Engleska verzija This Is The End
The World's End je treći deo, navodne, "end of the world" trilogije Edgara Wrighta (reditelja i ko-scenariste) koju je uradio sa Simonom Peggom (glumac i ko-scenarista) i Nickom Frostom. Prethodna dva ostvarenja su: Shaun Of The Dead i Hot Fuzz. Ovaj prvi je bio odličan (iako su reprizna gledanja solidno umanjila prvi utisak), a ovaj drugi nikada nisam poželeo da pogledam ponovo i mislim da sam jedva izdržao do kraja filma. Sa utiskom odgledanih Scott Pilgrim vs The World i ovog najnovijeg, The World's End, čini mi se da Edgar Wright nikako nije ispunio očekivanja data svojim drugim filmom, već i da se ne radi o reditelju naročitog talenta.
Bilo jednom u devedesetim pet drugara koje je predvodio Gary King (Pegg), buntovnik, gotik i fan Sisters Of Mercy. Kao i svi tinejdžeri i oni su imali mladost-ludost već viđenu u toliko nostalgičnih filmova, a kao jedan od neostvarenih mladalačkih snova ostalo im je da naprave tzv "pivsku rutu" po jedanaest pabova od kojih je poslednji onaj koji se zove "The World's End". Dvadeset godina kasnije, lečeni alkoholičar King ponovo okuplja ekipu, predvidljivo nevoljnu da učestvuje u njegovom planu, i želi da uradi to što u mladosti nisu uspeli. Čak i ako ne znate da je ovo deo "apokaliptične trilogije", prvih pola sata su toliko nepodnošljivo dosadni da spontano počinjete da se molite bogu da ih sve poklopi neki meteor ili planeta zvana Melanholija.
(slede spojleri, ali vi čitajte i dalje)
I kada King slučajno u veceu jednog paba otkrije da lokalni klinci i nisu toliko klinci koliko roboti iz kojih curi plava tečnost, treći nastavak trilogije otkriva svog "neprijatelja" i odatle do kraja film se odvija još nepodnošljivije predvidljivo. Pravo niotkuda King i njegovi drugari deluju kao da su radili kao koreografi u filmovima "martial arts" orijentacije i bez problema se šibaju sa upadljivo bangavim robotima. Iako se nalazi u okruženju opasnih "badisnečera", društvance ne uspeva da dekuraži Kinga da odustane od osvajanja rute, pa tako ginu i stradaju da bi na kraju odjavili vanzemaljce (koji su bili u nekoj vrsti humane misije spasavanja ljudi od njih samih) na foru kakva se na sreću nije našla u romanima Douglasa Adamsa, ali liči.
Na papiru, priča o ponovnom okupljanju ekipe iz mladosti uvek ima snažan nostalgičan potencijal i radi se o jednoj od velikih filmskih tema. Dodajte na to i Wrightovu nameru da pokaže ljude tj ljudsko kao nešto iracionalno (kao što je završavanje pivske rute u datim okolnostima) i opet ste u blizini jedne velike filmske teme. Ali kombinacija ova dva na Wright/ Peggovom terenu je neduhovita, formulaična, bez efektnih detalja, nenaročito emocionalna, priglupa, infantilna na loš način, ne naročito uverljiva (s aspekta dramske logike) i na sve to Pegg deluje kao narkos kome je ovaj film potrebniji nego nama.
Ne mogu da kažem da sam iskreno razočaran pošto sam to već bio posle Hot Fuzz i Scott Pilgrim vs The World.
SELEKTAH: 3minus/ 10
The World's End je treći deo, navodne, "end of the world" trilogije Edgara Wrighta (reditelja i ko-scenariste) koju je uradio sa Simonom Peggom (glumac i ko-scenarista) i Nickom Frostom. Prethodna dva ostvarenja su: Shaun Of The Dead i Hot Fuzz. Ovaj prvi je bio odličan (iako su reprizna gledanja solidno umanjila prvi utisak), a ovaj drugi nikada nisam poželeo da pogledam ponovo i mislim da sam jedva izdržao do kraja filma. Sa utiskom odgledanih Scott Pilgrim vs The World i ovog najnovijeg, The World's End, čini mi se da Edgar Wright nikako nije ispunio očekivanja data svojim drugim filmom, već i da se ne radi o reditelju naročitog talenta.
Bilo jednom u devedesetim pet drugara koje je predvodio Gary King (Pegg), buntovnik, gotik i fan Sisters Of Mercy. Kao i svi tinejdžeri i oni su imali mladost-ludost već viđenu u toliko nostalgičnih filmova, a kao jedan od neostvarenih mladalačkih snova ostalo im je da naprave tzv "pivsku rutu" po jedanaest pabova od kojih je poslednji onaj koji se zove "The World's End". Dvadeset godina kasnije, lečeni alkoholičar King ponovo okuplja ekipu, predvidljivo nevoljnu da učestvuje u njegovom planu, i želi da uradi to što u mladosti nisu uspeli. Čak i ako ne znate da je ovo deo "apokaliptične trilogije", prvih pola sata su toliko nepodnošljivo dosadni da spontano počinjete da se molite bogu da ih sve poklopi neki meteor ili planeta zvana Melanholija.
(slede spojleri, ali vi čitajte i dalje)
I kada King slučajno u veceu jednog paba otkrije da lokalni klinci i nisu toliko klinci koliko roboti iz kojih curi plava tečnost, treći nastavak trilogije otkriva svog "neprijatelja" i odatle do kraja film se odvija još nepodnošljivije predvidljivo. Pravo niotkuda King i njegovi drugari deluju kao da su radili kao koreografi u filmovima "martial arts" orijentacije i bez problema se šibaju sa upadljivo bangavim robotima. Iako se nalazi u okruženju opasnih "badisnečera", društvance ne uspeva da dekuraži Kinga da odustane od osvajanja rute, pa tako ginu i stradaju da bi na kraju odjavili vanzemaljce (koji su bili u nekoj vrsti humane misije spasavanja ljudi od njih samih) na foru kakva se na sreću nije našla u romanima Douglasa Adamsa, ali liči.
Na papiru, priča o ponovnom okupljanju ekipe iz mladosti uvek ima snažan nostalgičan potencijal i radi se o jednoj od velikih filmskih tema. Dodajte na to i Wrightovu nameru da pokaže ljude tj ljudsko kao nešto iracionalno (kao što je završavanje pivske rute u datim okolnostima) i opet ste u blizini jedne velike filmske teme. Ali kombinacija ova dva na Wright/ Peggovom terenu je neduhovita, formulaična, bez efektnih detalja, nenaročito emocionalna, priglupa, infantilna na loš način, ne naročito uverljiva (s aspekta dramske logike) i na sve to Pegg deluje kao narkos kome je ovaj film potrebniji nego nama.
Ne mogu da kažem da sam iskreno razočaran pošto sam to već bio posle Hot Fuzz i Scott Pilgrim vs The World.
SELEKTAH: 3minus/ 10
No comments:
Post a Comment