I bog stvori veru
Počinjem sa rafalnom paljbom spojlera. Upozoreni ste.
Da Keller (besan kao Wolverine, ali bez kandži- Hugh Jackman) nije sproveo svoja ubeđenja do kraja veliko je pitanje da li bi događaji u ovom filmu stigli do svog srećnog kraja. Njegovi džekbauerovski metodi stizanja do istine možda nisu rezultirali saznanjima koja su direktno razrešila zločin, ali su direktno pokrenula stvari u tom smeru. Možda se to desilo zato što je on od svih likova najčešće razgovarao sa bogom i od njega očekivao "spas", a možda zato što je od svih likova jedino on imao mentalitet "preživljavača". Kako god, Keller ima moj blagoslov za sve što je uradio. Rođeno dete nema alternativu.
Nažalost, film Denisa Villeneuva (želim da zaboravim njegov Incendies, a po sugestiji Cripplea trebalo bi da pogledam Polytechnique) nepotrebno je razigrao priču oko kidnapovanja dvoje dece, ukidajući vreme Kelleru da ostvari maksiumum svog tragičn/kog lika i poklonio ga licima koji, zapravo, više služe kao potporni stubovi trileroznoj priči koju pratimo, nego što sami uspevaju da urade "nešto za sebe". Tu pre svega mislim na potpuno nepotrebnog glavnog detektiva koji se bavi rešavanjem slučaja (žmirkavi Jake Gyllenhaal), zatim na potpuno zanemarenog i neiskorištenog "drugog oca" (Terence Howard) koji se u drugoj polovini sasvim izgubio i čak nije ni bilo namere da oba oca posluže za formiranje ravnopravnih, ali različitih pristupa problemu. A ne treba zaboraviti ni segment koji se odnosi na popa ("oca") koji je navodnog serijskog ubicu ubio i ostavio u podrumu svoje kuće. Ako u teksturi ovog kolača sve i nije išlo kako treba, Villeneuve se svojski potrudio da to sakrije efektnim filom kišne i depresivne atmosfere neke tamo (nagađam) nebraskijanske nedođije, kao i umešnim gaženjem po ključnim momentima trilera koji su dodali na tenziji i dinamičnosti materijala.
Dodatno, i sam naslov ne pomaže fokusiranju na to šta je tema ovog filma. Jer zatvorenici ovog filma su (očigledno) oteta deca koje neko drži zatvorene negde, ali zatvorenik je i mučeni Alex (Paul Dano) koga Keller drži zatvorenog duboko uveren da je on kriv za tu otmicu. Ali, povlačiti bilo kakvu paralelu između ovih zatvorenika i njihovih tamničara, meni deluje suludo. Jer ovi prvi su očigledni bolesnici i psihopate, dok je ovaj drugi samo čovek sateran u bezizlaznu situaciju i to na vrlo limitirano vreme. Možda je Villeneuve mislio na "zatvorenike" sopstvenih odluka i zlih životnih sudbina, ali čak i tako Keller nikako ne može biti član tog kluba. A ne bih u razmatranje uzeo ni pretpostavku da su svi likovi "zatvorenici" situacije u koju ih je otmica dovela, jer po istom ključu film je mogao da se nazove i: zločinci, fazani, mesožderi, božji ljudi... Mislim da je naslov glup.
Mislim da je i sam kraj glup.
SELEKTAH: 6minus/ 10
piše: Crippled Avenger (tekst preuzet uz blagoslov autora sa jednog foruma, otuda neformalan ton prikaza)
Pogledao sam PRISONERS Denisa Villeneuveal, prvi veliki ovogodišnji favorit za "Oskara". Nije reč o filmu za koji se može reći da je remek-delo, a kritika ga baš tako doživljava, ali reč je o prilično uspelom primenjivanju "smrtno ozbiljnog" pristupa na temu koja je do sada mahom bila zastupljena u žanrovskom šundu i ponekom studioznijem filmu. PRISONERS je u osnovi priča o serijskom ubici i najslabiji aspekt filma jeste upravo sam motiv serijskog ubice koji je više oslonjen na žanrovske osnove nego realizam. Sve ostalo je međutim pokušaj da se iz realističke vizure sagleda kako bi neki takav događaj zaista delovao na ljude i to čini ovaj film vrlo zanimljivim.
