Neobično koliko je obično
Iako uporno kopam po mozgu ne mogu da se setim gde sam ja ovaj film "već" gledao. Apsolutno sam siguran da sam odgledao neki film (lako moguće isto tako dokumentarni) o supruzi koja trpi ludilo svog muža umetnika, i alkoholičara. I u tom filmu, baš kao i ovom, ona igra sporednu ulogu, ali je glavna zvezda i čitav film greje srce samo zbog nje.
Ali jedino sigurno- taj film koji sam gledao ili ne gledao je sigurno bolji od ostvarenja Zachary-ja Heinzerlinga.
U centru naše pažnje jeste avangardni (zamislite šta hoćete) japanski umetnik Ushio Shinohara koji je šezdesetih, nakon solidne karijere u domovini, došao u Njujork da gradi bolju i lepšu. Mahom od kartona i boksovanjem platna. Kao što zna svako ko je gledao bilo kakav film o Njujorku i put do trnja u Njujorku je trnovit. Stvari nije pomoglo puno ni što je Ushio i došao kao i nastavio da bude alkoholičar. A usput se i oženio i dobio dete. Njegova supruga, nekih dvadesetinešto godina mlađa, Noriko, isto takođe umetnica (ali bliža onome što rade Đile ili Robert Crumb (oprostite mi još jednom, moje poznavanje moderne umetnosti je skromno i jadno).
I njihov sin je umetnik. I alkoholičar.
Najviše pažnje posvećeno je ocu, njegovom 80. rođendanu, izložbi, (ispostaviće se) lažnom interesovanju Gugenhajma za njegov rad. Upoznaćemo se sa tim koliko kora ima umetnički hleb, čak i u slučajevima kad ti se čini da ti život bukvalno ne ostavlja više vremena da budeš etabliraniji ili da "uradiš nešto". Ushio je poznat, ali ne toliko da bi lagodno živeo od svog rada.
I dalje boksuje sa platnom.
Noriko, tiha, dobra, isušena, zgodna i dalje lepa Noriko zna da posle toliko godina braka (skoro 40) čini stub njihovih života i da je kasno da kaže da joj to teško pada. Ona je kul. Kul kako bih voleo da moja cura bude, i sada i u tim godinama, jer svaki je muškarac i dečačić i starac celog života. Ushio je prestao da pije u međuvremenu i film se nekako ne osvrće previše na te sumorne godine (mada par "kućnih videa" pokazuje kakve su intelektualnoavangardnealkoholne orgije bile pred očima njihovog sina). Ali Noriko je i dalje hrabro "cutie".
Na nivou narativa, priča pokriva raspon od Ushiovog 80. rođendana do otvaranja izložbe u jednoj galeriji, koja čak nije ni retrospektivna, i čiji mali podskup čini izložba Norikovog rada. I teško da bi se u ono prikazano između ta dva (nebitna?) događaja moglo učitati nešto posebno važno. Cutie and the Boxer zbog toga ostavlja utisak kao da je Mira Adanja Polak posetila "umetnički par" i raspitala se o njihovoj bračnoj i profesionalnoj istoriji, a potom zajedno sa njima posetila aktuelnu izložbu. S tim što bi Mira postavila interesantnija pitanja. Sve prikazano prožima neka rutina, odabrani materijal je previše "reality show" nego plod autorskog sortiranja, otuda ono sve što shvatimo na početku filma ostaje reprizirano do kraja. I ne virimo previše iza zavese ljudi i sudbina.
A možda je ceo film zapravo samo Zachary-jev doprinos ili usluga Shinoharami u cilju komercijalne promocije njihovog rada. U tom slučaju, ovaj film ima (jedino) smisla.
SELEKTAH: 4minus/ 10
Iako uporno kopam po mozgu ne mogu da se setim gde sam ja ovaj film "već" gledao. Apsolutno sam siguran da sam odgledao neki film (lako moguće isto tako dokumentarni) o supruzi koja trpi ludilo svog muža umetnika, i alkoholičara. I u tom filmu, baš kao i ovom, ona igra sporednu ulogu, ali je glavna zvezda i čitav film greje srce samo zbog nje.
Ali jedino sigurno- taj film koji sam gledao ili ne gledao je sigurno bolji od ostvarenja Zachary-ja Heinzerlinga.
U centru naše pažnje jeste avangardni (zamislite šta hoćete) japanski umetnik Ushio Shinohara koji je šezdesetih, nakon solidne karijere u domovini, došao u Njujork da gradi bolju i lepšu. Mahom od kartona i boksovanjem platna. Kao što zna svako ko je gledao bilo kakav film o Njujorku i put do trnja u Njujorku je trnovit. Stvari nije pomoglo puno ni što je Ushio i došao kao i nastavio da bude alkoholičar. A usput se i oženio i dobio dete. Njegova supruga, nekih dvadesetinešto godina mlađa, Noriko, isto takođe umetnica (ali bliža onome što rade Đile ili Robert Crumb (oprostite mi još jednom, moje poznavanje moderne umetnosti je skromno i jadno).
I njihov sin je umetnik. I alkoholičar.
Najviše pažnje posvećeno je ocu, njegovom 80. rođendanu, izložbi, (ispostaviće se) lažnom interesovanju Gugenhajma za njegov rad. Upoznaćemo se sa tim koliko kora ima umetnički hleb, čak i u slučajevima kad ti se čini da ti život bukvalno ne ostavlja više vremena da budeš etabliraniji ili da "uradiš nešto". Ushio je poznat, ali ne toliko da bi lagodno živeo od svog rada.
I dalje boksuje sa platnom.
Noriko, tiha, dobra, isušena, zgodna i dalje lepa Noriko zna da posle toliko godina braka (skoro 40) čini stub njihovih života i da je kasno da kaže da joj to teško pada. Ona je kul. Kul kako bih voleo da moja cura bude, i sada i u tim godinama, jer svaki je muškarac i dečačić i starac celog života. Ushio je prestao da pije u međuvremenu i film se nekako ne osvrće previše na te sumorne godine (mada par "kućnih videa" pokazuje kakve su intelektualnoavangardnealkoholne orgije bile pred očima njihovog sina). Ali Noriko je i dalje hrabro "cutie".
Na nivou narativa, priča pokriva raspon od Ushiovog 80. rođendana do otvaranja izložbe u jednoj galeriji, koja čak nije ni retrospektivna, i čiji mali podskup čini izložba Norikovog rada. I teško da bi se u ono prikazano između ta dva (nebitna?) događaja moglo učitati nešto posebno važno. Cutie and the Boxer zbog toga ostavlja utisak kao da je Mira Adanja Polak posetila "umetnički par" i raspitala se o njihovoj bračnoj i profesionalnoj istoriji, a potom zajedno sa njima posetila aktuelnu izložbu. S tim što bi Mira postavila interesantnija pitanja. Sve prikazano prožima neka rutina, odabrani materijal je previše "reality show" nego plod autorskog sortiranja, otuda ono sve što shvatimo na početku filma ostaje reprizirano do kraja. I ne virimo previše iza zavese ljudi i sudbina.
A možda je ceo film zapravo samo Zachary-jev doprinos ili usluga Shinoharami u cilju komercijalne promocije njihovog rada. U tom slučaju, ovaj film ima (jedino) smisla.
SELEKTAH: 4minus/ 10
No comments:
Post a Comment