Bele tračice
Ne znam zašto mi se ovaj film nije svideo onoliko koliko kad razmišljam o nekim njegovim elementima i u sebi zadovoljno klimam glavom. Žena-reditelj? Ne bih da svalim sve na to, ali možda. Ali mislim da mi je od specifične ženske zainteresovanosti za "seksualno u najekstremnijim okolnostima" (od Liliane Cavani do Andree Arnold) više smetao overdouz sloumoušinima koji je ratnu dramu/ratni coming of age pretvorio u skoro baletski performans. Zašto je svaki "trenutak" morao da bude usporen, svaka emocija akcentovana, svako preživljavanje rastegnuto? Ipak, Lore nije bez svojih vrlina.
Drugi svetski rat upravo završava. Izmeđ' suza Loreine majke saznajemo da se Firer ubio i da svi ostali trebaju da osećaju da su ga izdali. Lora, njena mlađa sestra, braća blizanci i beba-brat, zajedno sa majkom i porodičnim nakitom i drugim vrednim stvarima sklanjaju se u jednu planinsku kuću. Amerikanci, Rusi i ostali dolaze... Otac ih ostavlja, i ubrzo saznajemo da je to zauvek. Ubrzo zatim i majka, nakon što bude seksualno zlostavljana u pokušaju da pribavi hranu za svoju porodicu, mora da se "sama preda". Lore ostaje sama sa malom decom, bez hrane i u sred leta. Ono malo okolnih suseda ubrzo postaje kivno na "dođoše" i praktično ih isteruju iz raja.
Za Lore, i u manjoj meri za njenu braću i sestre, počinje suočavanje sa svim zlima Rata. Idući od nemila do nedraga ona prolazi golgote svih onih manjina koje su njeni sugrađani maltretirali i skoro istrebili u prethodnih pet godina. Kroz susret sa jednim oslobođenim Jevrejom, koji iz sopstvenih interesa počinje da brine o njima, Lore demonstrira svu onu mržnju na koju je naučena, ali ne može da se otrgne ni buđenju sopstvene seksualnosti, u svim njenim, usled rata, devijantnim oblicima. Australijska rediteljka Cate Shortland ovaj, formalno gledano, roudmuvi, tretira kao mešavinu filma o deci na raspustu (odrastanje) i ratne drame (sve ostalo) koji se non-stop prepliću, dok ovo drugo sve ubedljivije raste na račun ovog prvog.
Ono što Lore "usput" shvata jeste koliko je "njen narod", taj dojučerašnji ponos, zapravo prljav, zao i još gori. I ona i mi, gledaoci, suočavamo se sa nivoima zablude o Fireru i moćnoj naciji, kao i otpornosti pregaženih aktera da prihvate novu realnost. Čini mi se da je najveću stvar Cate postigla ostavljajući ambivalentnim indentitet "Jevreja" koji je pomogao Lore- da li je on lukavi Jevrej ili lukavi Nemac koji se poslužio tuđom indentifikacijom, ali ono što je mnogo bitnije jeste da fotografije osobe čiji je indentitet ukraden, a koje Lore nalazi u novčaniku, govore o nekome koga više nema. Kao i zašto je to tako.
U možda preočiglednoj metafori, Lore lomi figuru nevine porculanske srne, koja je deo porodične kolekcije, a koju joj je mama poverila na čuvanje, i ta gomilica polomljenih keramičkih udova slikovito govori o krahu "nemačke iluzije", kao i o lažnoj nevinosti onih koji su bili samo "deo naroda".
Moj problem je bio u tome što, iako jesam (fuck it!), nikako nisam želeo da saosećam sa mukama Lore i njenih. A bojim se da držanje distance u odnosu na protagoniste ne pomaže baš mnogo razvijanju ljubavi prema filmu. Shortlandova jeste dala Lore bez pardona, okrutnu, naivnu i silom prilika snalažljivu, ali čini mi se da je poražavajuća spoznaja previše "ne-lična" kazna za nju, kao izvučeni egzempl za čitavu naciju. Ne kažem da film treba da deli pravdu, možda ja samo ne umem da shvatim/ doživim koliko je Shortlandova bila nemilosrdna prema Lore.
