RADIO GAJBA (Vol. 1)

powerty vrti staro & novo, sadašnje & bivše, domaće & “domaće”... 

FLOWER ROCKY BOYS – Ulična svetla (Ćao Sound, 1990)

Pričali su vam, deco moja, za doba Ante Markovića... Dojče marka je vredela sedam dinara, još uvek mladi, nerazvedeni matorci donose najmanje dva soma maraka mesečno na gajbu. Svakog dana viđaš novu flašu viskoze u kućnom baru, dobijaš uredno svakog jutra za užinu 20 dinara – pet ode na dve pogačice i jogurt, još tri na kremić i ostane ti za neki časopis ili strip, kojih je tada vala bilo u izobilju, posebno u poređenju sa štampanom pustarom danas. “Ćao” je bio beogradska verzija nemačkog “Brava”, s tom razlikom što si mogao i da čitaš tekstove, a ne samo da gledaš fotke svetog trijumvirata New Kids on the Block, Madonna & Gunsi. Zahvaljujući sumanutim tiražima, novinska imperija Radeta Atića brzo se proširila i na ostale segmente poslovanja... Tako je, nakon navijačkog, ženskog, strip i poster specijalizovanih izdanja, nastala i etiketa Ćao Sound.

Novosadski Flower Rocky Boys su te '90 imali ideju da praše garažno-stadionski cock rock, pevljiv i poletan, na tragu velikog hita Bombarderi beogradske grupe Bezobrazno zeleno. S ovog tzv. maxi singla valja samo Ljubica, ne toliko kvalitetom koje godine nisu pojele, koliko zaraznošću i narodskom vedrinom kakve odavno nema kada Srbi upale pojačalo. Ostale tri pesme utisnute na ovom maksiju su neinspirativna topovska hrana zaborava, a slična sudba zadesila je i sama grupu (izdala i LP dve godine kasnije, kada se narod već uveliko ložio na neku drugačiju zabavu), “Ćao” i ideju zarade na radoznalom tinejdžeru sa Balkana, a sve to i zato što su se nule sa onih Markovićevih hiljadu maraka plate istopile brže nego sladoled na suncu.

Nekada izdavač novosadskih rock grupa, Rade Atić je kao član Novosadske grupe uhapšen u policijskoj akciji “Toplica” 2010. pošto je sa svojih petnaestak jataka registrovao nepostojeće firme i uzimao robu na lepe oči, tj. na zauvek odloženo plaćanje, čime je stečena protivpravna korist od oko pola miliona evra. Ne znam kako je dalje tekao proces, ali sam bar ovde sudija...

SLKTH: 4/10

GENERACIJA BEZ BUDUĆNOSTI – Ima da me slušaš (Muzička omladina Kikinde, 1990)

Au, sunce ti poljubim! Iskreno, nisam ni imao nameru da pišem na ovu temu, to je moja klinačka strast koju nemam potrebu da delim sa drugima, a srećom na netu ima dovoljno izvora sa kojih mogu da utolim slušalačku žeđ. Generacijin Vol. 1 (1993) mi je još odavno (fala gimnazijskom ortaku Neši Žikinom Pavloviću na kasetnom snimku) jedan od pet najboljih domaćih albuma devedesetih, pa sam iskoristio pruženu priliku da čujem ovaj seveninčer koji mu je prethodio. Naravno, bas je u ovoj novosadskoj Oi! grupi svirao Borko Stefanović, donedavno DS-ov čovek od poverenja za Kosovo & Meth-ohiju.

I boktejebo, ova ploča traje tačno 12:44! Teška simbolika, ironija sudbine, znakovi pored puta. Generacija je početkom devedesetih bila od onih bendova koja se sa slobizmom obračunavala i ošišanim glavama, cokulama, obožavanjem američkog Juga i tome sličnim, dobro poznatim indicijama. Neću se olako zaletati da budem optuženik po Godvinovom zakonu, ali klinačkog koketiranja svakako ima.  Nacoška kontroverza Borku nije smetala da se vine u sam vrh, na sličan način kao što je Isidora Bjelica po sendvičima crtala svastike majonezom na svom žuru pa vidi je di je sad.

Da ne odlazimo previše u digresije – na ovoj ploči produkcija je potpuno promašena, potpisuju je Mare, basista Pekinške Patke, Kića, bubnjar/gitarista užasne novosadske bljak rock atrakcije Griva, i izvesni Boban, kasnije i saradnik PGP RTS folkerke Radmile Misić. I od tol'ko babica, jašta da je ispalo kilavo dete: na glas je zalepljen iritirajuće novotalasni eho, i bend zvuči gore nego što se kasnije pokazao – kao jedan od svirački najpotkovanijih na nezavisnoj srpskoj sceni SRJ epohe. Singl otvara regularna socijalna himna Pad, a zatim sledi evergrin grupe Da je jug pobedio (koja se devedesetih slušala kao Da je Vuk pobedio, e mladosti, ludosti!). B strani – gde se kriju trake Crna udovica i Krst u plamenu – značajno manjka kvaliteta.

SLKTH: 4.5/10

LUDILO – Čoban tjera monstrume (Not on label, 1990)

Ludilo je bio metal bend iz Tuzle, a ovaj demo ima jedan od najgotivnijih naslova ikad, čista esencija lucidnosti na tekstualnom petoparcu. Nesumnjivo uvežban i “narajcan” bend, podsetnik da je nekad moralo mnogo da se rilja da bi se objavilo zvanično izdanje, što ova ekipa usput budi rečeno nikada nije ni dočekala. Ostali su ovi furiozni snimci, napadne trash (ne thrash, kome stilski, mada ne i ekskluzivno, najviše naginju) “produkcije” – sve na ovom krvavo sirovom komadu audio mesa pišti i krči, ali se ispod tih naslaga & kamenaca buke čuje bend koji u mladalačkom zanosu melje i razvaljuje.

