Odiseja 2013.
Sinoć kod Billa Mahera u emisiji pomenuli su Gravity i neke njegove "nelogičnosti" kao i neke "daleko" upadljivije poput toga da medicinski radnik dolazi da popravlja kvar na satelitu... Lep dokaz da pred svinje možeš uzalud bacati bisere. Naročito pred slepe svinje.
Ne kažem da Alfonso Cuaron nije trebalo da se za svoj 100 miliona dolara vredan film bolje konsultuje oko nekih stvari, ne mogu da poverujem da nije, a ne mogu i da ne priznam da ovo oko medicinske radnice u svemiru nisam ni stigao da primetim.
Što se mene tiče, Gravity ima ubedljiv sled događaja, s obzirom da se radi o holivudskoj fantastici on je tek povremeno preterao u onom "e, ajde, sad i to!" i tek na jednom mestu je potcenio samog sebe i nepotrebno zapao u dubiozan "we can work it out!" mod koji potom vodi film sve do kraja i u hepiend. Ne računajte mi ovo kao spojler, već pre kao izraz dubokog žaljenja što je do toga došlo, pošto u jednom trenutku deluje da bi Gravity mogao biti jedan od najmračnijih filmova svih vremena (i završiti kao takav) i sve do tog trenutka i u tom trenutku on izgleda čudesno. Ali to se ne desi.
Razlozi za to možda se delimično tiču onih 100 miliona dolara koji će se sigurno brže razmnožiti ako ostanemo u domenu "nemogućeg" filma, nego "mogućeg" života, ali i u posve šizofrenom Cuaronovom opusu koji obuhvata: jednu adaptaciju Charlesa Dickensa, jednu adaptaciju J.K. Rowling, jednog filma koji se zove I ja tebi mamu! i jedan od najboljih naučno-fantastičnih filmova ikada (dobro, sada dva). Cuaron, očigledno, nije savršen ali na svakom terenu igra iznad proseka. Ovde kao Nole.
Gravity ima jednostavnu radnju- u toku popravke jednog satelita dolazi do kurcšlusa nakon čega dva astronauta moraju da se snađu kako znaju i umeju da sebi obezbede natrag put na zemlju. Gravity ima i jednostavu egzekuciju (skoro kao Open Water koji je neko ne bez razloga pomenuo)- on razvija situaciju praktično u stvarnom protoku vremena i maksimalno crpi potencijal svakog trenutka.
James Cameron možda jeste izmislio 3D na filmu, ali je Alfonso Cuaron snimio prvi film koji otvara i vaše treće oko radi potpunog ugođaja u trećoj dimenziji. Do sada sam mislio da je Tim Burton u Alice In Wonderland prvi (i do Gravity jedini) uspešno inkorporirao novu dimenziju u radnju filma i time joj dao mnogo više od šrafa ili otkinute šake koja ide u vašem smeru. Bajka Lewisa Carrolla kao da je računala sa mogućnošću takve jedne tehničke ekstenzije dok je smišljana i ista je, zapravo, suštinski instalirana u njen svet. Kod Cuarona to nije slučaj. On pre preuzima 3D potencijal koji su koristili neki dokumentarni filmovi da nas što uverljivije približi jednom prostoru koji je tu oko nas, ali, za većinu, nedostižan. I da u ovom filmu nema nikakve akcije, već da samo imamo dovoljno uverljiv utisak da plutamo kosmosom, to bi bilo dovoljno. Cuaron nam je sa Gravity poverio istu misiju kao svojim likovima- da probamo da preživimo.
Prvih 15 minuta sam mislio da ću da izađem. Jer vratolomni pokreti kamere u 3D doživljaju bude mučninu dok se ne naviknete, naročito, ako kao i meni, sav taj mračni prostor samo budi osećaj klaustrofobije. Sandra Bullock i George Clooney (treći astronaut, nažalost, nije Dr Koothrappali iako totalno zvuči kao on) su fenomenalno odabrani, jer oba glumca sa sobom nose šarm i duhovitost dovoljnu da se izbori sa mrakom i ozbiljnošću svega što se dešava. Oni su "dosadne" trenutke učinili zabavnim, a "fantastične" realnim. Plus, otvorili su, svako na svoj način, put ka melodrami koja je ovaj film ispunila prekopotrebnim životom. Sem poslednjih desetak minuta samoupravne i stoprocentne "američke" borbe Sandre Bullock za opstanak ostatak filma je skoro savršen. Oduzima dah. Čak i ako ste odgledali par stotina filmova relativno skoro.
