Lepo i neinteresantno
Ovo će biti recenzija koliko je ovo i film. Ice T je odlučio da se pod stare dane pozabavi režijom i vrati korenima. Iza njegovog filma stoji želja da se prodre u umetnost repovanja, a ispred nas stoji kolaž Ajsovih ćaskanja sa ortacima i kolegama.
Bez želje da ga disujem, Ice T je lepo pokazao da sa režijom stoji gore nego sa glumom. Njegov film istina pokušava da se tematski podeli u više geografskih celina i uspeva da se podeli na Istočnu i Zapadnu obalu. Amerike, naravno. Ostatak sveta ne postoji. Ili je bio produkciono zahtevan. Nije da ga disujem, ali tako ispada. Iz priče su ispali i reperi sa Juga, kao i nekolicina njih nezavisnih, ali bitnih. Baš kao što mu je bilo bitno da za pokrivalice koristi izgrafitirane krajolike grada kojim se bavi, uz već prepoznatljiv inventar aktivnosti afro-američke populacije (košarka, blejanje...) i ne mnogo drugih načina da se dočara ovaj ili onaj geto (beda, policija, blejanje, košarka, skejt...), Ajsu je bilo bitno i da u svoj film zgura sve najbitnije (žive) figure repa (Kool Moe Dee, KRS-One, Chuck D, Melle Mel...), kao i nekolicinu najaktuelnijih (Kanye bez Jaya) i tu i tamo proturi sebe kao inspiraciju, figuru, mekdedija, rtaća... Ne disujem, nego tako jeste.
Ono što sam shvatio jeste da postoji repovanje (kada talenti bacaju rime) i hip hop (a to nije samo muzika, već kultura koja uključuje repere, bitmejkere, didžejeve, grafiti umetnike, brejkdensere), tako da pravog termina za ono što se desi kada reper baca rime na muziku nema. Nešto od toga sam i znao, ali sad mi je i ovaj paradoks poznat.
Svi reperi u ovom filmu koji su fristajlovali (minus mučeni Xzibit) su do jaja. Svaka čast! Slušajući ih kako repuju, a potom i kako sa Ajsom razmenjuju sećanja na druge najbitnije repere i, za njih, ključne rime, osetio sam se kao debil koji ne samo da nema pojma o toj kulturi, već nema ni načina, ni prilike da joj se približi. Više puta sam pisao da nije lako pisati o reperima i njihovoj "muzici", a sad sam još više siguran u to. Tu niko nije drvo bez korena i list bez grane. Svi su oni bili pritisnuti mukom, ali i očarani time kako se o tome može progovoriti. I to u kojoj meri su ti njihovi uzori delovali na njih i koliko je to njima zaista značilo, i za život i za karijeru, je nešto što nikada nećemo razumeti. Ali i nešto što velika većina njih nije ni pokušala da nam objasni ili je to učinila na način nepreterano autentičan (s obzirom da se radi o ljudima od reči).
Cenim da je najviše kriv Ice T, jer se nije dugo zadržavao sa ljudima i pokušao da prodre u njihove živote i rime. Opšti utisak je da se radilo brzo i površno i da u zavisnosti ko se kako snašao za tih pola sata, tako je i prošao. KRS-One je, naravno, car. I Snoop. I Em. I Kool Moe Dee. I Chuck.
Hvala, Ajsu. Sad neko bolji.
SELEKTAH: 6minus/ 10
Ovo će biti recenzija koliko je ovo i film. Ice T je odlučio da se pod stare dane pozabavi režijom i vrati korenima. Iza njegovog filma stoji želja da se prodre u umetnost repovanja, a ispred nas stoji kolaž Ajsovih ćaskanja sa ortacima i kolegama.
Bez želje da ga disujem, Ice T je lepo pokazao da sa režijom stoji gore nego sa glumom. Njegov film istina pokušava da se tematski podeli u više geografskih celina i uspeva da se podeli na Istočnu i Zapadnu obalu. Amerike, naravno. Ostatak sveta ne postoji. Ili je bio produkciono zahtevan. Nije da ga disujem, ali tako ispada. Iz priče su ispali i reperi sa Juga, kao i nekolicina njih nezavisnih, ali bitnih. Baš kao što mu je bilo bitno da za pokrivalice koristi izgrafitirane krajolike grada kojim se bavi, uz već prepoznatljiv inventar aktivnosti afro-američke populacije (košarka, blejanje...) i ne mnogo drugih načina da se dočara ovaj ili onaj geto (beda, policija, blejanje, košarka, skejt...), Ajsu je bilo bitno i da u svoj film zgura sve najbitnije (žive) figure repa (Kool Moe Dee, KRS-One, Chuck D, Melle Mel...), kao i nekolicinu najaktuelnijih (Kanye bez Jaya) i tu i tamo proturi sebe kao inspiraciju, figuru, mekdedija, rtaća... Ne disujem, nego tako jeste.
Ono što sam shvatio jeste da postoji repovanje (kada talenti bacaju rime) i hip hop (a to nije samo muzika, već kultura koja uključuje repere, bitmejkere, didžejeve, grafiti umetnike, brejkdensere), tako da pravog termina za ono što se desi kada reper baca rime na muziku nema. Nešto od toga sam i znao, ali sad mi je i ovaj paradoks poznat.
Svi reperi u ovom filmu koji su fristajlovali (minus mučeni Xzibit) su do jaja. Svaka čast! Slušajući ih kako repuju, a potom i kako sa Ajsom razmenjuju sećanja na druge najbitnije repere i, za njih, ključne rime, osetio sam se kao debil koji ne samo da nema pojma o toj kulturi, već nema ni načina, ni prilike da joj se približi. Više puta sam pisao da nije lako pisati o reperima i njihovoj "muzici", a sad sam još više siguran u to. Tu niko nije drvo bez korena i list bez grane. Svi su oni bili pritisnuti mukom, ali i očarani time kako se o tome može progovoriti. I to u kojoj meri su ti njihovi uzori delovali na njih i koliko je to njima zaista značilo, i za život i za karijeru, je nešto što nikada nećemo razumeti. Ali i nešto što velika većina njih nije ni pokušala da nam objasni ili je to učinila na način nepreterano autentičan (s obzirom da se radi o ljudima od reči).
Cenim da je najviše kriv Ice T, jer se nije dugo zadržavao sa ljudima i pokušao da prodre u njihove živote i rime. Opšti utisak je da se radilo brzo i površno i da u zavisnosti ko se kako snašao za tih pola sata, tako je i prošao. KRS-One je, naravno, car. I Snoop. I Em. I Kool Moe Dee. I Chuck.
Hvala, Ajsu. Sad neko bolji.
SELEKTAH: 6minus/ 10
No comments:
Post a Comment