Jedan manje-više rutinski dokumentarac sa crnom rupom u srcu kojoj se zapravo nije ni prišlo. A možda nije ni moglo prići. A možda ni trebalo.
Na kraju filma, dok idu poslednji kadrovi, i osmomilimetarski zapisi Sandmanovog života se mešaju sa licima ljudi koji su pričali o njemu ide naslovna numera njihovog albuma The Night u kojoj on u refrenu peva "... cause I can't make it on my own...", melodija kao da je tek umivena svežom tugom, predivna, čudesna, srcerazarajuća. Ali, čikam onoga ko u tom trenutku nije bio najtužniji čovek na svetu ne zbog nezanemarljive tragedije nastale smrću Marka Sandmana, već svega onoga što se desilo njegovoj majci (koja je preminula nakon snimanja filma i kojoj je film posvećen). Ain't no cure for that pain!... Pa, ipak, ta žena je tu ispred nas, sposobna da priča, i seća se. Hebote, kako je život nemilosrdan!
Voleo sam Cure For Pain i Good. Ko nije početkom devedesetih? Do The Night (2000) smo se već razišli, jer mi se činilo da bend ide napred-nazad istim putem, kao u lupu. Sad kad mu se vraćam, sve mi deluje sveže i interesantno, i naslovna tema, kojom albumu počinje, zapravo mu ne da da počne, jer je vraćam po desetak puta zaredom ispočetka. Mazohista. Kada Ben Harper u dokumentarcu kaže da su u nekom relativno kratkom periodu umrla tri autentična američka muzičara (Cobain, Buckley, Sandman) možda i ne greši. Svakako, bilo je i drugih bitnih muzičara u Americi devedesetih, ali ova trojica svakako okupiraju "vrlo svoje" pozicije. Bas, bubnjevi i saksofon nisu baš najtipičnija postava rok benda i čini mi se da su Morphine velelepno prevazišli "ekscentričnost" te postave u nešto tinderstikovski vanvremenskije. Bila je to dobra muzika za seks, samosažaljevanje, jutarnje sate (nakon mračne noći) i vožnju kolima. I sve to i u "single" varijanti.
Cure For Pain - The Mark Sandman Story, koristeći se morem VHS i još lošijih snimaka rekonstruiše Sandmanov život i karijeru, dodajući na to distancirane, ali u većini slučajeva lepogovoreće intervjue sa ljudima sa kojima je živeo i radio (od članova benda, preko Threat Her Right ekipe do slučajnih saboraca poput Josha Hommea ili onog sa kačketom iz Primus). I to je već sve deo neke rutine zidanja dokumentarnog portreta, od malena, prvih bendova, drugih bendova, velikih i malih nastupa i nepotrebno detaljno raskadrirane smrti na jednom festivalu u malom italijanskom gradu.
Daleko je strašnija i dublja priča Guitelle Sandman, Markove majke, koja šumi u pozadini i koju će tek Sabine, Markova devojka, dotaći prisećanjem na Markovu sahranu. Vidite, ta sahrana je bila treća sahrana na kojoj je Guitelle prisustvovala opraštanju od svog deteta. Godine 1978. umro je njen najmlađi sin koji je celog života bolovao od paralize, samo osamnaest meseci kasnije njen srednji sin je poginuo prilikom pada kroz prozor, da bi 1999. od posledica srčanog udara umro i njen najstariji sin, Mark. Kasnije sam pročitao da je ona o tome napisala knjigu (Four Minus Three - A Mother's Story), naslov koji se u jednom trenutku pojavljuje u vidu nekog naslova poglavlja, ali, iako ovo nije film o tome, razmere tog bola daleko prevazilaze rok tragediju.
Zapravo, ispada da je traganjem za lekom protiv bola Sandman nenamerno uspeo da taj bol samo poveća. Guitelle se u filmu pojavljuje sramno malo umesto da bude njegova kičma, ako mene pitate. I ne deluje nesrećno. Deluje ugašeno. Seća se Marka sa osmehom. Kontekst je ono što kvasi vid, a ne ono što gledate.