Villeneuve uzima motiv serijskog ubice i zadržava whodunit aspekt, vodeći ga vrlo vešto, i u pogledu žanrovskih praksi, to je vrlo uspeo aspekt ove priče. Međutim, ključna tema je pitanje sumnje i krivice, odlučivanja pod pritiskom, monstruma koji se budi u običnim ljudima suočenim sa izazovima, i u tom pogledu Villeneuve nastavlja svoje bavljenje vrlo pretencioznim temama, oslanjajući se na "teške" mitske matrice. Ovde nema toliko jasno čitljivog mita kao što je bio Edip u njegovom nagrađenom filmu INCENDIES, iako je deo kritike to pokušavao da mu "spočita", povezujući i PRISONERS sa nekim biblijskim motivima koji meni nisu bili prisutni u samim temeljima filma. Biblija je ovde pe svega prisutna kao "opijum za narod" i u onom pozitivnom i u onom negativnom aspektu te izjave, ali nije previše uticala na samu strukturu filma.
Hugh Jackman i dalje kanališe Mela Gibsona, ovog puta njegov rad iz filmova kao što je pre svih RANSOM a zatim jednim delom i SIGNS. Jake Gylenhaal, to je tradicionalistički indie. Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howad i ostali zaokružuju glumački ansambl bez slabog mesta. Iako radi sa All-Star ekipom, Villeneuve uspeva da vrlo jasno profiliše glavne likove, ne dopušta sporednim glumcima da zasene glavne što se često dešava u filmovima sa ovakvom podelom. u tom pogledu, PRISONERS ima fizionomiju indie filma ali ima i perspektivu a blagajnama kao razumljiv glavnotokovski produkt.
Villeneuve donosi blagu arty estetizaciju ambijenata i detalja, nudi filmu nešto upmarket atmosfere, ali ne iskoračuje iz okvira prihvaćenih mainstream konvencija u pogledu tempa. Neka rediteljska rešenja su blago sofisticiranija od tipičnog trilera, ali jasno je da Villeneuve namerava da se obrati široj publici. U tom smislu, reč je o dobro odmerenom holivudskom debiju reditelja sa art house reputacijom u kome je ispratio njihove zahteve a da nije izgubio identitet.
U pogledu tematskih izbora i autorskih ambicija, PRISONERS je zanimljiv uzor za onu vrstu materijala kojom se kod nas recimo bavi Srdan Golubović, i pokazuje kako se u za klasu većem dometu tretiraju podjednako bombastične teme i odnosi. Naročito je zanimljivo uporediti montažna rešenja na kraju KRUGOVA i PRISONERSa, gde Villeneuve ima neuporedivo superiornije rešenje na kraju.
Sam aspekt mučenja osumnjičenog svakako čini da PRISONERS odjekne i kao neprikrivena kritika američkih praksi u "ratu protiv terorizma". U tom smislu, PRISONERS je školski primer višeslojnog upmarket filma.
Ono što se međutim izdvaja kao osnovna mana je to što je u samoj osnovi scenarija Aarona Guzikowskog ovo ipak jedan triler koji svoje pogonsko goriva nalazi u tome što se ne tretira baš svaki detalj smrtno ozbiljno. Villeneuve sve to podiže na jedan znatno viši nivo, ali upravo neke "rupe" koje su sine qua non žanrovskog filma čine da u pojedinim detaljima PRISONERS pokaže blage znake neuravnoteženosti između materijala na kome je izgrađen i autorskih namera.
