Matrix. Iz filmskog ugla
Autor hvaljene animacije Waltz With Bashir, Ari Folman, je režirao, a scenario je nastao na osnovu romana Stanislawa Lema, pisca Solarisa.
Pretposatavljam da je nekima od vas već ovo dovoljna (ne)preporuka da ne moraju da čitaju dalje.
Servus!
Zamišljen kao igrana forma koja potom prerasta u animaciju, (imbecilno naslovljeni) The Congress priča nam isto što i Matrix- doći će vreme kad ćemo svi mi postati lepše (ili ružnije) projekcije sebe samih. I te projekcije živeće naše živote dok ćemo mi sami biti baterije za pokretanje mašina koje su zavladale svetom ili, kao u ovom filmu, ostavljeni da starimo u anonimnosti svog postojanja.
Insistirajući na skoroj izvesnosti svog materijala Folman od početka provocira verovatnošću svoje priče. Robin Wright praktično igra samu sebe. I dosta brutalno Folman je tretira kao glumicu koja je lošim izborom uloga u drugom delu svoje karijere praktično samu sebe izbacila iz holivudske prve lige i sada bledi kao legenda. Nisam baš neki poznavalac opusa Robin Wright (ex-Penn), ali ne verujem da joj je baš bilo lako.
E, pa jedna takva Robin Wright dobija ponudu holivudskog studija da pređe u "sledeći život" time što će dopustiti da se uradi "kompletan sken" njene ličnosti i fizionomije od koga bi potom bila napravljena njena 3D kopija koju bi studio prema svojoj volji potom koristio u budućnosti. Zauvek. Zauzvrat Robin bi morala da se odrekne glume i posveti neprimetnosti. Na šta ona na kraju i pristaje. Delom i zabrinuta za budućnost svog sina Aarona koga će bolest progresivno učiniti i gluvim i slepim.
Nakon toga film pravi skok od 20 godina u budućnost i prikazuje nam Robin Wright koja dolazi u "novi Holivud" koji se zove "Abrahama City" i koji je u potpunosti animiran (svi gosti zgutaju nešto i postanu animacija). U međuvremenu nisu samo glumci postali animacije, već se toga prihvatio i običan svet, i sasvim očekivano već postoje "pro" i "contra" frakcije.
Ako je do nekog trenutka Folman dosta zajedljivo čačkao sudbinu Holivuda koju je Cameron odškrinuo svojim filmom, pokušaj da se isti model prelije i na stvaran život rezultira manje zanimljivim materijalom, koji, iako možda prethodi sličnima (Lem je roman napisao još 1971.), usled zakasnele realizacije ne nudi ništa novo. Da, ljudi će biti sjebani iovako ionako i ako kao ja mislite da su u Matrixu pobunjenici ispali glupi imaćete problem da razumete zašto bi tj zašto je život u "Diznijevom svetu" tako komplikovan.
Isto tako u toj drugoj polovini nije baš najjasniji nivo protoka vremena, zbog čega nisam razumeo neke stvari- gde je Aaron u stvarnom svetu, zatim kako je Robin izgubila kontakt sa njim za tako kratko vreme, odnosno kako nije ostarila i/ili umrla ako je prošlo mnogo više vremena... Sva je poenta da iz filma koji se bavio Holivudom, a potom distopijom koja nas lako moguće čeka, prelazi u full-blown melodramu o majci koja traži sina svoga. Iz te neizbalansiranosti potiče sve veća distanca spram filma i ona je najveća kada bi trebalo da budemo najbliskiji radnji. Drugim rečima, sve se razvodni i postane mlako.
A ni pre toga nije bilo nešto posebno (uključujući i animaciju koja je negde na nivou mešavine Folmanovog Bashira i ranog Disney-a).
SELEKTAH: 4plus/ 10
Autor hvaljene animacije Waltz With Bashir, Ari Folman, je režirao, a scenario je nastao na osnovu romana Stanislawa Lema, pisca Solarisa.
Pretposatavljam da je nekima od vas već ovo dovoljna (ne)preporuka da ne moraju da čitaju dalje.
Servus!
Zamišljen kao igrana forma koja potom prerasta u animaciju, (imbecilno naslovljeni) The Congress priča nam isto što i Matrix- doći će vreme kad ćemo svi mi postati lepše (ili ružnije) projekcije sebe samih. I te projekcije živeće naše živote dok ćemo mi sami biti baterije za pokretanje mašina koje su zavladale svetom ili, kao u ovom filmu, ostavljeni da starimo u anonimnosti svog postojanja.
Insistirajući na skoroj izvesnosti svog materijala Folman od početka provocira verovatnošću svoje priče. Robin Wright praktično igra samu sebe. I dosta brutalno Folman je tretira kao glumicu koja je lošim izborom uloga u drugom delu svoje karijere praktično samu sebe izbacila iz holivudske prve lige i sada bledi kao legenda. Nisam baš neki poznavalac opusa Robin Wright (ex-Penn), ali ne verujem da joj je baš bilo lako.
E, pa jedna takva Robin Wright dobija ponudu holivudskog studija da pređe u "sledeći život" time što će dopustiti da se uradi "kompletan sken" njene ličnosti i fizionomije od koga bi potom bila napravljena njena 3D kopija koju bi studio prema svojoj volji potom koristio u budućnosti. Zauvek. Zauzvrat Robin bi morala da se odrekne glume i posveti neprimetnosti. Na šta ona na kraju i pristaje. Delom i zabrinuta za budućnost svog sina Aarona koga će bolest progresivno učiniti i gluvim i slepim.
Nakon toga film pravi skok od 20 godina u budućnost i prikazuje nam Robin Wright koja dolazi u "novi Holivud" koji se zove "Abrahama City" i koji je u potpunosti animiran (svi gosti zgutaju nešto i postanu animacija). U međuvremenu nisu samo glumci postali animacije, već se toga prihvatio i običan svet, i sasvim očekivano već postoje "pro" i "contra" frakcije.
Ako je do nekog trenutka Folman dosta zajedljivo čačkao sudbinu Holivuda koju je Cameron odškrinuo svojim filmom, pokušaj da se isti model prelije i na stvaran život rezultira manje zanimljivim materijalom, koji, iako možda prethodi sličnima (Lem je roman napisao još 1971.), usled zakasnele realizacije ne nudi ništa novo. Da, ljudi će biti sjebani iovako ionako i ako kao ja mislite da su u Matrixu pobunjenici ispali glupi imaćete problem da razumete zašto bi tj zašto je život u "Diznijevom svetu" tako komplikovan.
Isto tako u toj drugoj polovini nije baš najjasniji nivo protoka vremena, zbog čega nisam razumeo neke stvari- gde je Aaron u stvarnom svetu, zatim kako je Robin izgubila kontakt sa njim za tako kratko vreme, odnosno kako nije ostarila i/ili umrla ako je prošlo mnogo više vremena... Sva je poenta da iz filma koji se bavio Holivudom, a potom distopijom koja nas lako moguće čeka, prelazi u full-blown melodramu o majci koja traži sina svoga. Iz te neizbalansiranosti potiče sve veća distanca spram filma i ona je najveća kada bi trebalo da budemo najbliskiji radnji. Drugim rečima, sve se razvodni i postane mlako.
A ni pre toga nije bilo nešto posebno (uključujući i animaciju koja je negde na nivou mešavine Folmanovog Bashira i ranog Disney-a).
SELEKTAH: 4plus/ 10
No comments:
Post a Comment