušam Reflektor da bih (ga)
shvatio
zavoleo
odustao
nešto napisao?
Singl Reflektor nam je (Žozefini, Eli i meni) mnogo prijao na moru. Vrteli smo siroti Vimeo zapis sa Pitchforka na ajpedu kao nenormalni uz doručak i spremanje za večeru. Svezan je za to letovanje za sva vremena i sumnjam da će ikada isploviti odatle. To mi je najbolji singl Arcade Fire. Ne samo zbog uspomena. Mislim da je bend adekvatno raširio svoje ambicije. Taman malo više nego što bi trebalo.
Možda treba da Reflektor (album) preslušam barem jedan put više nego što sam planirao da mi Sesilija (što se ne javljaš?!) ne bi prebacila da sam (opet) izošljario, kako samo ja umem (to mi izmami osmeh i greje srce).
(HEJ! WAKE UP! ODAVNO NE PIŠEM VIŠE RECENZIJE! OVO SU LIČNI ESEJI I NE MORATE DA SE ZAHVALJUJETE ŠTO SAM VAS PUSTIO DA ZAVIRITE U MOJ DNEVNIČIĆ! KOJA TO JEBOTE UMETNOST ZASLUŽUJE OBJEKTIVNO SAGLEDAVANJE?!... vazduh možda nije vaš, ali pluća jesu)
Koliko ovaj album zaslužuje preslušavanja? (e, to je već lepo "objektivno" pitanje). Er ovo neki veliki album? Bitan? Ili "samo četvrti"?
Koliko bilo koji album zaslužuje preslušavanja pre nego što mu se presudi? (Nadam se da ste svesni toga da to podrazumeva niz preslušavanja koja ste mu priuštili u samo jednom okruženju/ raspoloženju/ psiho-fizičkom stanju/ lokaciji... Ako ste u međuvremenu krenuli da žalite Tijanića ili Srđu ili Lou Reeda, a on i dalje svira to nije isto. Ako ste u međuvremenu sleteli u Pariz ili na Sajšele, a on i dalje svira, to nije isto. Ako su u međuvremenu uhapsili Čovića (a on zna zašto), a on i dalje svira, to nije isto. Velik i dobar album ume da nastavi da "služi", bez obzira na promene. Sa 85 minuta trajanja i 14 pesama (od kojih je jedna nepodnošljiva i s razlogom skrivena) Arcade Fire su imali ambicije da naprave jedan takav. Veliki, svesvrsishodan. Trajan.
Koliko vremena neki album ima pravo da vam oduzme od vašeg života? I šta ako to vreme ne može da vam se vrati, ako ne može da vam se isplati? Možda je to pitanje trebalo prvo da postavim.
Arcade Fire nisu veliki bend u mojoj glavi.
(Breaking News: dok preslušavam, razmišljam, brauzujem... upravo sam video da je tinymixtapes dao čistu 5/5 Reflektoru. Nisam očekivao. Kasnije ću čitati zašto su to uradili. Plašim se da mi sad ne presedne)
Gledao sam ih na Exitu i bio sam poprilično razočaran. Bio je to samo bend, usviran. The Suburbs mi je njihov omiljeni album. A volim i Springsteena. I nemam ništa protiv što su svi njihovi albumi "konceptualna štiva" sa ozbiljnim umetničkim apetitom. Kad je izašao onaj prvi album delovalo je da je to "jedan veliki koncept", autentičan i emotivan. Ne znam zašto su Arcade Fire nastavili da jure druge i da pokušavaju da nadmaše "taj". Zar im nije bilo lakše da promene ime i probaju nešto drugo?
James Murphy iz LSD Soundsystem je producirao najveći deo materijala. S obzirom da su po mnogo čemu AF i JM vršnjaci, gledaću na ovu stvar kao na Koju i Milana. Ili Iggy-ja i Bowieja. Nešto manje pesama producirao je Markus Dravs, čovek koji je producirao toliko mejnstrim stvari da njegovo prisustvo ne možemo da ne protumačimo kao želju benda da i dalje ostane na naslovnici "Rolling Stonea", polici Wall-Marta i spisku stadiona na kojima su i U2 nastupali. The only way is up i to je OK. Biće dobro ako što više slušate ovaj album sve više imate utisak da se Dravsovo prisustvo ni ne oseća.