Što se mene tiče Gravity mi je rekao sve o odisejama što mi Kubrickov film nikada nije rekao. On mi je pokazao i beskonačno i konačno, on me je pustio da skoro pipnem i jedno i drugo, kao i koliko je sitna i "lako prelazna" granica između njih. Stezao sam sedište kao malo dete brinući za junake filma, jer sam bio tamo sa njima. Uspeli su da me ubede da je moje prisustvo neizostavno.
Gravitacija je ona sila koja nas vuče nečemu. Kojom smo skoro definisani. Koja nas vuče prema Zemlji, životu, stvarima koje volimo... Sem tamo negde, daleko, gde ona ne važi. I gde za jedan jednini trenutak mi sami i svi naši životni koncepti mogu biti redefinisani prestankom njenog dejstva. Gravity je i film o tome da borba mora biti neprestana, da je život čudesan, da izlazak sunca tamo negde mora biti bolji od svega što smo gledali na televiziji zajedno... Gravity nas čini strašno malim i pokazuje koliko veliki možemo da budemo. A tu su još i Rusi i Kinezi i okupiranje i đubrenje svemira i posledice toga...
Najviše od svega impresionira me koliko je čitava zamisao jednostavna i sa koliko je ludačkog rada sprovedena u delo. Pardon, u remek-delo.
SELEKTAH: 10/ 10
Sinoć kod Billa Mahera u emisiji pomenuli su Gravity i neke njegove "nelogičnosti" kao i neke "daleko" upadljivije poput toga da medicinski radnik dolazi da popravlja kvar na satelitu... Lep dokaz da pred svinje možeš uzalud bacati bisere. Naročito pred slepe svinje.
Ne kažem da Alfonso Cuaron nije trebalo da se za svoj 100 miliona dolara vredan film bolje konsultuje oko nekih stvari, ne mogu da poverujem da nije, a ne mogu i da ne priznam da ovo oko medicinske radnice u svemiru nisam ni stigao da primetim.
Što se mene tiče, Gravity ima ubedljiv sled događaja, s obzirom da se radi o holivudskoj fantastici on je tek povremeno preterao u onom "e, ajde, sad i to!" i tek na jednom mestu je potcenio samog sebe i nepotrebno zapao u dubiozan "we can work it out!" mod koji potom vodi film sve do kraja i u hepiend. Ne računajte mi ovo kao spojler, već pre kao izraz dubokog žaljenja što je do toga došlo, pošto u jednom trenutku deluje da bi Gravity mogao biti jedan od najmračnijih filmova svih vremena (i završiti kao takav) i sve do tog trenutka i u tom trenutku on izgleda čudesno. Ali to se ne desi.
Razlozi za to možda se delimično tiču onih 100 miliona dolara koji će se sigurno brže razmnožiti ako ostanemo u domenu "nemogućeg" filma, nego "mogućeg" života, ali i u posve šizofrenom Cuaronovom opusu koji obuhvata: jednu adaptaciju Charlesa Dickensa, jednu adaptaciju J.K. Rowling, jednog filma koji se zove I ja tebi mamu! i jedan od najboljih naučno-fantastičnih filmova ikada (dobro, sada dva). Cuaron, očigledno, nije savršen ali na svakom terenu igra iznad proseka. Ovde kao Nole.
Gravity ima jednostavnu radnju- u toku popravke jednog satelita dolazi do kurcšlusa nakon čega dva astronauta moraju da se snađu kako znaju i umeju da sebi obezbede natrag put na zemlju. Gravity ima i jednostavu egzekuciju (skoro kao Open Water koji je neko ne bez razloga pomenuo)- on razvija situaciju praktično u stvarnom protoku vremena i maksimalno crpi potencijal svakog trenutka.