SELEKTAH: 7minus/ 10
Ne znam zašto mi se ovaj film nije svideo onoliko koliko kad razmišljam o nekim njegovim elementima i u sebi zadovoljno klimam glavom. Žena-reditelj? Ne bih da svalim sve na to, ali možda. Ali mislim da mi je od specifične ženske zainteresovanosti za "seksualno u najekstremnijim okolnostima" (od Liliane Cavani do Andree Arnold) više smetao overdouz sloumoušinima koji je ratnu dramu/ratni coming of age pretvorio u skoro baletski performans. Zašto je svaki "trenutak" morao da bude usporen, svaka emocija akcentovana, svako preživljavanje rastegnuto? Ipak, Lore nije bez svojih vrlina.
Drugi svetski rat upravo završava. Izmeđ' suza Loreine majke saznajemo da se Firer ubio i da svi ostali trebaju da osećaju da su ga izdali. Lora, njena mlađa sestra, braća blizanci i beba-brat, zajedno sa majkom i porodičnim nakitom i drugim vrednim stvarima sklanjaju se u jednu planinsku kuću. Amerikanci, Rusi i ostali dolaze... Otac ih ostavlja, i ubrzo saznajemo da je to zauvek. Ubrzo zatim i majka, nakon što bude seksualno zlostavljana u pokušaju da pribavi hranu za svoju porodicu, mora da se "sama preda". Lore ostaje sama sa malom decom, bez hrane i u sred leta. Ono malo okolnih suseda ubrzo postaje kivno na "dođoše" i praktično ih isteruju iz raja.
Za Lore, i u manjoj meri za njenu braću i sestre, počinje suočavanje sa svim zlima Rata. Idući od nemila do nedraga ona prolazi golgote svih onih manjina koje su njeni sugrađani maltretirali i skoro istrebili u prethodnih pet godina. Kroz susret sa jednim oslobođenim Jevrejom, koji iz sopstvenih interesa počinje da brine o njima, Lore demonstrira svu onu mržnju na koju je naučena, ali ne može da se otrgne ni buđenju sopstvene seksualnosti, u svim njenim, usled rata, devijantnim oblicima. Australijska rediteljka Cate Shortland ovaj, formalno gledano, roudmuvi, tretira kao mešavinu filma o deci na raspustu (odrastanje) i ratne drame (sve ostalo) koji se non-stop prepliću, dok ovo drugo sve ubedljivije raste na račun ovog prvog.
Ono što Lore "usput" shvata jeste koliko je "njen narod", taj dojučerašnji ponos, zapravo prljav, zao i još gori. I ona i mi, gledaoci, suočavamo se sa nivoima zablude o Fireru i moćnoj naciji, kao i otpornosti pregaženih aktera da prihvate novu realnost. Čini mi se da je najveću stvar Cate postigla ostavljajući ambivalentnim indentitet "Jevreja" koji je pomogao Lore- da li je on lukavi Jevrej ili lukavi Nemac koji se poslužio tuđom indentifikacijom, ali ono što je mnogo bitnije jeste da fotografije osobe čiji je indentitet ukraden, a koje Lore nalazi u novčaniku, govore o nekome koga više nema. Kao i zašto je to tako.
U možda preočiglednoj metafori, Lore lomi figuru nevine porculanske srne, koja je deo porodične kolekcije, a koju joj je mama poverila na čuvanje, i ta gomilica polomljenih keramičkih udova slikovito govori o krahu "nemačke iluzije", kao i o lažnoj nevinosti onih koji su bili samo "deo naroda".
Moj problem je bio u tome što, iako jesam (fuck it!), nikako nisam želeo da saosećam sa mukama Lore i njenih. A bojim se da držanje distance u odnosu na protagoniste ne pomaže baš mnogo razvijanju ljubavi prema filmu. Shortlandova jeste dala Lore bez pardona, okrutnu, naivnu i silom prilika snalažljivu, ali čini mi se da je poražavajuća spoznaja previše "ne-lična" kazna za nju, kao izvučeni egzempl za čitavu naciju. Ne kažem da film treba da deli pravdu, možda ja samo ne umem da shvatim/ doživim koliko je Shortlandova bila nemilosrdna prema Lore.
SELEKTAH: 7minus/ 10
No comments:
Post a Comment