* * * / * * * *
Da Keller (besan kao Wolverine, ali bez kandži- Hugh Jackman) nije sproveo svoja ubeđenja do kraja veliko je pitanje da li bi događaji u ovom filmu stigli do svog srećnog kraja. Njegovi džekbauerovski metodi stizanja do istine možda nisu rezultirali saznanjima koja su direktno razrešila zločin, ali su direktno pokrenula stvari u tom smeru. Možda se to desilo zato što je on od svih likova najčešće razgovarao sa bogom i od njega očekivao "spas", a možda zato što je od svih likova jedino on imao mentalitet "preživljavača". Kako god, Keller ima moj blagoslov za sve što je uradio. Rođeno dete nema alternativu.
Nažalost, film Denisa Villeneuva (želim da zaboravim njegov Incendies, a po sugestiji Cripplea trebalo bi da pogledam Polytechnique) nepotrebno je razigrao priču oko kidnapovanja dvoje dece, ukidajući vreme Kelleru da ostvari maksiumum svog tragičn/kog lika i poklonio ga licima koji, zapravo, više služe kao potporni stubovi trileroznoj priči koju pratimo, nego što sami uspevaju da urade "nešto za sebe". Tu pre svega mislim na potpuno nepotrebnog glavnog detektiva koji se bavi rešavanjem slučaja (žmirkavi Jake Gyllenhaal), zatim na potpuno zanemarenog i neiskorištenog "drugog oca" (Terence Howard) koji se u drugoj polovini sasvim izgubio i čak nije ni bilo namere da oba oca posluže za formiranje ravnopravnih, ali različitih pristupa problemu. A ne treba zaboraviti ni segment koji se odnosi na popa ("oca") koji je navodnog serijskog ubicu ubio i ostavio u podrumu svoje kuće. Ako u teksturi ovog kolača sve i nije išlo kako treba, Villeneuve se svojski potrudio da to sakrije efektnim filom kišne i depresivne atmosfere neke tamo (nagađam) nebraskijanske nedođije, kao i umešnim gaženjem po ključnim momentima trilera koji su dodali na tenziji i dinamičnosti materijala.
Dodatno, i sam naslov ne pomaže fokusiranju na to šta je tema ovog filma. Jer zatvorenici ovog filma su (očigledno) oteta deca koje neko drži zatvorene negde, ali zatvorenik je i mučeni Alex (Paul Dano) koga Keller drži zatvorenog duboko uveren da je on kriv za tu otmicu. Ali, povlačiti bilo kakvu paralelu između ovih zatvorenika i njihovih tamničara, meni deluje suludo. Jer ovi prvi su očigledni bolesnici i psihopate, dok je ovaj drugi samo čovek sateran u bezizlaznu situaciju i to na vrlo limitirano vreme. Možda je Villeneuve mislio na "zatvorenike" sopstvenih odluka i zlih životnih sudbina, ali čak i tako Keller nikako ne može biti član tog kluba. A ne bih u razmatranje uzeo ni pretpostavku da su svi likovi "zatvorenici" situacije u koju ih je otmica dovela, jer po istom ključu film je mogao da se nazove i: zločinci, fazani, mesožderi, božji ljudi... Mislim da je naslov glup.
Mislim da je i sam kraj glup.
SELEKTAH: 6minus/ 10
piše: Crippled Avenger (tekst preuzet uz blagoslov autora sa jednog foruma, otuda neformalan ton prikaza)
Pogledao sam PRISONERS Denisa Villeneuveal, prvi veliki ovogodišnji favorit za "Oskara". Nije reč o filmu za koji se može reći da je remek-delo, a kritika ga baš tako doživljava, ali reč je o prilično uspelom primenjivanju "smrtno ozbiljnog" pristupa na temu koja je do sada mahom bila zastupljena u žanrovskom šundu i ponekom studioznijem filmu. PRISONERS je u osnovi priča o serijskom ubici i najslabiji aspekt filma jeste upravo sam motiv serijskog ubice koji je više oslonjen na žanrovske osnove nego realizam. Sve ostalo je međutim pokušaj da se iz realističke vizure sagleda kako bi neki takav događaj zaista delovao na ljude i to čini ovaj film vrlo zanimljivim.