Singl Reflektor po strani, prva pesma kroz koju sam ušao u album nakon tri preslušavanja jeste (barem u mom poretku pesama) pretposlednja Afterlife. Možda zato što ima isti početak i ritmičnu kičmu kao Reflektor. Ali to je jedna fenomenalna pesma kakva je trebala da se nađe na Pop, U2. LSD-disko, himnični refren, perkusije sa svih strana, "can we work it out..." na temu "kad sve stane šta počinje". Skoro šest minuta, ali brzo prođe.
Slušajući Joan Of Arc (sredina albuma otprilike) imam utisak da je ovde na delu Neon Bible rimejk, dakle elektrifikovani aptempo rok s tim što su AF dali sve od sebe da elektrifikaciji daju dovoljno "hipsteraja", a da aranžmane pretvore u ponudu priloga kakva vas može sačekati u kakvoj fensi hamburgerdžinici. Svega ima i sve može. Joan Of Arc, uprkos tome što zvuči kao pop hit za John Zornovu decu verovatno može da se sreže na neku ofbit temu u nekom i ne toliko opskurnom džez klubu. Samo pratite bas. It's Never Over (Hey Orpheus) bez problema je mogao da izvodi neki summer beach bend iz Australije kojima bi ovo bio jedini hit u karijeri. Samo pratite bas i 80s refren i zamislite da se radi o jednoj od onih "extended dub" verzija.
Porno je stvarno odlična stvar i sigurno se nalazi na nekom greatest hitsu Roxy Music (eto jednog benda koji bih možda radije pomenuo nego pominjane Talking Heads). Ipak, da ovako visok nivo kvaliteta nije uspeo da se zadrži tokom celog albuma/ koncepta govori i trajanje završne pesme, Supersymmetry, 11 minuta i 16 sekundi, kao i to da ambijentalni repovi ne bi trebalo da se nalaze na začelju nečega što pretenduje da bude "drugačiji" album 2013. godine. Čak i ako je druga polovina pesme (na svaki način) negativ (refleksija) prve polovine.
Čini mi se da će biti nemoguće da neko na ovom albumu ne pronađe po nešto što voli ili mu se sviđa (govorim, naravno, o kontrolisanom mejnstrimu). Pa, tako ja u kvazi-rege minijaturi Flashbulb Eyes volim one havajske ksilofone (zovimo taj instrument tako za potrebe ovog teksta) koji su i The Knife koristili u Pass It On. Teren Talking Heads proširuje i naredna, odlična Here Comes The Night Time II u kojoj ima više promena nego u profesionalnoj biografiji Mlađana Štakora Dinkića, što samo kompletira utisak da je Murphy-ju Arcade Fire ovde poslužio kao pokusno sredstvo da (još jednom) izrazi ljubav prema dekadi i umetnicima koji su pozitivno uticali na njega. Ako ste voleli Level 42 tu je i pesma Normal Person.
Dovoljno je pet i po puta.
To je svakako manje nego što je, inače, prosek na MMG-u.
Ne ide mi se dalje. U mom malom svetu ovaj album ne može biti veliki. Arcade Fire su mi delovali veće kad su se bavili manjim stvarima, kao što je suburbija i to... suživot.
Amerika nema veliki bend trenutno. Pa Kanađani koriste.
SELEKTAH: 5minus/ 10
PS tinymixtapes, ako niste pogledali, svoju recenziju započinju citatom Baudrillarda. nuff said.
if this is heaven I'm gonna need something more
Ima i neki hidden track...
Koliko puta treba da preslušam Reflektor da bih (ga)
shvatio
zavoleo
odustao
nešto napisao?
Singl Reflektor nam je (Žozefini, Eli i meni) mnogo prijao na moru. Vrteli smo siroti Vimeo zapis sa Pitchforka na ajpedu kao nenormalni uz doručak i spremanje za večeru. Svezan je za to letovanje za sva vremena i sumnjam da će ikada isploviti odatle. To mi je najbolji singl Arcade Fire. Ne samo zbog uspomena. Mislim da je bend adekvatno raširio svoje ambicije. Taman malo više nego što bi trebalo.