Dokaz za to čuvam u sebi već petnaestak godina, kada sam jedne prolećne večeri u tadašnjem St. Jamesu imao čast da čujem beogradsku inkarnaciju ovog izbegličkog benda pod imenom Ludilo 2000. Ne znam šta se tada desilo sa mnom i sa bendom, al' pošto je gitaroš isprobao mikrofon sa “izbeglica, izbeglica” umesto uobičajenog “jedan, jedan”, i upalio svoj instrument, vreme je prestalo da teče. Od siline svirke osećao sam se kao zgromljen gnevnim maljem više ne tako čupavih pravednika. Po završetku sam u neverici skupljao zube sa poda. Bilo je krvavo i nemilosrdno, kao u snu, u rangu euforije doživljene tokom nastupa Trans AM na istom mestu šest godina kasnije.

Nažalost, lajv trake na koncu ovog dema su manje-više potpuno neslušljive. Sa ovog snimka vo vjeki vjekov ostaje otuđeni kult klasik Nigdje me nema, blistavi momenti mogu se naći i u Požudi i Egoisti, a naslovi Krvava jebačina, Daj seko daj, Vrućina, Još luđe i Terror piva ubedljivo svedoče o silini blentavog trijumfalizma metalskog  joie de vivre iliti, u prevodu s francuskog, čiste zajebancije,  autohtonom fenomenu koji neiniciranim outsiderima nikada neće biti jasan.

SLKTH: 7.25/10

URGH!/P.M.S. - Yonuss Tape (Take It or Leave It, 1992)

Split kaseta beogradskih grindcore vedeta dokaz je da je srpska prestonica bila metropola i u najgrđe vreme. Sankcije, oskudica i jezive vesti koje su stizale s one strane Drine i neretko se prelivale i na istok u vidu pomahnitalih ratnih veterana mnogima su zauvek odredili slušalački senzibilitet. U ovoj trci, beogradski URGH! je predstavljao domaćeg konja za klađenje.

Iako se kasnije okušao i u eksperimentalnijim formama (koliko mi je poznato, Beograđani su jedini predstavnici ovog pravca koji imaju i unplugged album), na ovom snimku (koji je kasnije ponovo našao svoje mestu na B strani solo prvenca grupe 9194) URGH! je još uvek solidni Napalm Death klon koji teži ekspresivnoj kratkoročnoj baražnoj vatri i poseduje sredstva da svoj naum sprovede u delo. S druge strane, P.M.S. su čista ekstravagancija – skroz ženski bend koji je nominalno svirao grind core mada je njihov zvuk više u čistijim/generičkijim hardcore punk vodama, uz koketiranja sa industrialom i noiseom. Dakle, zanimljivije na papiru nego u praksi.

Posebno su, s današnje tačke gledišta dirljive na omotu odštampane zahvalnice oba benda radiju B92, pošto se već neko vreme štrokava muzička voda ne proliva sa ove građanski umivene frekvencije (čast izuzecima!). Reči pesama naravno nema, a oduvek sam želeo da bacim pogled na njih...

URGH! SLKTH: 6/10

P.M.S. SLKTH: 4.5/10

SLKTH: 5.25/10

NASTROM – S/T EP (Black Syrup/PMK, 2013)

Za sam kraj, jedan ovogodišnji ukleti minjon iz Vojvodine, svojevrsna razrada temelja koje su prošle godine u instrumentalno/eksperimentalno/psihodeličnom ataru postavili temerinski Testet Olt i subotička Ana Never. Nastrom je lo-fi one-man-project iz Kovačice, koji na svom friškom debi EP izdanju umešno kombinuje post-rokično sa krautom kako bi se dobio pravi okultni, zloslutni black metal ugođaj.

Sve ono što bi uslovno trebalo da bude nedostatak, ovde je prednost – monolitna bedroom produkcija, šaputalačko-svirački rudimentarni minimalizam i krajnja svedenost potpuno su u službi stvaranja intimističke, mračne, samosvojne atmosfere. S jedne strane, Nastrom se nadovezuje na jednu tek ustanovljenu tradiciju koju predvode francuski black kraut bogovi Aluk Todolo, a u stopu ih prate crni eksperimentalisti tipa Wreck and Reference, Hypomanie ili Pyramids kao deo stabla na čijim su ostalim granama Virus i Yurei, pa sve do korena koji sežu do majstora konfuzije Ved Buens Ende, predivnih The 3^rd and The Mortal i “Omnio” faze u opusu In The Woods... (uf, to nisam godinama slušao). Vintage instrumentarijum kao da je pozajmljen sa poznijih albuma norveške retrogressive atrakcije Furze, a sve je to posuto mrvicom noir sentimenta finskog Heroin & Your Veins (posebno sa prvenca). Uz izuzetak poslednje pomenutih, svim ovim imenima je zajedničko prihvatanje blek metal estetike i njeno produbljivanje u potpuno drugačijim sazvučjima od žanrovskog kanona.

U ovom, domaćem slučaju, Nastrom je blizu recimo čikaškim Cul de Sac uz preuzimanje vajba tenzičnosti sa psihodeličnijih komada na Slintovom Spiderlandu (recimo, uvodna nelagoda iz Good Morning Captain), s tom razlikom što ovde nema monstruozno dugačkih komada, već je na snazi popična konciznost tj. stabilna struktura pesama/tema/skica/vinjeta, koju su na velika vrata u post-rock uveli japanski té. Ovaj ćup deliblatskog peska, najdubljih tajni i noćne požude nije za svakog, ali unutar ove gajbe je ekspresno postao predmet obožavanja tj. istinski kvlt classic.

SLKTH: 8.25/10