Kao pristojan rezime Sandmanove karijere Cure For Pain, čini mi se, više pasuje ljudima koji su površno ili nimalo poznavali njegov opus. Oni zainteresovaniji moraće da začeprkaju negde drugde, negde više.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Na kraju filma, dok idu poslednji kadrovi, i osmomilimetarski zapisi Sandmanovog života se mešaju sa licima ljudi koji su pričali o njemu ide naslovna numera njihovog albuma The Night u kojoj on u refrenu peva "... cause I can't make it on my own...", melodija kao da je tek umivena svežom tugom, predivna, čudesna, srcerazarajuća. Ali, čikam onoga ko u tom trenutku nije bio najtužniji čovek na svetu ne zbog nezanemarljive tragedije nastale smrću Marka Sandmana, već svega onoga što se desilo njegovoj majci (koja je preminula nakon snimanja filma i kojoj je film posvećen). Ain't no cure for that pain!... Pa, ipak, ta žena je tu ispred nas, sposobna da priča, i seća se. Hebote, kako je život nemilosrdan!
Voleo sam Cure For Pain i Good. Ko nije početkom devedesetih? Do The Night (2000) smo se već razišli, jer mi se činilo da bend ide napred-nazad istim putem, kao u lupu. Sad kad mu se vraćam, sve mi deluje sveže i interesantno, i naslovna tema, kojom albumu počinje, zapravo mu ne da da počne, jer je vraćam po desetak puta zaredom ispočetka. Mazohista. Kada Ben Harper u dokumentarcu kaže da su u nekom relativno kratkom periodu umrla tri autentična američka muzičara (Cobain, Buckley, Sandman) možda i ne greši. Svakako, bilo je i drugih bitnih muzičara u Americi devedesetih, ali ova trojica svakako okupiraju "vrlo svoje" pozicije. Bas, bubnjevi i saksofon nisu baš najtipičnija postava rok benda i čini mi se da su Morphine velelepno prevazišli "ekscentričnost" te postave u nešto tinderstikovski vanvremenskije. Bila je to dobra muzika za seks, samosažaljevanje, jutarnje sate (nakon mračne noći) i vožnju kolima. I sve to i u "single" varijanti.
Cure For Pain - The Mark Sandman Story, koristeći se morem VHS i još lošijih snimaka rekonstruiše Sandmanov život i karijeru, dodajući na to distancirane, ali u većini slučajeva lepogovoreće intervjue sa ljudima sa kojima je živeo i radio (od članova benda, preko Threat Her Right ekipe do slučajnih saboraca poput Josha Hommea ili onog sa kačketom iz Primus). I to je već sve deo neke rutine zidanja dokumentarnog portreta, od malena, prvih bendova, drugih bendova, velikih i malih nastupa i nepotrebno detaljno raskadrirane smrti na jednom festivalu u malom italijanskom gradu.
Daleko je strašnija i dublja priča Guitelle Sandman, Markove majke, koja šumi u pozadini i koju će tek Sabine, Markova devojka, dotaći prisećanjem na Markovu sahranu. Vidite, ta sahrana je bila treća sahrana na kojoj je Guitelle prisustvovala opraštanju od svog deteta. Godine 1978. umro je njen najmlađi sin koji je celog života bolovao od paralize, samo osamnaest meseci kasnije njen srednji sin je poginuo prilikom pada kroz prozor, da bi 1999. od posledica srčanog udara umro i njen najstariji sin, Mark. Kasnije sam pročitao da je ona o tome napisala knjigu (Four Minus Three - A Mother's Story), naslov koji se u jednom trenutku pojavljuje u vidu nekog naslova poglavlja, ali, iako ovo nije film o tome, razmere tog bola daleko prevazilaze rok tragediju.
Zapravo, ispada da je traganjem za lekom protiv bola Sandman nenamerno uspeo da taj bol samo poveća. Guitelle se u filmu pojavljuje sramno malo umesto da bude njegova kičma, ako mene pitate. I ne deluje nesrećno. Deluje ugašeno. Seća se Marka sa osmehom. Kontekst je ono što kvasi vid, a ne ono što gledate.
Kao pristojan rezime Sandmanove karijere Cure For Pain, čini mi se, više pasuje ljudima koji su površno ili nimalo poznavali njegov opus. Oni zainteresovaniji moraće da začeprkaju negde drugde, negde više.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment