Kolja Kramer iz njujorškog ugla
Ima već malo više od dve godine kako sam razvio posebnu osetljivost na filmove čija tematika okupira roditeljstvo, decu, i sve muke i radosti koje proizilaze iz toga. Najteže podnosim filmove o očevima.
Ali, ima i nešto više od dvadeset godina kako sam razvio posebnu nepodnošljivost za glupe filmove koji na najtraljavije moguće načine pokušavaju da se pozabave pomenutim tematikama. Od takvih, najteže podnosim one filmove u kojima su očevi tako sramno nemoćni spram svojih slabosti.
Rediteljski tim Scott McGhee i David Siegel (možda ih znate po filmu Bee Season, ja ne) imao je zanimljivu ideju da prikaže kako stradanje jednog detenceta unutar neprijatnog razvoda svojih roditelja polako prerasta u njeno tiho usvajanje od strane novih partnera tih istih roditelja. U rukama braće Dardenne ovo bi sigurno bio zanimljiviji film i navijam da urade rimejk. Ali na "njujorškom terenu" ovo je skoro negledljivo đubre.
Pre svega, film McGheeja i Siegela manjka zdravim razumom. S jedne strane imamo tatu art-dilera (Steve Coogan), s druge mamu, rokerku (Julianne Moore) koja zvuči kao nešto MTV-ičniji The Kills. Probajte prvo da poverujete u ovaj kasting, a zatim u hemiju/anti-hemiju između Coogana i Moorove. Ne ide. Ali, čak i ako na to zažmurite, ova dvojica nijednog trenutka ne odgovaraju na pitanje kako je moguće da dva toliko prezauzeta, a relativno imućna roditelja, uhvaćena u neprijatan razvod, nemaju ni kučeta, ni mačeta, ni prijatelja, ni babu, ni sestru, koja bi im pričuvala ćerku (božanstvena Onata Aprile), već ova mukica sticajem okolnosti postaje prvo teretić svoje dadilje (sa kojom se tata kasnije ženi), a potom i maminog novog momka, a koji oboje (i momak i dadilja) imaju i vremena i ljubavi za nju, uprkos tome što zapravo nemaju vremena i njihovi partneri im brutalno otimaju svu ljubav svojim vanserijski groznim ponašanjem. Na kraju završavamo u vudialenovskoj situaciji u kojoj mala Maisie završava u "srećnoj porodici" koju čine tatina bivša i mamin bivši. I njena mama je tu ostavlja, znajući da će tu dobiti svu neophodnu ljubav (tata je već kupio one-way ticket za Englesku).
Sirota mala Maisie ćuti, trpi, prilagođava se, sluša kako joj i tata i mama govore da je vole najviše na svetu dok drugom rukom drže mobilni ili su drugom nogom u vozilu koje ih vozi daleko od nje dok je isporučuju trećim licima. Iako su prizori neprijatni i bodu srce teško je ne zapitati se - a gde su kuce, mace, babe, prijatelji, komšije... Zar baš niko? A McGhee i Siegel, obojica oboleli od ozbiljne kurcobolje, nisu se ni najmanje potrudili da situaciju specifičnije oboje, da je učine jedinstvenom, da je ne pretvore u rutinu. Negde usput sasvim su izostale i karakterizacije likova koji su od početka do kraja isti, sa istim klišeiziranim replikama koje smo čuli u svim epizodama Velikog brata kad se ljudi svađaju i mire i ostalo. Alexander Skarsgard reprizira ovde parčence svoje role iz True Blood, kad ga je ona veštica ili šta već retardirala na nivo blesavog momčeta, i deluje sasvim simpatično. Siguran sam da negde u nekoj fioci i njega čeka uloga slična onoj Sean Pennovoj u I Am Sam.
98 minuta naših života.
SELEKTAH: 2plus/ 10
Ima već malo više od dve godine kako sam razvio posebnu osetljivost na filmove čija tematika okupira roditeljstvo, decu, i sve muke i radosti koje proizilaze iz toga. Najteže podnosim filmove o očevima.
Ali, ima i nešto više od dvadeset godina kako sam razvio posebnu nepodnošljivost za glupe filmove koji na najtraljavije moguće načine pokušavaju da se pozabave pomenutim tematikama. Od takvih, najteže podnosim one filmove u kojima su očevi tako sramno nemoćni spram svojih slabosti.
Rediteljski tim Scott McGhee i David Siegel (možda ih znate po filmu Bee Season, ja ne) imao je zanimljivu ideju da prikaže kako stradanje jednog detenceta unutar neprijatnog razvoda svojih roditelja polako prerasta u njeno tiho usvajanje od strane novih partnera tih istih roditelja. U rukama braće Dardenne ovo bi sigurno bio zanimljiviji film i navijam da urade rimejk. Ali na "njujorškom terenu" ovo je skoro negledljivo đubre.
Pre svega, film McGheeja i Siegela manjka zdravim razumom. S jedne strane imamo tatu art-dilera (Steve Coogan), s druge mamu, rokerku (Julianne Moore) koja zvuči kao nešto MTV-ičniji The Kills. Probajte prvo da poverujete u ovaj kasting, a zatim u hemiju/anti-hemiju između Coogana i Moorove. Ne ide. Ali, čak i ako na to zažmurite, ova dvojica nijednog trenutka ne odgovaraju na pitanje kako je moguće da dva toliko prezauzeta, a relativno imućna roditelja, uhvaćena u neprijatan razvod, nemaju ni kučeta, ni mačeta, ni prijatelja, ni babu, ni sestru, koja bi im pričuvala ćerku (božanstvena Onata Aprile), već ova mukica sticajem okolnosti postaje prvo teretić svoje dadilje (sa kojom se tata kasnije ženi), a potom i maminog novog momka, a koji oboje (i momak i dadilja) imaju i vremena i ljubavi za nju, uprkos tome što zapravo nemaju vremena i njihovi partneri im brutalno otimaju svu ljubav svojim vanserijski groznim ponašanjem. Na kraju završavamo u vudialenovskoj situaciji u kojoj mala Maisie završava u "srećnoj porodici" koju čine tatina bivša i mamin bivši. I njena mama je tu ostavlja, znajući da će tu dobiti svu neophodnu ljubav (tata je već kupio one-way ticket za Englesku).
Sirota mala Maisie ćuti, trpi, prilagođava se, sluša kako joj i tata i mama govore da je vole najviše na svetu dok drugom rukom drže mobilni ili su drugom nogom u vozilu koje ih vozi daleko od nje dok je isporučuju trećim licima. Iako su prizori neprijatni i bodu srce teško je ne zapitati se - a gde su kuce, mace, babe, prijatelji, komšije... Zar baš niko? A McGhee i Siegel, obojica oboleli od ozbiljne kurcobolje, nisu se ni najmanje potrudili da situaciju specifičnije oboje, da je učine jedinstvenom, da je ne pretvore u rutinu. Negde usput sasvim su izostale i karakterizacije likova koji su od početka do kraja isti, sa istim klišeiziranim replikama koje smo čuli u svim epizodama Velikog brata kad se ljudi svađaju i mire i ostalo. Alexander Skarsgard reprizira ovde parčence svoje role iz True Blood, kad ga je ona veštica ili šta već retardirala na nivo blesavog momčeta, i deluje sasvim simpatično. Siguran sam da negde u nekoj fioci i njega čeka uloga slična onoj Sean Pennovoj u I Am Sam.
98 minuta naših života.
SELEKTAH: 2plus/ 10
>...ova dvojica nijednog trenutka ne odgovaraju na pitanje kako je moguće da dva toliko prezauzeta, a relativno imućna roditelja, uhvaćena u neprijatan razvod, nemaju ni kučeta, ni mačeta, ni prijatelja, ni babu, ni sestru, koja bi im pričuvala ćerku...<
ReplyDeletehate to say it: ovo je zapravo jedina moguca situacija u NY.