James Cameron možda jeste izmislio 3D na filmu, ali je Alfonso Cuaron snimio prvi film koji otvara i vaše treće oko radi potpunog ugođaja u trećoj dimenziji. Do sada sam mislio da je Tim Burton u Alice In Wonderland prvi (i do Gravity jedini) uspešno inkorporirao novu dimenziju u radnju filma i time joj dao mnogo više od šrafa ili otkinute šake koja ide u vašem smeru. Bajka Lewisa Carrolla kao da je računala sa mogućnošću takve jedne tehničke ekstenzije dok je smišljana i ista je, zapravo, suštinski instalirana u njen svet. Kod Cuarona to nije slučaj. On pre preuzima 3D potencijal koji su koristili neki dokumentarni filmovi da nas što uverljivije približi jednom prostoru koji je tu oko nas, ali, za većinu, nedostižan. I da u ovom filmu nema nikakve akcije, već da samo imamo dovoljno uverljiv utisak da plutamo kosmosom, to bi bilo dovoljno. Cuaron nam je sa Gravity poverio istu misiju kao svojim likovima- da probamo da preživimo.
Prvih 15 minuta sam mislio da ću da izađem. Jer vratolomni pokreti kamere u 3D doživljaju bude mučninu dok se ne naviknete, naročito, ako kao i meni, sav taj mračni prostor samo budi osećaj klaustrofobije. Sandra Bullock i George Clooney (treći astronaut, nažalost, nije Dr Koothrappali iako totalno zvuči kao on) su fenomenalno odabrani, jer oba glumca sa sobom nose šarm i duhovitost dovoljnu da se izbori sa mrakom i ozbiljnošću svega što se dešava. Oni su "dosadne" trenutke učinili zabavnim, a "fantastične" realnim. Plus, otvorili su, svako na svoj način, put ka melodrami koja je ovaj film ispunila prekopotrebnim životom. Sem poslednjih desetak minuta samoupravne i stoprocentne "američke" borbe Sandre Bullock za opstanak ostatak filma je skoro savršen. Oduzima dah. Čak i ako ste odgledali par stotina filmova relativno skoro.
Što se mene tiče Gravity mi je rekao sve o odisejama što mi Kubrickov film nikada nije rekao. On mi je pokazao i beskonačno i konačno, on me je pustio da skoro pipnem i jedno i drugo, kao i koliko je sitna i "lako prelazna" granica između njih. Stezao sam sedište kao malo dete brinući za junake filma, jer sam bio tamo sa njima. Uspeli su da me ubede da je moje prisustvo neizostavno.
Gravitacija je ona sila koja nas vuče nečemu. Kojom smo skoro definisani. Koja nas vuče prema Zemlji, životu, stvarima koje volimo... Sem tamo negde, daleko, gde ona ne važi. I gde za jedan jednini trenutak mi sami i svi naši životni koncepti mogu biti redefinisani prestankom njenog dejstva. Gravity je i film o tome da borba mora biti neprestana, da je život čudesan, da izlazak sunca tamo negde mora biti bolji od svega što smo gledali na televiziji zajedno... Gravity nas čini strašno malim i pokazuje koliko veliki možemo da budemo. A tu su još i Rusi i Kinezi i okupiranje i đubrenje svemira i posledice toga...
Najviše od svega impresionira me koliko je čitava zamisao jednostavna i sa koliko je ludačkog rada sprovedena u delo. Pardon, u remek-delo.
SELEKTAH: 10/ 10
ma pusti Gravity sta mislis o Frances Ha?
ReplyDeleteuskoro. keep an eye on this place
DeleteFIlm je lepo upakovana teatralna sapunica u svemiru. Zaista mi nije jasno kako neko sa iole filmskog iskustva moze dati ovom filmu 10/10...Kubrick je 1968. uspeo da snimi tehnicki odlican, i scenaristicki kompleksan film. Gravity ima savrsen dizajn i produkciju, ali je scenario bolno plitak i patetican...
ReplyDeletemožda ste i u pravu. ali oba filma koja pominjete u vreme kada su prikazivana predstavljali su autentično (filmsko) iskustvo. za par godina, sa razvojem tehnologije, gravity će sigurno izgubiti nešto od inicijalne čari i njegove nesporne mane doći će do većeg izražaja. ali za sada to je film koji je najbolje iskoristio povereni mu 3D.