Možda treba da Reflektor (album) preslušam barem jedan put više nego što sam planirao da mi Sesilija (što se ne javljaš?!) ne bi prebacila da sam (opet) izošljario, kako samo ja umem (to mi izmami osmeh i greje srce).
(HEJ! WAKE UP! ODAVNO NE PIŠEM VIŠE RECENZIJE! OVO SU LIČNI ESEJI I NE MORATE DA SE ZAHVALJUJETE ŠTO SAM VAS PUSTIO DA ZAVIRITE U MOJ DNEVNIČIĆ! KOJA TO JEBOTE UMETNOST ZASLUŽUJE OBJEKTIVNO SAGLEDAVANJE?!... vazduh možda nije vaš, ali pluća jesu)
Koliko ovaj album zaslužuje preslušavanja? (e, to je već lepo "objektivno" pitanje). Er ovo neki veliki album? Bitan? Ili "samo četvrti"?
Koliko bilo koji album zaslužuje preslušavanja pre nego što mu se presudi? (Nadam se da ste svesni toga da to podrazumeva niz preslušavanja koja ste mu priuštili u samo jednom okruženju/ raspoloženju/ psiho-fizičkom stanju/ lokaciji... Ako ste u međuvremenu krenuli da žalite Tijanića ili Srđu ili Lou Reeda, a on i dalje svira to nije isto. Ako ste u međuvremenu sleteli u Pariz ili na Sajšele, a on i dalje svira, to nije isto. Ako su u međuvremenu uhapsili Čovića (a on zna zašto), a on i dalje svira, to nije isto. Velik i dobar album ume da nastavi da "služi", bez obzira na promene. Sa 85 minuta trajanja i 14 pesama (od kojih je jedna nepodnošljiva i s razlogom skrivena) Arcade Fire su imali ambicije da naprave jedan takav. Veliki, svesvrsishodan. Trajan.
Koliko vremena neki album ima pravo da vam oduzme od vašeg života? I šta ako to vreme ne može da vam se vrati, ako ne može da vam se isplati? Možda je to pitanje trebalo prvo da postavim.
Arcade Fire nisu veliki bend u mojoj glavi.
(Breaking News: dok preslušavam, razmišljam, brauzujem... upravo sam video da je tinymixtapes dao čistu 5/5 Reflektoru. Nisam očekivao. Kasnije ću čitati zašto su to uradili. Plašim se da mi sad ne presedne)
Gledao sam ih na Exitu i bio sam poprilično razočaran. Bio je to samo bend, usviran. The Suburbs mi je njihov omiljeni album. A volim i Springsteena. I nemam ništa protiv što su svi njihovi albumi "konceptualna štiva" sa ozbiljnim umetničkim apetitom. Kad je izašao onaj prvi album delovalo je da je to "jedan veliki koncept", autentičan i emotivan. Ne znam zašto su Arcade Fire nastavili da jure druge i da pokušavaju da nadmaše "taj". Zar im nije bilo lakše da promene ime i probaju nešto drugo?
James Murphy iz LSD Soundsystem je producirao najveći deo materijala. S obzirom da su po mnogo čemu AF i JM vršnjaci, gledaću na ovu stvar kao na Koju i Milana. Ili Iggy-ja i Bowieja. Nešto manje pesama producirao je Markus Dravs, čovek koji je producirao toliko mejnstrim stvari da njegovo prisustvo ne možemo da ne protumačimo kao želju benda da i dalje ostane na naslovnici "Rolling Stonea", polici Wall-Marta i spisku stadiona na kojima su i U2 nastupali. The only way is up i to je OK. Biće dobro ako što više slušate ovaj album sve više imate utisak da se Dravsovo prisustvo ni ne oseća.
Singl Reflektor po strani, prva pesma kroz koju sam ušao u album nakon tri preslušavanja jeste (barem u mom poretku pesama) pretposlednja Afterlife. Možda zato što ima isti početak i ritmičnu kičmu kao Reflektor. Ali to je jedna fenomenalna pesma kakva je trebala da se nađe na Pop, U2. LSD-disko, himnični refren, perkusije sa svih strana, "can we work it out..." na temu "kad sve stane šta počinje". Skoro šest minuta, ali brzo prođe.