Villeneuve uzima motiv serijskog ubice i zadržava whodunit aspekt, vodeći ga vrlo vešto, i u pogledu žanrovskih praksi, to je vrlo uspeo aspekt ove priče. Međutim, ključna tema je pitanje sumnje i krivice, odlučivanja pod pritiskom, monstruma koji se budi u običnim ljudima suočenim sa izazovima, i u tom pogledu Villeneuve nastavlja svoje bavljenje vrlo pretencioznim temama, oslanjajući se na "teške" mitske matrice. Ovde nema toliko jasno čitljivog mita kao što je bio Edip u njegovom nagrađenom filmu INCENDIES, iako je deo kritike to pokušavao da mu "spočita", povezujući i PRISONERS sa nekim biblijskim motivima koji meni nisu bili prisutni u samim temeljima filma. Biblija je ovde pe svega prisutna kao "opijum za narod" i u onom pozitivnom i u onom negativnom aspektu te izjave, ali nije previše uticala na samu strukturu filma.
Hugh Jackman i dalje kanališe Mela Gibsona, ovog puta njegov rad iz filmova kao što je pre svih RANSOM a zatim jednim delom i SIGNS. Jake Gylenhaal, to je tradicionalistički indie. Paul Dano, Melissa Leo, Maria Bello, Terrence Howad i ostali zaokružuju glumački ansambl bez slabog mesta. Iako radi sa All-Star ekipom, Villeneuve uspeva da vrlo jasno profiliše glavne likove, ne dopušta sporednim glumcima da zasene glavne što se često dešava u filmovima sa ovakvom podelom. u tom pogledu, PRISONERS ima fizionomiju indie filma ali ima i perspektivu a blagajnama kao razumljiv glavnotokovski produkt.
Villeneuve donosi blagu arty estetizaciju ambijenata i detalja, nudi filmu nešto upmarket atmosfere, ali ne iskoračuje iz okvira prihvaćenih mainstream konvencija u pogledu tempa. Neka rediteljska rešenja su blago sofisticiranija od tipičnog trilera, ali jasno je da Villeneuve namerava da se obrati široj publici. U tom smislu, reč je o dobro odmerenom holivudskom debiju reditelja sa art house reputacijom u kome je ispratio njihove zahteve a da nije izgubio identitet.
U pogledu tematskih izbora i autorskih ambicija, PRISONERS je zanimljiv uzor za onu vrstu materijala kojom se kod nas recimo bavi Srdan Golubović, i pokazuje kako se u za klasu većem dometu tretiraju podjednako bombastične teme i odnosi. Naročito je zanimljivo uporediti montažna rešenja na kraju KRUGOVA i PRISONERSa, gde Villeneuve ima neuporedivo superiornije rešenje na kraju.
Sam aspekt mučenja osumnjičenog svakako čini da PRISONERS odjekne i kao neprikrivena kritika američkih praksi u "ratu protiv terorizma". U tom smislu, PRISONERS je školski primer višeslojnog upmarket filma.
Ono što se međutim izdvaja kao osnovna mana je to što je u samoj osnovi scenarija Aarona Guzikowskog ovo ipak jedan triler koji svoje pogonsko goriva nalazi u tome što se ne tretira baš svaki detalj smrtno ozbiljno. Villeneuve sve to podiže na jedan znatno viši nivo, ali upravo neke "rupe" koje su sine qua non žanrovskog filma čine da u pojedinim detaljima PRISONERS pokaže blage znake neuravnoteženosti između materijala na kome je izgrađen i autorskih namera.
* * * / * * * *
Rođeno dete nema alternativu, ali zato vi oćoravite čitajući moj blog sa belim slovima na crnoj pozadini, jer je meni tako lepše. It IS worth it, ali nije nužno....
ReplyDeletee jesi car
ReplyDeleteRadnja se dešava u Pensilvaniji, u nekoj pravoj pičkimaterini gde ljude veoma lako ponese atmosfera skučenosti i zatvorenosti, što u krajnjoj instanci izbije na žestoku paranoju (što recenzenti i ne spominju), tako da zajebancija Mostly Other People Do The Killing prošle dine na BDŽF dobija razumljive tonove.
ReplyDelete