Deletes druge strane, kubrickov film je već godinama nepodnošljiv i poslednji put kad sam ga gledao imao sam utisak da gledam video kolaž koji je barem sat i po duži nego što bi trebalo, bio mi je bolno dosadan i i dalje nisam znao o čemu se radi.
ali, te 68-e, na esidu (ili ne), to je moralo biti mind-blowing iskustvo.
" ali je Alfonso Cuaron snimio prvi film koji otvara i vaše treće oko radi potpunog ugođaja u trećoj dimenziji."
ReplyDeleteOvo je sigurno sala, pored citave Vendersove Pine.
3D u Graviticiji je maltene neprimetan (sem u momentima ~letenja olovke) (cak je i u Hercegovoj Pecini bio smisleniji), no to nije sprecilo da se uziva, zapravo je dosta slika licilo na snimke sa Medjunarodne stanice (ne bi me cudilo da su ~pozajmljene)
Problemi filma kod mene: jedna od glavnih prekretnica filma zapravo nesto sto je nemoguce da se desi; nepotrebno srceparajuci momenti pred kraj; lepa zamisao filma o ponovnom rodjenju i izbavljanju posle velike nesrece ali je doslovno gurnuta na izvol'te, slicno kao u Kongresu Arija Folmana.
Nije film los ali mi je nejasno zasto je gomila ljudi toliko odusevljena da daje sulude ocene. A onda jedna Hanalore dobije npr 7.
pinu sam gledao samo u 2D. dosta neslavno iskustvo.
Deleteoko problema se slažemo. jedino što sam ja uspeo da ih zanemarim.
hanalore?!
Ne znam sta da kazem u odbranu, nisam mogla da ih zanemarim, a takodje ni da ne kolutam ocima na tipicnu Klunijevu "al sam smeker" ulogu ni njanjave Sandrine momente. Valjda zato sto nisam mislila da cu dobiti to posle dva epska Kuaronova filma.
DeleteNeko je pisao o Lore na ovom sajtu, mislila sam da si ti :)
fair enough.
Deletemeni sve to "holivudsko" ne smeta, jer sam zaista bio raspamećen doživljajem gledanja i učestvovanja u radnji. na ovaj, praktično fizički, način to mi se nikada ili skoro nikada ne dešava.
lore, da. ali hanalore ne znam šta je. ali to su dva dosta različita filma, ne vidim osnov za poređenje. gravity je 10/10 u poređenju sa sličnim filmovima, a lore dobija 7/10 na sasvim drugom terenu. hoću da kažem, brojevi su isti, ali ne znače isto.
Ali upravo ako ucestvujes u _radnji_ onda ne mozes da progutas neke stvari. Mozda da bas nista ne znam iz fizike...
DeleteGlavna junakinja filma se zove Hanalore, Lore je samo nadimak. :)
Poredim samo po generalnom utisku o ta dva filma, ja filmove nikad ne ocenjujem, ali ako je Gravitacija 10/10, onda je Lore barem 15/10. Ako brojevi nisu isti onda..cemu? :)
istina. u tim trenucima se nisam osećao da učestvujem, ali sve sem toga me je uvuklo kao što (skoro) nikada nije. meni dosta da izađem oduševljen.
Deletejunakinja da. ali film se zove lore. zato nisam imao pojma. ne mogu više da pamtim sve. uprkos trudu.
rekoh brojevi su isti, ali moraju da se gledaju u odgovarajućim kontekstima. jer ako je gravity 10/10, lore 15/ 10, onda je citizen kane 150/10. a to baš nema smisla. u kategoriji holivudskog blokbastera sa A-holivudskim zvezdama, pa onda u žanru sci-fi-ja gravity je skoro arthaus projekat. s druge strane, lore u kategoriji festivalskog filma o odrastanju za vreme II sv rata uz prateće ratne strahote poene stiče samo na terenu vizure iz koje sagledava stvari, ali sve ostalo, i prikazano i kako je prikazano, nije baš nešto što ću pamtiti.
naravno, tu imamo i vrlo bitan momenat svakog sumiranja iskustva (u recenziju)- moje i tvoje nikada neće biti isto. otuda i lepota stvari, I guess.