Slušajući Joan Of Arc (sredina albuma otprilike) imam utisak da je ovde na delu Neon Bible rimejk, dakle elektrifikovani aptempo rok s tim što su AF dali sve od sebe da elektrifikaciji daju dovoljno "hipsteraja", a da aranžmane pretvore u ponudu priloga kakva vas može sačekati u kakvoj fensi hamburgerdžinici. Svega ima i sve može. Joan Of Arc, uprkos tome što zvuči kao pop hit za John Zornovu decu verovatno može da se sreže na neku ofbit temu u nekom i ne toliko opskurnom džez klubu. Samo pratite bas. It's Never Over (Hey Orpheus) bez problema je mogao da izvodi neki summer beach bend iz Australije kojima bi ovo bio jedini hit u karijeri. Samo pratite bas i 80s refren i zamislite da se radi o jednoj od onih "extended dub" verzija.
Porno je stvarno odlična stvar i sigurno se nalazi na nekom greatest hitsu Roxy Music (eto jednog benda koji bih možda radije pomenuo nego pominjane Talking Heads). Ipak, da ovako visok nivo kvaliteta nije uspeo da se zadrži tokom celog albuma/ koncepta govori i trajanje završne pesme, Supersymmetry, 11 minuta i 16 sekundi, kao i to da ambijentalni repovi ne bi trebalo da se nalaze na začelju nečega što pretenduje da bude "drugačiji" album 2013. godine. Čak i ako je druga polovina pesme (na svaki način) negativ (refleksija) prve polovine.
Čini mi se da će biti nemoguće da neko na ovom albumu ne pronađe po nešto što voli ili mu se sviđa (govorim, naravno, o kontrolisanom mejnstrimu). Pa, tako ja u kvazi-rege minijaturi Flashbulb Eyes volim one havajske ksilofone (zovimo taj instrument tako za potrebe ovog teksta) koji su i The Knife koristili u Pass It On. Teren Talking Heads proširuje i naredna, odlična Here Comes The Night Time II u kojoj ima više promena nego u profesionalnoj biografiji Mlađana Štakora Dinkića, što samo kompletira utisak da je Murphy-ju Arcade Fire ovde poslužio kao pokusno sredstvo da (još jednom) izrazi ljubav prema dekadi i umetnicima koji su pozitivno uticali na njega. Ako ste voleli Level 42 tu je i pesma Normal Person.
Dovoljno je pet i po puta.
To je svakako manje nego što je, inače, prosek na MMG-u.
Ne ide mi se dalje. U mom malom svetu ovaj album ne može biti veliki. Arcade Fire su mi delovali veće kad su se bavili manjim stvarima, kao što je suburbija i to... suživot.
Amerika nema veliki bend trenutno. Pa Kanađani koriste.
SELEKTAH: 5minus/ 10
PS tinymixtapes, ako niste pogledali, svoju recenziju započinju citatom Baudrillarda. nuff said.
A ako smo doputovali u Pariz busom? ;-) Sleću oni koji nam obezbeđuju VIP-pass i gostuju u MV.
ReplyDeleteSuburbs je i moj omiljeni album, takođe vezan za letovanje, silom prilika otpakovan na mp3 plejer i ponet na Ohrid, u suprotnom možda ne bi bio ni preslušan, a to bi bio propust kao ono što mi se smena volontiranja na Egzitu završila kad i AF, taman na vreme za Pulp; Afterlife sam i ja prvu čuo /singl Reflektor sam ignorisao/, i to na sugestiju prodavca fotoaparata kome sam se pohvalio odlaskom na Pičfork fest dok mi je punio bateriju za isti- baš dobar disko/stih.
A Knife je propustio* da izvede Pass This On iako je dopremio havajski ksilofon, ili je makar plejbek lažirao njegovo prisustvo, ali, brate, video sam Najf i pauzirao pisanje reportaže da bih ručao i ostavio komentar na MMG.
*možda nije propustio, možda je to bila i treća pesma, ali Raging Lung je bila druga i beh gotov
taman kad sam bila spremna da tvrdim da nema dosadnijeg i predvidljivijeg benda od arcade fire. i kako da nema mocnijeg, mracnijeg i elegatnijeg diska do onog sto smo culi kod bowiea i ferryja…vrh, stvarno vrh!
ReplyDeleteSta si hteo reci P.S. ?
ReplyDeleteda je moja recenzija neozbiljna. i da ima ozbiljnijih
Delete